TRI uloge u večerašnjem premijernom izvođenju predstave "Bizarno" Željka Hubača na sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta (režija Snežana Trišić) upisaće u biografiju Igora Đorđevića desetu "živu" predstavu na sceni matičnog teatra. Jedan od vodećih mladih glumaca ove kuće, uz mnogobrojna priznanja u dosadašnjoj karijeri, u prvoj deceniji umetničkog rada na ovoj sceni, stekao je i jedno posebno - status prvaka Narodnog pozorišta.

* U novoj predstavi igrate Martina, Ričija i Dejana?

- Reč je o tri različite priče koje se dešavaju u isto vreme, pod krovom iste zgrade - objašnjava Đorđević. - Ta vertikala jednog solitera ima šire društveno značenje: detektuje probleme i postavlja pitanja. Pred gledaocima će se naći "oštećeni" junaci koji su produkt devedesetih godina prošlog veka. Život ih nadilazi, a oni nemaju druga rešenja osim da izvrše samoubistvo. Obično se kaže "takvo je vreme", ja bih radije rekao - takvi su ljudi.

* Kakvi su likovi u piščevom fokusu?

- To su isti oni koji su se kasnije dobro snašli i opstali, ili su poginuli u ratu, ubili se, otišli u neku Češku... U predstavi ima i crne komedije, pa i nečeg tarantinovskog u stilu naglih i neočekivanih obrta. Glumački mi je bilo interesantno da tumačim tri različita lika, a za svu trojicu može se reći da su kolateralna šteta jednog vremena. Jedan je neizlečivi narkoman koji se ubija drogom, drugi logoreični, plitki i u svemu površni čovek koji se bavi trgovinom ženama, a treći lokalni bos, mafijaš. Reč je o stereotipnim likovima, izoštrenim do krajnjih granica. I narkoman, i "fensi" momak koji od neprestane priče ne čuje ni sopstvene misli, kao i mafijaš koji tuče sve oko sebe, pa i sopstvenu ženu jer se oseća ugrožen, stalno s glavom u torbi...

* Njihove priče oblikuju se u petnaestak minuta, u brzoj transformaciji iz lika u lik?

- Kao glumac uvek se trudim da se ne ponavljam, a u ovoj predstavi za kratko vreme moram da promenim i lik i kostim. Takva brza transformacija je odličan glumački trening.

DRUŠTVO I TRAUME - "BIZARNO" je priča o traumatizovanom društvu i pojedincima koji se leče kroz agresiju, destrukciju i samodestrukciju. Život na ivici smrti, u kojem ubiti ili biti ubijen, metaforički ili bukvalno, otkriva ekstremno neumeće življenja i voljenja - reči su rediteljke Snežane Trišić. U večerašnjoj predstavi igraju i Nikola Vujović, Miloš Đorđević, Suzana Lukić i Sonja Milojević. Kostimograf je Marina Medenica, a scenograf Darko Nedeljković.

* Ni starijim kolegama uvek ne pođe za rukom, gde vi pronalazite inspiraciju za tu vrstu raznolikosti?

- Tražim je spolja, ali i u sebi samom. Kad ne mogu da je nađem, počnem drugačije da hodam, onda i razmišljam: šta taj lik voli ili ne voli, koji su mu uzori, šta podražava. U "Bizarnom" to nisu odvažni ljudi, naprotiv, u svakom smislu gubitnici. Za glumca su ovakvi likovi izazovniji od pobednika. Pobeda je često odraz trenutka i slučajnosti, a ne suštine. Uostalom, s pobednicima se ljudi teže identifikuju. Najčešće im zavide.

* Posle talasa neverbalnog teatra, pozorište se vraća (ponekad i preteranom) govoru na sceni?

- Pozorište je, pre svega, sve manje bitno. Za to nije kriva publika nego ljudi u pozorištu. Misle da će joj najbolje podići, nudeći joj nešto "smešno", lako i zabavno. Takođe, viđamo i neke pomalo problematične predstave, od valjanosti teksta do izbora tema, pa i čitave traktate na sceni.

* Postali ste prvak kuće već sa 34 godine?

- Da, u prošloj sezoni, posle nagrade "Raša Plaović" (za najbolje glumačko ostvarenje na beogradskim scenama u toj sezoni, ulogu Stavrogina u predstavi "Zli dusi"). Naravno, ponosan sam zbog toga. Status me i obavezuje - postavlja granicu ispod koje ne smem da idem. Nekad je to podrazumevalo i izvesne privilegije, između ostalog, materijalni status. Kad već o tome govorimo, sećam se jedne anegdotske situacije. Posle izvođenja predstave "Car Edip" u kojoj sam igrao glavnu ulogu, čekao sam prevoz na Terazijama. Prilazi mi čovek koji je te večeri, očigledno, bio u publici i kaže: "E, moj Edipe, trolom ideš kući!"

* Pominjete granicu ispod koje prvak Narodnog pozorišta ne bi smeo da ide, na šta mislite?

- U ovakvim vremenima glumci pristaju na stvari na koje, inače, ne bi pristajali. Frustrirajuće je što se taj nivo, iz godine u godinu, spušta sve više. Nedavno sam prihvatio jednu TV seriju, ali kad sam video o čemu se radi - odustao sam. U nedostatku novca, čak i kad ljudi imaju dobru ideju ne mogu da je realizuju. Sve se srozalo i obesmislilo. Često se ide trbuhom za kruhom, pa se lako sklizne u diletantizam i neprofesionalizam, u čemu ne mogu da učestvujem. Nadam se da sam se iz pomenutog projekta dostojanstveno povukao...

* Narodno pozorište, kao i mnoge druge ustanove kulture, pred izborom je novog rukovodstva?

- Nisam mogao da zamislim da ću doći u situaciju da pohvalim vlast, ali moram da kažem da nam je potrebno više upravnika kao što je ministar Tasovac. Dobri su i novi aršini za izbor čelnih ljudi. Makar i formalno zaposleni će se pitati o izboru i programu, umesto dosadašnje prakse da kandidata za to mesto preporučuje stranka. Možda stav zaposlenih neće biti presudan, ipak će bar malo uticati na odluku Upravnog odbora. Naravno, i takav izbor nosi rizike. Ali, pravičnije je da o upravniku odlučuju ljudi iz kuće nego da ta funkcija služi za bilo čije političko uhljebljenje. A sve u kući i zavisi od izbora upravnika i direktora sektora - pravljenje repertoara, ansambla, kao i sve ostalo. Zato je izuzetno važno da na tim funkcijama sede kvalifikovani ljudi, s vizijom i dobrim organizacionim sposobnostima. Vrlo ću znatiželjno pratiti šta će se ubuduće dešavati...