KADA je svojevremeno našem proslavljenom glumcu Milosavu Miji Aleksiću, u njegovim već poodmaklim godinama, prijatelj rekao: "Nešto ti je po glavi popadalo inje", ovaj mu je duhovito uzvratio: "Ako na krovu i ima snega, ne znači da u kući ne gori vatra!"

Ta glumačka vatra gorela je u Miji do samog kraja, pa nije čudo da je živa i gotovo dve decenije posle njegove smrti. Ovog meseca mnogim prigodnim svečanostima, Srbija (26. septembra) obeležava njegov devedeseti rođendan. A ostalo je mnogo toga u glumčevoj pozorišnoj, filmskoj i televizijskoj baštini za sećanje. Jer, kako je neko rekao "Italijani su imali Tota, Francuzi Fernandela, ceo svet je imao Čaplina, a Srbi, kao retko koji drugi narod, imali su dva velika komičara, Miju i Čkalju"...

Jedan od najsvestranijih glumaca nekadašnje Jugoslavije, rođen je 26. septembra 1923. godine u Gornjoj Crnući, osnovnu školu učio je u Vraćevšnici, a gimnaziju u Kragujevcu. Počeo je da glumi na školskim priredbama, sa četrnaest godina.

- Moj otac Velimir, delovođa u selu Vraćevšnici, imao je ovakav običaj: kad se vrati s polja, ispregne volove, umije se na bunaru i tek vikne: "Sinđo, Milosave, ajd u pozorište!" Ja i majka tada bismo seli na tronošce, a otac bi tu, na zemljanom podu, svirao na fruli i izvodio vojničke skečeve, koje je naučio kao ranjenik u Bizerti - ispričao je nekim povodom Mija Aleksić, otkrivajući kako mu je još u ranom detinjstvu malo "porodično pozorište" uzburkalo glumačku krv.

PRIRODNA POJAVA - MIJA Aleksić je prirodna pojava. Donosio je smeh kao što oblak donosi kišu. Jer, ako uspete da nasmejete celu naciju, onda ste Mija Aleksić. Mionica, po Miji može da se zove Mijonica, a građani Sarajeva Miljacku da zovu Mijacka...
Njemu je priroda dala sve što treba jednom komičaru. I izgled, i glas, i ime.
On izgleda sasvim obično; kao da je sada sišao sa tramvaja, kao da je malopre zalupio fioku u kancelariji; kao da je upravo uživao u fabričkoj menzi. Njegov izgled je, zaista, sasvim običan i sasvim obični ljudi se s njim poistovećuju.
Smeju se i njemu i sebi - rekao je o velikom glumcu Vladimir Bulatović Vib.

Ono pravo pozorište upoznaje tek kada je Životićeva trupa gostovala u Kragujevcu sa "Zonom Zamfirovom". Čarolija scene opčinila ga je na prvi pogled, a on je s radošću prihvatio mogućnost da joj bude što bliže. U početku je cepao karte, onda u "ulozi" crnčeta prvi put se kao statista pojavio na pozornici kragujevačkog teatra. Prva uloga - pisarčić u "Devojačkoj kletvi". Pukim slučajem 1941. godine izbegao je streljanje đaka u Kragujevcu. Sa drugim, kasnije poznatim glumcima (Vasom Pantelićem, Dragomirom Felbom, Mihajlom Varagićem i Dušanom Popovićem) otišao je u partizane 1944. godine. U NOB se uključio kao ilegalac i skojevac, kasnije postaje borac u diviziji koja je preko Drine prešla u Bosnu. U svoju ratnu mapu upisao je Sloveniju, Dravograd, ali i partizansko pozorište.

Ipak, po završetku rata, potonji "građanin pokorni" upisuje Pravni fakultet. Na nagovor prijatelja napušta studije i posvećuje se glumi - zauvek. "Premijerno" u kragujevačkom teatru, a onda rešenjem Ministarstva prosvete, 1949. godine postaje član Narodnog pozorišta u Beogradu. Glumački put ga odvodi u Jugoslovensko dramsko, ali se vraća u "kuću kod spomenika" u kojoj ostaje do penzije:

- Od rođenja do smrti prođe tako malo vremena da čovek jedva uspe da udahne. Još ga je manje da glumac odigra sve ono što priželjkuje. Nije mi ostala nijedna velika neostvarena uloga. Ako je išta ostalo, onda su to korekture nečeg što sam ranije radio. Na neke bih se uloge vratio - govorio je o sebi beskompromisno kritički Mija Aleksić.

Ali publika, kao i kritika, nije imala zamerki. Prvi su ga nagrađivali aplauzom, drugi priznanjima. Među njima (1982) i onim najvišim za životno delo, "Dobričin prsten". U efemernoj umetnosti kao što je teatar, zauvek su se urezali u sećanje onih koji su imali priliku da prisustvuju tim glumačkim majstorijama, njegov Pomet u "Dundu Maroju", Jevrem Prokić u "Narodnom poslaniku", Agaton u "Ožalošćenoj porodici", Jovanča Micić u "Putu oko sveta", Zganarel u "Don Žuanu", Srećković u "Šumi", Jaša u "Višnjiku". Na sceni Ateljea 212 dar za komediju apsurda pokazao je Mrožekovim "Policajcima", mada mu je široku popularnost donela uloga Rafa u čuvenoj "Veseloj večeri" Radio Beograda.

Za naše čitaoce i jedan kuriozitet: 1963. godine kao radijski lik Rafajlo Raf Maksić svakodnevno je odgovarao na pisma čitalaca, ispisujući na stranicama "Novosti" i komentare na aktuelne teme, izveštavao sa pijace, utakmice, sajmova. Grdio vlast, glupost, propise. Tih godina, trajni pečat njegovoj neprolaznoj slavi daće TV serije Lole Đukića i Novaka Novaka, "Ogledalo građanina pokornog" i "Servisna stanica".

MAGIJA SCENE - JAČA je predstava od ličnog raspoloženja. Na sceni, pred kamerama, pred mikrofonom, glumac je samo glumac.
Svi ostali centri se isključe.
Ne osećaš vrućinu ako treba da cvokoćeš od zime. Sapleteš se iza kulisa i iščašiš nogu, a na pozornici skakućeš.
 Kad se spusti zavesa ti pravo na - nosila.
Tek tada osetiš bol - svedočio je o magiji scene Mija Aleksić.

Na filmu je Mija Aleksić ostavio na desetine uloga. Više od polovine ovog opusa pripada gotovo svim ekranizacijama Nušićevih komada. Ali kako je davno neko rekao, nikada ga nijedan lik nije progutao. Svojim osobenim bojama, davao je više kolorita on njima nego oni njemu. Mnoge se svrstavaju u antologijske, među njima i ona u dugo zabranjenom filmu "Čovek iz hrastove šume" Miće Popovića. Kod Saše Petrovića igrao je popa Paju u "Skupljačima perja", potom (u takođe zabranjenom filmu) istog reditelja "Biće skoro propast sveta". Imao je svoje mesto i u najznačajnijim filmovima Puriše Đorđevića ("Devojka", "San", "Jutro", "Podne", "Biciklisti"), kasnije u "Beštijama" Živka Nikolića, pa "Maratoncima" Slobodana Šijana i Duška Kovačevića. Oproštajna uloga u Paskaljevićevom filmu "Tango argentino" donela je Miji Aleksiću pohvale najznačajnijih zapadnih kritičara.

Na tu poslednju filmsku ulogu, Hulija Popovića, naš glumački velikan odlučio se suočen s nesvakidašnjim dilemama. Ponuđena mu je posle pet teških operacija, od kojih dve na otvorenom srcu. Poziv reditelja Gorana Paskaljevića bio je koliko primamljiv, toliko i neočekivan. Za obojicu rizičan:

- I ja sam se uplašio. Ne uloge. Šta ukoliko mi usred snimanja pozli, pa me umesto na snimanje odvezu u bolnicu? Smem li ja sebi da natovarim taj moralni teret, smem li u grdne nevolje da uvalim čoveka samo zato što mi se uloga dopala. Zato sam oprezno prišao proveri svojih mogućnosti: najpre nekoliko probnih snimanja, pa onda neočekivano lagani prelazak na pravi posao. Preporodio sam se. Kad sam posle snimanja otišao kod lekara, on je sumnjičavo gledao najnovije nalaze, ne verujući u rezultate. Kaže: "Slušaj, Mijo, nema mi druge nego da ti prepišem još jedan film!" - otkrio je u razgovoru za naš list popularni glumac.

Tim povodom je, i sam svestan bliskog kraja, nagovestio da je zauvek zatvorio svoj maratonski glumački krug. Zato, na kraju intervjua za "Novosti" zaključuje zbog čega je sve njegov Hulio toliko dragocen: za razliku od nekih ranijih glumačkih rešenja do kojih je stizao imaginacijom, maštom, sećanjem na ljude i situacije iz života, bio je u prilici da ovaj lik obogati ličnim životnim iskustvom i svoju biološku pripadnost jednoj generaciji pretoči u ulogu. Tom podudaranju desio se gotovo filmski epilog - i Hulio i Mija otišli su istovremeno sa obe scene...