NE mislim da se istorija ponavlja kao tragedija ili kao farsa. Ta sintagma često se zloupotrebljava. Zato i smatram da su današnje polemike o povodu za Prvi svetski rat i atentatu na Franca Ferdinanda proizvoljne, i da je ružno što se ovaj događaj vadi van konteksta tog vremena, trenutka i prostora, a Gavrilo Princip tumači van konteksta Mlade Bosne. Ti mladi revolucionari-idealisti prebacuju se u savremeni, potpuno neodgovarajući kontekst - kaže Srđan Koljević, jedan od naših najpoznatijih filmskih scenarista i reditelj, rođen u Sarajevu 1966, koji se ovih dana priprema za početak snimanja filma koji se bavi Sarajevskim atentatom.

* Čemu služe takve konstrukcije?

- To je način da čitava priča oko Prvog svetskog rata postane moneta za prepucavanje. Kao neko ko se godinama bavio dokumentarnim materijalima vezanim za čitav događaj, znam da je to vreme predstavljalo zanos za slobodom cele generacije napredne južnoslovenske omladine koja je bila pod austrougarskom okupacijom. Jednostavno se prenebregava to da su mladi iz Bosne, Slovenije, Hrvatske, Dalmacije želeli oslobođenje, i konstrukcije iz vizure sadašnjeg trenutka deluju mi razočaravujuće.

* Postoji još nešto zanimljivo - sve tiranoubice u istoriji slavljene su kao heroji, a danas, sto godina nakon Prvog svetskog rata, u kome je naša zemlja pretrpela milionske žrtve, pojedinci Srbiju pokušavaju da označe kao krivca za njegov početak. Zbog čega?

- Priča o atentatu na Ferdinanda ima milion slojeva, i barem tri generalna aspekta. Jedan je današnje „spinovanje“ tog događaja raznim „analizama“ koje se baziraju na poluistinama ili izostavljanju činjenica da bi se priča lansirala u ovom ili onom svetlu. Druga stvar je sam atentat, a treća odnos atentata i Prvog svetskog rata. Neosporno je da u „novom“ čitanju istorije ima medijskog nastavka devedesetih godina i satanizacije Srbije. Ali postoji i važniji interes - globalno redefinisanje Prvog svetskog rata, taj zahtev koji je Nemačka uputila Francuskoj, Britaniji i ostalim zemljama kako ne bi bilo ni poraženih, ni pobednika u tom ratu, a ni krivaca, kad su oni u pitanju. Pravi se druga priča, u procesu koji ide „mic po mic“, i u krajnjoj liniji je logičan, s obzirom na situaciju u Evropskoj uniji danas. Francuska i Britanija nerado pristaju na to, ili pristaju u određenoj meri, onoliko koliko im to odgovara.

ZANOS I SOCIJALNA PRAVDA * DA li mi pojedinci danas imaju hrabrost da se pobune protiv onoga što je amoralno, ili smo se potpuno zatvorili u svoje male živote, egzistencije i interese?
- Utisak je da živimo u krajnje apatičnom trenutku i društvu. S druge strane, mislim da ideali socijalne pravde, slobode, boljeg društva... nisu umrli, niti ikada mogu da umru. Pitanje je samo kada će se i na koji način aktivirati. Jer, to su ideali o kojima ovde pričamo - cela Mlada Bosna i Gavrilo Princip jesu priča o jednakosti, socijalnoj pravdi i slobodi za sve južne Slovene, ne samo za Srbe. Imali su tu vrstu zanosa, ali i razvijenu svest o tome šta su uradili. Rekli su - nama je žao Ferdinanda kao čoveka, ali kao tiranina nije. Vaso Čubrilović tražio je oproštaj od Ferdinandove dece, i dobio je pismo u kome mu oni praštaju učešće u atentatu.

* Znači li to da će Nemačka jednog dana „oprati“ svoju političku istoriju?

- Nije taj proces toliko transparentan, i, što je važno, nije jednoglasan. Veoma sam vezan za Nemačku, poslovno, znam da tamo ima mnogo hrabrih i glasnih ljudi, koji govore o ovom problemu, i da ne valja prekrajati istoriju. Mi, nažalost, najčešće reagujemo na one koji nisu istinoljubivi. Primera radi, s jedne strane imamo mnogo pominjanu knjigu Kristofera Klarka, jednog od glavnih germanističkih revizionista Prvog svetskog rata, koji je Mladu Bosnu uporedio sa Al kaidom, pri čemu i on sam tvrdi da Sarajevski atentat nije povod za Prvi svetski rat, već samo izgovor. Klark, koji je najnegativnije raspoložen prema atentatorima i nama generalno, podvukao je razliku između povoda i izgovora. Njegova knjiga se i ne bavi nama, nego dokazivanjem da krivica za rat nije na strani Nemačke i Austrije, već je, podjednako i ponajviše, na strani Rusije i saveznika, Francuske, Britanije i Srbije, naravno. Ali prvenstvena meta je Rusija.

* Zašto se, recimo, u našoj javnosti ne pominje vrlo zanimljiva knjiga nemačkog autora Ditera Hofmana?

- Hofmanova knjiga „Skok u tamu“ bavi se periodom neposredno uoči početka Prvog svetskog rata, i upravo se u njoj ustanovljava da su još polovinom maja 1914, dakle mesec i po dana pre vidovdanskog atentata u Sarajevu, nemačkoj vojsci izdata naređenja koja su značila neposredan početak priprema za rat. Ima, dakle, ozbiljnih glasova u Nemačkoj, ali to što mi znamo za knjigu Kristofera Klarka, koja se svuda razvlači, a ne znamo za Hofmanovu, govori o još jednom fenomenu današnjice - o tabloidizaciji nauke i istorije. Kada neko pomene Al kaidu, to sigurno dobija više prostora u javnosti nego kada neko ispriča priču koja se zasniva na istini i činjenicama.

* Ivo Andrić, i sam član Mlade Bosne, nazivao je pripadnike ovog pokreta pobunjenim anđelima, a stotinu strana kojima se završava roman „Na Drini ćuprija“ posvetio je upravo rađanju ideje o slobodi... A danas neki „znalci“, čak i u Srbiji, Principa nazivaju teroristom...

- U pitanju je pokušaj nekih naših ljudi da se prilagode novim pristupima u pronalaženju uzroka za početak Prvog svetskog rata, koji se plasiraju u pojedinim zemljama Evrope. Drugi razlog je nedostatak znanja i prihvatanje poluinformacija. Jer, „spinovanje“ ovog događaja počelo je još pre dvadesetak godina. Primer za to je manipulisanje lažnim podatkom da je grofica Sofija Hotek fon Hohenberg, supruga Franca Ferdinanda, bila trudna, sve ne bi li se Princip predstavio u što gorem svetlu. Naravno, Sofija nije bila trudna, imala je tada 47 godina, i bila je operisana šest godina ranije, posle jedne trudnoće koja se loše završila.

* Vaša nova priča govori, zapravo, o advokatu Rudolfu Cistleru, čoveku o kome naša javnost vrlo malo zna. Zašto je upravo on junak filma koji uskoro počinjete da snimate?

- Pre osamnaest godina za svoju diplomsku dramu kod profesora Slobodana Selenića izabrao sam uzbudljivu i divnu priču o Rudolfu Cistleru, koji je po službenoj dužnosti bio branilac Principa i njegovih drugova, njih 24, optuženih za ubistvo prestolonaslednika i za veleizdaju. Naravno, za to je bio odabran zbog svog austrijsko-nemačkog porekla, a bio je Hrvat i socijalista. Njegova odbrana, moralni i profesionalni integritet i hrabrost koje je pokazao, i danas se navode kao primer u antologijama čuvenih sudskih odbrana.

* Šta su bili Cistlerovi argumenti u odbrani Mlade Bosne?

- On je dokazao da optužnica za veleizdaju kroz pokušaj otcepljenja Bosne od Austrogarske nije pravno utemeljena - jer je aneksija Bosne bespravna, to jest nije usvojena u austrijskom i ugarskom parlamentu. Odnosno, njegovim rečima, ne temelji se na pravu nego na sili. A kad se pravo ukloni, kako je rekao, sve države postaju samo velika razbojništva. Drugim rečima, ako Bosna nije bila u teritorijalnom savezu Austrougarske monarhije, nije se mogla ni otcepiti od nje. Cistler je time, na zaprepašćenje čitave Austrougarske, dokazao da čin pripadnika Mlade Bosne nije mogao da bude veleizdaja, niti kažnjivo delo. Zbog takve odbrane je prognan.

APEL DRŽAVI * VEĆ kasnite sa početkom snimanja filma?
- Dok nas birokratija države koči, i sada već dovodi u pitanje ostvarljivost naših napora da za Vidovdan 2014. imamo završen film, dirljivo je da nam se javljaju ljudi koji imaju svest o važnosti ove priče da makar malo, koliko je u njihovoj moći, pomognu da se film snimi. Bivši ministar kulture, iako je još pre šest meseci obećao pomoć, nije ispunio obećanje. Čak ni u formi ugovora, iako je još pre tri meseca Vlada Srbije, na zajedničkoj sednici sa Vladom RS u Banjaluci, donela odluku o podršci projektu. Evo, pozivam ministre iz novog sastava Vlade, kao i one koji su prisustvovali sednici - ako mislite da ovu priču imamo snimljenu i spremnu za stogodišnjicu Sarajevskog atentata, sada je minut do 12. Pri svemu tome, producent „Košutnjak film“ za početak realizacije traži samo ugovor za dogovorena sredstva, ne i sredstva odmah.

* Imamo li sada, ovde i u svetu, slične primere herojstva i nepotkupljivosti?

- Danas, nažalost, pored korupcije u ekonomskom, materijalnom smislu, imamo i duhovno-intelektualnu korupciju. Ona se, u krajnjoj liniji, očituje i u tim polemikama oko Prvog svetskog rata, Principa, o ulozi Mlade Bosne, koja se vodi prema trenutnim interesima, ili interesima koji su vezani za ideale novog sistema vrednosti. Čini se da ljudi pokušavaju da promene sve, i da se na amoralan način prilagođavaju vetrovima koji duvaju. Kada je to danas tako, utoliko više štrči neko ko je spreman, kao što je to bio Rudolf Cistler, da se suprotstavi... Zanimljivo je da je sudija Nikola Mandić, koji je tada tražio da Cistler bude izveden pred vojni sud, gde su se izricale samo smrtne presude, kasnije postao potpredsednik vlade NDH u vreme Ante Pavelića.

* Kome su takve vrednosti danas uzor?

- Čovek mora da ima odnos prema istini, i mora da odbije da bude korumpiran zbog bilo kakvih pritisaka, oportunizma, interesa ili trenutnih mera vrednosti - to govori Cistlerov primer. Teško je, naravno, kada duhovni ambijent i čitavo društvo u kome živimo sugeriše da čovek, ako ima moralni integritet, ako ne želi da se prilagođava, postaje autsajder. Ali gde je ta linija koju čovek povlači i kaže sebi - jeste ovo racionalno, ali nije nešto što je meni moralno prihvatljivo?

* Da li naše društvo ima moralnu liniju ispod koje se ne ide?

- Mislim da je društvo svuda, pa i kod nas, podeljeno na sličan način kao i pre sto godina. Većina običnih ljudi srednje ili starije generacije, srednjeg staleža, ima dobro postavljene moralne granice, dok je u lažnim elitama uvek postojala veća potreba da se duhovno korumpira, da se iz određenih interesa prelazi ta granica. Dok je u južnoslovenskim narodima i u nekim zemljama Evrope, poput Irske, Gavrilo Princip bio heroj siromašnih, obespravljenih, porobljenih, deo srpske buržoazije čak i u Bosni doživljavao ga je negativno. Njen prvi interes bio je zaštita sopstvenog bogatstva, ko god da je vlast, i bez obzira na to kako živi narod. Ta vrsta logike postoji i u delu današnje takozvane elite, njen imperativ je imati, a ne biti.

* Koliko su onda zanos, ideali i hrabrost potrebni danas?

- Ono što mene najviše i zanima jeste Cistler kao primer hrabrosti u kontekstu današnjeg sveta. A hrabrost jedina može da ulije nadu u budućnost. Mi pokušavamo, a i cela Evropa to čini, da afirmišemo sistem vrednosti koji se bazira na uređenim zakonima. Jer, oni koji idu suprotnom stranom, stranom prilagođavanja, i moralnom pozicijom koja u krajnjoj instanci daje mogućnost da se i u ovom veku dogodi Holokaust, a da se ljudi tome prilagođavaju tako što okreću glavu, čovečanstvo vode u tragediju. Hrabrost da neko kaže - ne, ovo nije u redu, iako svi ostali sležu ramenima, to mi je glavni motiv da ispričam ovu priču o sarajevskom procesu.

* U čemu je naš potencijal, i šta može da nas motiviše?

- Šansa je u darovitim ljudima, ali se oni potcenjuju. Kad bi se stvari složile na pravedan način, da čitavo društvo afirmiše etičku motivaciju - da svi zajedno, svojim znanjem, moralnom odgovornošću, dobrim vaspitanjem možemo mnogo toga da promenimo - mislim da bi se ljudi pokrenuli. Kriza nije samo materijalna, ali je prvenstveno materijalna. Ljudi su skeptični jer su preživeli više od dvadeset godina izneverenih nada i konstantnog razočaranja, i teško mogu da veruju. Ali ako bi neko čitav sistem vrednosti postavio na zdrave osnove, ako bi ponudio garancije da će se društvo izvući iz krize tako što će svako od nas dati svoj dopronos, ljudi bi poverovali. Problem je što je naše društvo do te mere korumpirano, i što se naše znanje o tome potvrđuje svaki dan, pa ljudi više nisu spremni ni na šta. A želeli bi da se angažuju, siguran sam.

SUDIJE ZA SVE REŽIME

* RUDOLF Cistler se nakon Prvog svetskog rata vratio u Sarajevo, njegova ćerka Vanda Cistler decenijama je bila prvakinja Sarajevske opere, o čemu se malo zna...

- U kontekstu ove priče postoji još nešto bizarno - kada se Cistler vratio u Sarajevo, zatekao je isto sudsko veće koje je osudilo atentatore, one koji su i u Jugoslaviji bili sudije. Njemu su se obratili preživeli, ono što je ostalo od mladobosanaca, da interveniše, i tek posle njegovog teksta u novinama te sudije su penzionisane.