Izopačenost u umetnosti

Na ta pitanja pokušali su da odgovore mnogi umetnici, teoretičari i istoričari umetnosti, a rezultat tih "istraživanja" bio je krajnje poražavajući po umetnost. A on je glasio otprilike ovako: pod određenim okolnostima sve može biti proglašeno umetnošću.

Ovu zabludu najbolje su iskoristili netalenti i manipulatori. Prvo je iz umetnosti odstranjeno majstorstvo, zatim kreativnost, pa onda forma, boja i likovnost, pa sve ostalo redom. Umesto tih vrednosti stigle su instalacije, improvizacije i performansi, stigli su prezir, mržnja i ruganje svemu što je ljudsko, svemu što bi trebalo da bude sveto.

Kad je Marsel Dišan uneo u galeriju pisoar, da li je bio svestan da je upravo tada otvorio Pandorinu kutiju iz koje su pokuljali svi netalenti ovoga sveta, razni instalateri, konceptualisti, performansisti, minimalisti, koji su galerije i muzeje širom sveta napunili otpadom najrazličitije vrste, proglasivši đubre za vrhunsku umetnost, a autore tih "kreacija" avangardom umetnosti 20. veka.

U savremenom svetu stvorena je potreba za razaranjem svih estetskih vrednosti ljudske vrste i njenih civilizacijskih tekovina. Ta svojevrsna bolest se uzdiže na nivo univerzalnosti, a njeni simptomi se u novijoj teoriji objašnjavaju kao vrhunske vrednosti kreativnog uma. Zato i nije čudo što je Karl Hajnc Htokhauzen vandalsko rušenje Svetskog trgovinskog centra u Americi (u kojem je smrt zadesila hiljade ljudi) nazvao vrhunskim umetničkim delom, pripisujući mu, dakle, estetsku vrednost. Taj vandalizam je i Benito Oliva (začetnik transavangarde), takođe ocenio kao "savršeno umetničko delo". Tako je i jedna serija Hitlerovih akvarela, na kojoj su (gotovo infantilno) intervenisali blizanci Džejk i Dinos Čempak, prodata za 815.000 evra. A tu "genijalnu" braću Čempak, koji su se "proslavili" kada su izložili lutke dečaka i devojčica na čija je lica i tela bilo ugrađeno mnoštvo polnih organa, prepoznao je i promovisao niko drugi do Čarls Sači, uspešni londonski biznismen i uticajni kolekcionar.

Jasno je da i ekscentrični um ima svoju estetiku koja mu stvara iluziju o nadmoći smrti nad životom, ali zaumne sfere u kojima se kriju tajne kreativnosti nisu sfere bezumlja. Tajna kreativnog čina ne priznaje duhovnu osakaćenost, patologiju, stvaralačku impotenciju i agresivnost. Zdrav i human čovek, koji po prirodi stvari uživa u lepoti, zbunjen je tim naglim preokretom u estetskom vrednovanju stvari. On s nevericom gleda kako u sunovrat odlaze vrednosti na kojima je utemeljena civilizacija, a u prvi plan izranjaju apokaliptični predmeti najraznovrsnijeg smeća, instaliranog na podijumima čak i najpoznatijih galerija sveta, žiriranog i svesrdno podržanog savetima galerija i urednicima raznih medija - duhovnom decom majki deponija. "Sva dvoličnost savremene umetnosti leži upravo u sledećem: zastupati ništavost, beznačajnost, besmislenost..." - kaže Žan Bodrijar. Zato i nije čudo što Džon Kejdž, guru američkog nadrealizma, svoju "umetnost" definiše: "Bez sadržaja, bez ukusa, bez lepote, bez talenta, bez tehnike, bez ideje, bez zamisli, bez osećanja..."(?)

Za razliku od tradicionalne umetnosti, koja se lepotom bori protiv prolaznosti i smrti, nova "estetika" koketira sa smrću i priziva ništavilo. Naravno, ni takva koncepcija u umetnosti nije nova; i ranije su umetnici namerno izazivali skandale, ali ne zbog reklame i interesa, već zato što nisu mogli drukčije da stvaraju a da ne izdaju sami sebe.

Ali danas je provokacija jedini kreativni čin, a skandal isključivo reklamni argument. Zato prosečan, dobronameran čovek, u nemogućnosti da ostvari bilo kakvu bližu komunikaciju sa instaliranim đubretom, promovisanim u umetnost, krivicu pripisuje sebi, kao nekom ko nije dorastao pojavi nove umetnosti. A da li će ovakva, kao i dela Džefa Kunca, današnjeg kralja kiča, i u budućnosti biti prepoznata kao umetnost, ili je njihova "vrednost" samo stvar mode i trenda? I kako uopšte vrednovati savremenu umetnost, kad ionako nema pouzdanih parametara? I tu se stvara onaj mrtvi ugao, crna rupa, ili prazan prostor za manipulacije i pranje novca i što je, svakako najopasnije, za totalno onečovečenje čoveka.

Umetnost, naravno, ne zavisi od prepoznavanja i preživeće i ovaj i sve druge vekove, sve dok je čovek čovek, bez obzira na to što na kraju uvek stižu varvari. Naprosto: "Umetnost je umetnost, sve drugo je - drugo."