SEDAMNAEST slika Save Šumanovića (1896-1942) nastalih od 1920. do 1929. izloženih u novosadskoj Spomen-zbirci Pavla Beljanskog sažima tri pariska perioda velikog umetnika. Ovaj likovni spektakl, sastavljen od slika koje poseduje Spomen- zbirka i dela pozajmljenih iz beogradskog Muzeja savremene umetnosti, ostao je bez "krunskog dragulja": "Pijani brod" iz predostrožnosti i potrebe za restauracijom nije za ovu priliku napustio Beograd.

Značaj ove izložbe nije samo u mogućnosti da se posle dužeg vremena vide remek-dela jednog od najznačajnijih srpskih slikara, već ovaj događaj kompletiraju i dva nadahnuta teksta u katalogu koji prati "Parisko iskustvo Save Šumanovića". Tri Šumanovićeve stvaralačke faze u francuskoj prestonici bliže objašnjava dr Jasna Jovanov, a Gordana Krstić Faj, koja od 2008. živi u Parizu i istražuje nepoznato o našim umetnicima, situira našeg umetnika u društveni život Monparnasa u trećoj deceniji prošlog veka.

ORDEN SVETOG SAVE ROZENBERGU UNUKA Pola Rozenbrega An Sankler, slavna francuska novinarka i doskorašnja supruga Dominik Stros-Kana, prošle godine je u Parizu izdala knjigu sećanja na dedu i porodicu. Pol je 1940. pred nacizmom emigrirao u Njujork i nastavio da se bavi galerijskim poslom. Mnogo slika su mu zaplenili Nemci, a po istinitom događaju na tu temu je snimljen i film. Interesantno je da je Rozenberg i u Beogradu predstavio deo kolekcije, a knez Pavle koji ga je poznavao, tom prilikom mu je dodelio Orden Svetog Save. Arhivski dokument, koji je pronašla Gordana Krstić Faj, je imao interesantnu sudbinu: deo Rozenbergovog arhiva su, kao i dobar deo slika koje su zaplenili Nemci palo je u ruke Rusa i čuvalo se u ruskom državnom arhivu pod oznakom "tajno". Vraćen je naslednicima tek početkom ovog veka i čuva se u Njujorku.

Tragajući kroz arhive, Gordana Krstić Faj otkrila je i dve zaboravljene Šumanovićeve slike. Reč je o dva ženska akta - oba naslovljena kao "Kupačica" - od kojih se jedan čuva u Muzeju u Rošelu, a drugi u Onfleru. "Kupačica" u Rošelu je posle ovog istraživanja vraćena u stalnu postavku Muzeja, a druga je još u depou. Oba dela otkupila je francuska država.

Akt u Rošelu je bio izložen u Salonu Frank i kupljen je 1926, a drugi je u vlasništvu Francuske od 1927. Ove činjenice bacaju novo svetlo na položaj Šumanovića, jer svedoče o uvažavanju srpskog umetnika. Tim pre što se i na naslovnoj stranici uglednog časopisa posvećenog savremenoj umetnosti "L’ Krapujo" 1928. pojavio "Pijani brod", koji je odabran sa Salona nezavisnih među 4.500 izloženih dela! Konačno, Šumanović je krajem 1927. bio jedan od odabranih umetnika koji su dekorisali novopodignutu kultnu kafanu "Kupol".

To na izvesan način dovodi u sumnju Šumanovićeva prigovaranja da Francuzi nisu bili susretljivi i (dovoljno) ljubazni prema njemu. Po nekim Savinim primedbama moglo bi izgledati čak i da su ga "kinjili", čemu je u dobroj meri pripisivao kasnije i svoje duševno rastrojstvo.

- Pronašla sam i pismo Save Šumanovića iz 1920. Polu Rozenbergu, pariskom kolekcionaru, galeristi i trgovcu umetninama, u Rozenbergovom arhivu u Njujorku - kaže za "Novosti" Gordana Krstić Faj. - Isprva sam mislila da se radi samo o vizitkarti, jer je on tada tek stigao prvi put u Pariz. Oduševila sam se kada se preda mnom otvorilo pismo!

Kao posebnu zanimljivost sagovornica ističe zaglavlje Savinog pisma, u kome se on predstavlja kao umetnik-slikar, scenograf kraljevske opere u Zagrebu. Zahvaljujući tom pismu saznaje se i za prvu Šumanovićevu parisku adresu, koja je do sada bila nepoznanica.

Rozenberg je, kako ističe naša sagovornica, iste te 1920. izdao Pikasov album, koji je i danas među kolekcionarima vrlo popularan, a koji Šumanović pišući galeristi i kolekcionaru želi da vidi. Sava je očigledno hteo da pokuša da sebi nađe galeristu, i to ne bilo koga, a u to vreme ga je inspirisao i Pikasov rad.

Ambiciozno i samosvesno započet nastup 1920. u Gradu svetlosti, devet godina kasnije Šumanović završava rezignacijom: "Zvezde su ugašene za mene", pisao je Rastku Petroviću februara, a marta se vraća u Šid.

Pred njim je bio, kako zapisuje Jasna Jovanov, život lišen ateljea sa staklenim krovom, temperamentnih pariskih modela, mondenskih kafea na bulevaru Monparnas, Luvra i kupališta na Seni, dansinga i mogućnosti da veštinu igranja nauči u nekoj od mnogobrojnih plesnih škola. Njegovo duboko uverenje da će se jednog dana ipak vratiti u Pariz izraženo je i kroz prisećanja na moderne plesove koje je učio. Sve su to simptomi Šumanovićeve neumrle nade u povratak "ludim pariskim godinama", u urbanu i podsticajnu atmosferu koju je voleo, u krug prijatelja među kojima se kao umetnik osećao sigurnim...