Umetnost ne dokazuje, ona vas obuzima, opčinjava i hipnotiše, opija do slatke glavobolje, budi i pokreće vaša osećanja koja prosvetljuju, bogate se i uzdižu iznad praktičnog, svakidašnjeg. Bila je to omiljena maksima Milosava Buce Mirkovića koji je posle duge i teške bolesti preminuo u subotu uveče u Beogradu. Koliko je bio zanesen i predan tom čarobnom plodu kazuje činjenica da je teško samo pobrojati ono što je ostavio iza sebe i čime se sve u životu bavio.

U najkraćem: iza njega je više od 30 pesničkih knjiga, 15 knjiga eseja, tri prozne knjige, tri izvedena dramska dela, nekoliko monografija, više od 20.000 tekstova u raznim časopisima i listovima. Radio je kao upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, novinar i urednik, generalni sekretar SKZ, urednik u „Prosveti“, bio najmlađi član Glavnog odbora Sterijinog pozorja, osnovao čak šest pozorišnih festivala, urednikovao u „Delu“, u najboljim danima ovog časopisa. Čini se da je ponajviše držao do poezije koju je sa strašću, ljubavlju i uživanjem i pisao i tumačio. Voleo je da ga zovu „župski lautar“ jer je od svoje prve pesničke knjige „Župska sela“ (1975) pa do poslednje knjige novela „Da mi dan ne ode u snoviđenje“ ostao duboko vezan za rodni kraj, Župu koju je doživljavao kao „rajsku zemlju“. Jednu od svojih poslednjih zbirki pesama je i nazvao „Moja Župa, moja Okeanija“.

Rođen u Aleksandrovcu Župskom na Vidovdan 1932. godine, počeo je da piše još tokom gimnazijskih dana u Požarevcu, po želji oca lekara upisao je Stomatološki fakultet, ali je posle dve godine, vođen drugim interesovanjima, prešao na Filozofski, počeo da piše najpre u „Studentu“, a zatim i u drugim mnogobrojnim glasilima.


Ljubiša Đidić:
BARD
- U DUŠAMA srpskih gradova koje je opevao, njegova Župa, njegova Okeanija, kao zavičajna Biblija, izgubila je svog barda i najlepšu lautu izrezbarenu od vinogradskog čokota na koji se dionizijski oglašavao do poslednjeg daha. Pola veka plodio je srpsku kulturu. Iza njegovih kritičarskih oranica ostaće brazde za najlepše seme, kako naše savremene književne misli, tako i svega onoga u čemu je baština jednoga života, kakav je bio Bucin, koji predstavlja ostavštinu za budućnost. U voljenoj Župi sebi je već podigao spomenik za života.

U pozorište je Buca, kako je dobro primetio njegov dugogodišnji prijatelj Boža Stamatović, bio zaljubljen na poseban, roditeljski način, dokazujući da „daske koje život znače“ nije samo prazna floskula. Teatar ga je opčinjavao, a on mu se oduživao ne samo kritikama, već i knjigama, „Hajdemo u pozorište“, „Nušićevi glumci“, monografijama o Milivoju Živanoviću, Miji Aleksiću, Ljubi Tadiću i Zoranu Radmiloviću.

Osobena pojava, uvek spreman na svaku vrstu razgovora, enciklopedijski radoznao, žovijalan i dobronameran, polemičar i romantik, Buca je bio jedan od najvećih srpskih boema u poslednjih pola veka. Bez kafane nije mogao da mu prođe dan, ali ni bez redovnog intelektualnog „treninga“. Njegov adet je bio: svaki dan pročitati 60, a napisati 15 strana.

Poslednjih nekoliko godina na poseban način bio je vezan za „Večernje novosti“ i kao strasni čitalac i kao redovni saradnik našeg kulturnog dodatka. Uobičavao je da se javlja jednom nedeljno i komentariše objavljene tekstove, kudi i hvali. Pritom, često nas je darivao svojim biser-prilozima čudesne svežine i lucidnosti. Učinio je to i kada je pre dve nedelje, fizički onemoćao, morao u bolesničku postelju. Uz uzgrednu napomenu da je to poslednji tekst koji je mogao da napiše. Njegov esej, u čast devet decenija Mire Stupice, objavljen je, naravno, odmah, u prvom narednom dodatku. Najmanje što smo za Bucu mogli da uradimo.

Mira Stupica

PRAVIČAN

- MOJ dragi prijatelj Buca Mirković bio je divan, častan čovek i sjajan u svom pozivu pozorišnog kritičara. Pravičan. Žalim što sam izgubila tako sjajnog prijatelja i čoveka.

Jovan Ćirilov

ZALJUBLJENIK

- UMRO je jedan od najvećih ljubitelja pozorišta, koji je iskreno podržavao dobar teatar. Koliko je bio uspešan kao kritičar, dobro se snalazio i u pozorišnoj praksi, dok je jedno vreme bio upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Hladnija će biti sala kada na jednoj od stolica u parteru ne bude sedeo Buca Mirković, ne samo jedan od zaljubljenika u teatar, već i njegov odlični poznavalac.