SRPSKA književnost dobila je prvi sajber roman iz pera Slobodana Vladušića, pod naslovom "Mi, izbrisani", u izdanju "Lagune". U pitanju je delo sa podnaslovom "video-igra", koje nosi atmosferu sajber mistike i američkog film noara, i u kome priča obuhvata i sferu interneta.

- Moji junaci se istovremeno kreću po oba sveta: realnom i virtuelnom. Osim toga, na mom sajtu njnjnj.slobodanvladusic.net čitaoci mogu da nađu delove romana koji nisu direktno vezani za priču, ali čije prisustvo celom romanu daje posebnu atmosferu. Na taj način nastojao sam da i roman bude nalik njegovim junacima koji istovremeno borave u realnom i virtuelnom svetu. Podnaslov video-igra upućuje na činjenicu da će se dodaci romanu pojavljivati na mom sajtu, kao što se dodaci za popularne igre pojavljuju na sajtovima kompanija koje su ih izdale. Ovakva organizacija romana nije do sada poznata u srpskoj književnosti i zato je roman "Mi, izbrisani" nešto potpuno novo u njoj - kaže Vladušić u ekskluzivnom razgovoru za "Novosti".

* Čitaoca stavljate i u ulogu detektiva. Znači li to da čitanje romana i odgonetanje misterije ne može biti završeno dok se ne pojave svi njegovi dodaci na internetu?

- Roman se bazira na misteriji vezanoj za ime Anđela Frojnda - čoveka koji je zaista postojao. Ta misterija počinje i razrešava se unutar korica romana. Dakle, roman može da se čita potpuno nezavisno od dodataka koji će biti postavljeni na mom sajtu. Prava čitaoca knjige su na taj način potpuno zagarantovana. Međutim, internet-dodaci daju celom romanu ton sajber-misticizma koji bi mogao da bude blizak svima koji ujutru prvo uključuju računar, pa onda peru zube. Nekim danima i ja spadam u tu grupu.

CRNJANSKI KAO HAKER * OBELEŽAVAMO 120 godina od rođenja Crnjanskog. Koliko je ovaj pisac, makar i neprimetno, prisutan u vašim romanima?
- Često se pitam šta bi i kako bi Crnjanski pisao danas. Čini mi se da bi istovremeno bio haker ili veb-dizajner i pisac. Čini mi se da bi na radnom stolu imao nekoliko monitora i nekoliko knjiga svojih prijatelja iz prošlosti. Crnjanski bi nas, da je živ, naučio da književnost i internet nisu suprotnosti, kao što nas je svojevremeno naučio da se može biti i patriota i građanin sveta. Dakle, ono što je za provincijalce - manje obrazovane, manje talentovane, manje hrabre - bila opozicija, to je za Crnjanskog bilo jedno i nedeljivo. Za mene je Crnjanski dakle, simbol mogućnosti da čovek prihvati moderne tekovine, a da pritom ne izgubi dušu. Ili sećanje. Ili energiju. Ili blagoslov.

* Mislite li da će ova knjiga biti neprohodna za stariju generaciju koja nije u prijateljskim odnosima sa "Fejsbukom" i ostalim simbolima savremenog sveta, koji imaju važno mesto u priči?

- Ne mislim da je ovaj roman namenjen jednoj generaciji. Štaviše, čini mi se da će takozvana starija generacija mnogo bolje razumeti suštinu ovog romana, dok će mlađoj neki rukavci romana možda biti zanimljiviji od njegovog simboličkog jezgra. Dakle, čini mi se da je ovo roman za sve generacije, ali ipak neće za sve biti isti. Volim da književnost posmatram kao svedočanstvo. To znači da je meni stalo da svedočim o svetu i vremenu u kome živimo, a ne da pišem bajke koje ljudima zaklanjaju pogled na sve što nas okružuje. U terminima Danila Kiša: trudim se da budem častan čovek i pouzdan svedok. Usput, imam izvesne ambicije da se bavim reciklažom. Moj roman je mašina za reciklažu svega oko nas: socijalnih mreža, video-igara, video-spotova, serija, pornografije. Ukratko: želim da pravim književnost od onoga od čega se ona obično ne pravi.

* Da li se preklapanje realnog i virtuelnog sveta dešava zapravo i savremenom čoveku, a da toga nije još svestan?

- Pomenuli ste pravu reč: preklapanje. Po mom mišljenju, prostor interneta nije nikakav nestvarni svet kome je suprotstavljen nekakav realan, stvaran svet. Sajber-svet, svet interneta ili još šire, svet medija, nastavak je realnog sveta. U sajber prostoru ljudi se zaljubljuju, trguju, pljačkaju, druže se ili ratuju. Štaviše, izvesno je da će se bitke budućnosti rešavati u tom prostoru, a ne u ovom, tzv. realnom. Otuda ozbiljni ljudi, narodi i države moraju da budu prisutni u tom prostoru, moraju da ga zaposednu na isti način na koji se zaposeda i tzv. stvarni, realni prostor. Ja želim da mojim knjigama simbolički zakoračim u taj prostor u ime srpske kulture. Želim da pojačam tragove koje je u tom prostoru načinio Milorad Pavić na jedan ipak manje radikalan način.

* Kažete da se atmosferi koju nosi roman, naslućuju i obrisi postoktobarske Srbije i epohe u kojoj ljude više neće ubijati nego potrošiti i izbrisati. Na šta ciljate?

- Uvek kada pisac prstom pokaže na metu koju cilja, promaši je. Stoga na vaše pitanje mogu da odgovorim samo metaforički: biti građanin jedne države ili pripadnik jednog naroda, znači, između ostalog, biti sačuvan od mogućnosti da se postane višak. To je smisao države: da niko u njoj ne bude višak. Međutim, ukoliko je čovek samo nameštenik u multinacionalnoj kompaniji, onda je on uvek neki višak, samo što to neko dozna u ponedeljak, a neko u petak.

* Kako vidite srpsku književnost i uopšte kulturu, u tom postoktobarskom dobu? Da li nam je potrebno resetovanje?

- Potrebno nam je samopouzdanje. Samopouzdanje Crnjanskog, Andrića, Pekića, Kiša. Samopouzdanje da mislimo i pišemo o epohalnim temama, što nam nije bilo teško, jer je ovaj narod često bio u samom centru svetsko-istorijskih događaja, premda teško da je to želeo. Ali kada Crnjanski piše "Roman o Londonu" onda on piše ne toliko o svom ličnom iskustvu već o iskustvu onih koji će se tek susresti sa Megalopolisom - a to smo svi mi današnji. Andrićev Omer-paša Latas je obrazac današnjeg čoveka moći, dok Pekićev antropološki ciklus ispituje mogućnost opstanka čovečanstva bez ideje humaniteta - nisam baš siguran da su nam šanse velike. Ovi primeri pokazuju moć srpske književnosti da obuhvati velike svetske teme. To dokazuje da nismo provincijalci i stanovnici nekakve palanke koji ne mogu da vide i misle dalje od sopstvene senke. I već kada smo kod toga, uveren sam da će moj roman najviše smetati upravo njima: provincijalcima i palančanima.