U NOVOM filmu reditelja Milana Todorovića "Mamula", po scenariju Marka Backovića, Milana Konjevića i Berija Kitinga, čije snimanje počinje 20. septembra na lokacijama Herceg Novog, jednu od glavnih uloga igra Dragan Mićanović. Priča o čudnim događanjima i legendama na ostrvu napisana je kao horor, i Todorović će se drugi put predstaviti žanrom koji u našoj kinematografiji nije mnogo eksploatisan, a koji je njegovom prvom filmu "Zona mrtvih" iz 2009. doneo veliku promociju u inostranstvu i više od 30 nagrada na festivalima.

Za glumce, kako u razgovoru za "Novosti" kaže Mićanović, "Mamula" je uzbudljiv projekat iz više razloga, jer ovakvi filmovi nisu uobičajeni kod nas:

- Volim da eksperimentišem i volim izazove - prvi put radim horor, uloga je napisana na engleskom jeziku, sarađujemo sa stranim glumcima među kojima je i Franko Nero. Meni je zadovoljstvo što su Todorović i ekipa mladih ljudi okupljena oko filma našli interes da u našoj kinematografiji pokušaju nešto novo, smisleno i ozbiljno, a što u svetu ima veliki bioskopski potencijal. Oni znaju da su u pitanju milioni fanova horor filmova, i žele da se ubace u tu priču, iako nismo poznati po hororu. To je takođe uzbudljivo, i jedva čekam da se okušam u novoj ulozi.

* Šta je uzbudljivo u liku koji igrate?

- Igram Bobana, koji nagovara svog prijatelja Aleksu i njegove gošće iz Amerike da krenu u obilazak Mamule, i tako kreće avantura. Na ostrvu zatiču misterioznog ribara koji drži zatočenu prelepu devojku - sirenu, koja se ubrzo pretvara u monstruma. To je kroki filma, ostalo su jurnjava, mnogo krvi, ubistva i sve ono što čini pravi horor. Inače, kao klinac, mnogo sam voleo horor - "Petak 13", "Ajkulu", "Noć veštica". Onda sam taj žanr zaboravio, sve dok mi ćerka nije dovoljno porasla i došla u godine da gleda filmove različitih žanrova, pa smo zajedno počeli da uživamo u hororu, što me je podsetilo da je taj žanr, u stvari, lep.

ČAROBNI ŠTAPIĆ * DA li nadu za kulturu donosi to što je Ivan Tasovac postao novi ministar?
- Sada se svi bavimo jednim imenom, i svi očekujemo da će on sada uzeti taj dirigentski štapić, pretvoriti ga u čarobni, i svima nama će sinuti u kulturi. Želim Tasovcu sve najbolje, ali sam potpuno svestan da je došao na vrlo nezahvalnu funkciju, u jako teško vreme besparice, i ako napravi mali pomak ka boljem, biću zadovoljan.

* Poslednje dve decenije moglo se čuti da horor žanra nema na našem filmu, jer ga realno živimo?

- U ovom ludom vremenu ljudi se bore individualno, i svako misli da je već postalo i besmisleno razmišljati o kolektivima ili velikim promenama. Taj balon entuzijazma kod nas kao da se potpuno izduvao. U tom životu od danas do sutra postali smo indiviudue koje nekako pokušavaju da prežive. Dosta filmova se bavi takvim temama. Ali film nije i ne može da bude samo to - slika današnjice i korespondencija sa stvarnošću. Glumci i ljudi koji se na razne načine bave filmom traže oduška u nekom drugačijem žanru. Naigrao sam se pred kamerama i u pozorištu priča koje komuniciraju sa današnjim vremenom. Gotovo svaki novi film i predstava, pa i kad radimo klasična dela, govori o onome što živimo, kako su ljudi gramzivi i licemerni, kako obožavaju vlast, moć, novac, kako su samo retki pojedinci hrabri. To je postalo teško, morate naći način da "proluftirate" mozak, i zato se nadam da će film "Mamula" biti avantura i igra, u kojoj se ne vuku paralele sa današnjim vremenom.

* Šta je ono što je depresivno u klasičnim delima koja igrate?

- Kad zaista shvatite da je ono što je napisano pre hiljadu ili sto godina i dan-danas aktuelno, i da svaka rečenica može da se prevede u sadašnjost, tada vam je malo muka, jer to izgleda kao da se čovek uopšte ne menja. Onda kažete sebi: pa dobro, u redu, mi u pozorištu edukujemo nove mlade ljude i približavamo im klasiku. Ali ako postavite sebi pitanje: "Bože, neće li valjda ovo biti aktuelno i narednih hiljadu godina?", onda već padate u depresiju. Zato je prava fikcija često lekovita i za publiku i za glumce.

* Film o princezi Oliveri Lazarević, u kome igrate njenog brata, despota Stefana, premijerno ćemo videti 20. septembra. Koliko je ta epoha uzbudljiva?

- To je impresivna životna priča o najmlađoj kćeri kneza Lazara i kneginje Milice, srpskoj princezi koja je posle Kosovske bitke kao zalog miru predata u harem sultana Bajazita Prvog. Žena koja je podnela toliku žrtvu ostala je maglovita u našoj istoriji i literaturi. Ne treba, naravno, ni isticati koliko je njena sudbina uzbudljiva i potresna, ali ne mogu mnogo da govorim o filmu, jer ću ga i ja tek videti.

PRIVIDNA MOĆ GLUMCA * U PREDSTAVI "Šekspir u Kremlju" (SNP i Ulisis teatar sa Briona) igrate glumca koga Staljin na samrti traži da mu govori Šekspirove stihove?
- Komad govori o poslednjim Staljinovim danima. Ivo Štivičić napisao je tekst o kulminaciji paranoidnog ludila jedne surove diktature, o paničnom strahu njemu potčinjenih, ali i o prividnoj, diskretnoj moći teatra i glumaca. Jedna od tema koju otvara rediteljka Lenka Udovički je i potraga za slobodom, i mislim da smo napravili dobru predstavu, iako je rad na Brionima ovog leta bio vrlo naporan i iscrpljujući.

* Da li je bilo mesta za domaštavanje lika despota Stefana?

- Oliveru su Bajazitu odvela njena braća. Prestolonaslednik Stefan morao je da pogne glavu pred pobednikom koji je odrubio glavu njegovom ocu, i da mu kao žrtvu i plen prinese rođenu sestru. Stefana veoma boli ta žrtva, ali, s obzirom na to da je ipak reč o dokumentarnom filmu, nije bilo mesta za domaštavanje. Ima u našoj istoriji likova koji su zahvalni za ekranizaciju, koji su svojim životom već skoro gotovi filmski scenariji, i sigurno bi bili zanimljivi za publiku.

* Posle svih uloga koje ste odigrali, postoji li lik koji sanjate da ćete igrati?

- Sanjam da ću igrati Danila Kiša, to je moja velika želja, i nadam se da ću jednog dana snimiti film koji će se zvati "Danilo". Fasciniraju me njegov nesvakidašnji dar, njegova ličnost, sudbina, život, shvatanja, hrabrost... Uz sve dužno poštovanje ostalim piscima, smatram ga jednim od najvećih književnih stvaralaca koji su ponikli sa ovih prostora.

* Koliko je uistinu važna hrabrost?

- Mi smo malo zaboravili što je ono što je, pored svakodnevnog preživljavanja koje se čini važnijim od svega, takođe vredno. Ono što bi trebalo da se stiče već samim vaspitanjem i odrastanjem jeste preuzimanje odgovornosti u životu za svoje postupke, to je nešto što se podrazumeva u svakoj normalnoj zemlji. Kod nas se, međutim, uvek dešava nešto drugačije - danas nas gotovo svakodnevno bombarduju putem medija, i to političari, što je paradoksalno, da moramo da budemo odgovorni, i to se odjednom prikazuje kao velika hrabrost. To je ono što me nervira, jer mislim da je odgovornost ono što bi morao da ima svaki edukovan i normalan čovek.