STRASNO sam obrađivao teme gde se protagonisti bore za ljudskost i dostojanstvo. Lepota i dobrota za mene su neodvojivo jedinstvo - kazao je svojevremeno reditelj i scenarista Zdravko Velimirović (1930-2005) govoreći o svojoj umetničkoj i ljudskoj poetici.

Njegove namere, vizije i ideje, ali i celokupan pregled stvaralaštva sadržani su u monografiji "Zdravko Velimirović: Život i film", autora Tomislava Gavrića, za koju je materijal pripremila rediteljeva supruga Ranka. U izdanju "Srpskog nacionalnog savjeta Podgorica", ova monografija će 24. septembra, biti predstavljena u Muzeju Jugoslovenske kinoteke.

Gavrićeva knjiga podseća na Velimirovićevo detinjstvo i odrastanje na Cetinju u društvu Pavla Vuisića, Minje Dedića i Borislava Pekića, sećanje na školovanje u Beogradu i Parizu i nastanak njegovih poznatih i višestruko nagrađivanih dokumentarnih i igranih filmova.

- Posmatram te, vaspitan si momak, školu si završio u Kotoru, a rođen si na Cetinju. Lovćen je za tebe oreol, ali i teški kamen na glavi, strašna obaveza. Ono što je dopušteno drugima u umetnosti tebi nije, i zato ćeš imati problem sa samim sobom - rekao je slavni helenista Miloš Đurić svom tadašnjem studentu Velimiroviću, koji je na Akademiji u Beogradu usavršavao rediteljski zanat, a u koju će se kasnije vratiti kao profesor, a potom i šef katedre za filmsku režiju.

IZNEVERAVANJE ISTORIJE VELIMIROVIĆ je smatrao da je neprihvatljivo i neodgovorno svako izneveravanje istorije, a ovom devizom se vodio i tokom snimanja filmova sa ratnom tematikom, među kojima se izdvajaju "Vrhovi Zelengore" (1974), sa Sergejem Bondarčukom i Batom Živojinovićem u glavnim ulogama. Pomoću rata se mogu, smatrao je, kazati mnoge parabole o današnjem vremenu. - Koristeći istorijske teme može se polemisati ne samo sa prošlošću, već i sa sadašnjošću i sa budućnošću. Ali istorijske teme mogu biti i sasvim obične, male ljudske priče koje redovno nose u sebi nešto od trajnih antičkih vrednosti - govorio je Velimirović.

Podeljen između rodne, "plemenske" Crne Gore i "demokratske" Šumadije, koju je smatrao drugim domom, Velimirović je, saznajemo u Gavrićevoj monografiji, na svojoj koži osetio muke zbog "dvojne zavičajne pripadnosti".

- Neprijatelja, hvala Bogu, imam dosta. Preko mere, i levih i desnih. Kod jednog dela beogradske čaršije, ja sam "onaj Crnogorac", što je dobra etiketa za odijum. U Sarajevu sam "beogradski režiser" i čovek sa strane, u Crnoj Gori "srbijanski ližisahan" - požalio se Velimirović u pismu Meši Selimoviću, po čijem će romanu 1974. snimiti "Derviš i smrt".

Po rečima Petra Volka, Velimirović nije pripadao nijednoj posebnoj grupi:

- Držao se čvrsto pouzdanih i proverenih literarnih vrednosti i na njima je snažio svoj doživljaj sveta. Kretao se srednjim putem između akademizma i autorskog filma nastojeći da klasičnim vrednostima da potvrdu i svojim stvaralaštvom.

Bora Drašković smatra da je Velimirović svoje najbolje domete ostvario upravo u delima inspirisanim literaturom: "Lelejska gora", po romanu Mihaila Lalića, "Derviš i smrt", po delu Meše Selimovića, i "Dorotej", Dobrila Nenadića. Nisu to, međutim, bila puka ekranizovanja romana, već ih je reditelj usklađivao sa sopstvenom autorskom vizijom.

Jedna od anegdota iz knjige kazuje da je Selimović u pismu, vezanom za ekranizaciju "Derviša", poručio da mu je najvažnije "da se roman ne izneveri, bar ne suviše", na šta je Velimirović odgovorio:

- Pravim film koji je moja kreacija, pa shodno tome, i glavom i dušom odgovaram za njega!

Voja Mirić, koji je tumačio ulogu derviša Ahmeda Nurudina, priseća se da je slavni književnik, po završetku specijalne projekcije u studiju u Košutnjaku, kazao:

- Zdravko, čestitam, napravili ste svoj film! To je vaše delo, uz sve poštovanje onog što vam je bilo izvorište. Hvala vam!

„Dorotej“

Pre "Derviša", Velimirović je, zajedno sa koscenaristom, piscem Branimirom Šćepanovićem, adaptirao Lalićev roman "Lelejska gora" (1968). Njegova namera, primećuje Gavrić u monografiji, bila je "da pokrene moralnu raspravu o smislu ljudskog i revolucionarnog opredeljenja i o smislu borbe i žrtve".

- U Lalićevom romanu prikazana je jedna svojevrsna antička snaga, usamljeni pojedinac, heroj Lado Tajović, hrabri i časni čovek našeg podneblja i mentaliteta, koji dolazi u situaciju da se svađa i s Bogom i s đavolom - smatrao je Velimirović, koji je za ovaj film dobio Trinaestojulsku nagradu Crne Gore.

Kada mu je reditelj ponudio naslovnu ulogu u filmu "Dorotej" (1981), po motivima romana Dobrila Nenadića, glumac Gojko Šantić se brinuo da li će uspeti da pronikne u prirodu tog plemenitog monaha. Rediteljevi saveti pomogli su Šantiću i Gorici Popović (koja je igrala Jelenu) da iskažu svoj glumački potencijal, što je ispraćeno odličnim kritikama.

- Zdravko je u toku snimanja ulazio u kadar, govorio nam o mekoći, ispunjenosti i čulnosti između Doroteja i Jelene, ali čulnosti koja se ne igra, koja se samo nagoveštava i naslućuje - priseća se Šantić.

Velimirovićevi brojni studenti, među kojima su i neki od najuticajnijih reditelja današnjice, svedoče da je njihov profesor bio "zaljubljenik u krupni plan".

„Derviš i smrt“

- Ljudsko lice u krupnom planu, to je čitava planeta, čitav svemir - učio je svoje studente i savetovao ih da je "izbor fizionomija jedan od glavnih atributa reditelja sa stilom".

Film "Dorotej" dobio je odlične kritike, a na adresu glavnog glumca stiglo je i pismo Dobrila Nenadića u kome mu zahvaljuje na odličnoj interpretaciji književnog lika.

- Pismo sam pročitao pred Zdravkom. Saslušao me je mirno i, uz osmeh, prijateljski rekao: "Dorotej je tvoja uloga. Tvoja kreacija. Bio sam uz tebe samo da te podsetim na ono što je oduvek bilo u tebi, i što si sredstvima moderne filmske glume savršeno izrazio." To je bila Zdravkova mera. To je bio umetnik, pedagog i gospodin Zdravko Velimirović - zapisao je u monografiji "Život i film" Gojko Šantić.