NA štokavskom govornom području ima čitav niz pisaca svetskog ranga i to je ogroman potencijal u ovim književnostima, koji još nije iskorišćen. U te pisce svakako spadaju Momčilo Nastasijević, Bora Stanković i Dragoslav Mihailović - kaže za "Novosti" dr Robert Hodel, profesor Instituta za slavistiku Univerziteta u Hamburgu.

Švajcarski slavista izuzetno je upućen u srpsku književnost u posebno u pesništvo. U doktorskoj disertaciji bavio se Mihailovićevom prozom, pre dve godine priredio je antologiju savremene srpske poezije "Deset deka duše", a nedavno je napravio zahvat koji nije niko pre njega: uradio je prvi kompletan prevod poezije Momčila Nastasijevića na nemački jezik, i objavio u knjizi "Sind flgel ohl..." ("Krila li to?"), u izdanju kuće "Lajpciger literaturferlag".

Pesme su objavljene dvojezično, a Hodel im je priključio i dva prozna dela, data samo na nemačkom: antologijsku pripovetku "Zapis o darovima moje rođake Marije", odnosno najslavniji, manifestni esej - "Za maternju melodiju".

Do sada je preveden vrlo mali broj pesama ovog pesnika na engleski, italijanski i francuski. Hodel je, međutim, obuhvatio svih sedam Nastasijevićevih lirskih krugova, i time uveo srpskog genijalnog pesnika u evropsku poeziju. Značajno je, kaže profesor, da se već pojavila jedna recenzija ove knjige u "Noje Cirher cajtung".

MIHAILOVIĆEVI LJUDI IZUZETNO volim Dragoslava Mihailovića, blizak mi je kao pisac, i znamo se već nekoliko godina. Za razliku od Andrića, koji ima epsku žicu i govori o kolektivnom, Mihailović govori o pojedincima koji žive u drugoj sredini, ali kad opiše te ljude možete u njima da nađete čoveka i samog sebe. Kao u toj Petriji koja luta u životu, koju sudbina baca u razna mesta... Ima izuzetno aktuelan i moderan doživljaj života koji je pokazao na osnovu ljudi na margini, ali ta margina je i život svakog čoveka.

- Što se tiče tiče hermetičnosti, Nastasijević podseća na Helderlina koji je imao puno tamnih mesta, može se uporediti i sa Celanom, i svakako Malarmeom, te Hlebnjikovom, čiji jezički eksperimenti veoma liče na Nastasijevićeve. A pre svega, jezički i po motivima izuzetno je blizak sa Traklom - ocenjuje Hodel koji je protekle nedelje boravio u Beogradu i predstavio svoju knjigu.

Zagonetni i čudesni Nastasijević nije lak za čitanje ni srpskim čitaocima, pa je Hodelov poduhvat prevođenja neprevodivog bio vrhunski izazov.

- Ne bih se usudio da ga prevodim, zato što nijedan stranac ne može da ga razume, da nisam imao u Srbiji puno prijatelja, sa kojima sam sistematski radio tri godine i zajedno prošao sva Nastasijevićeva tamna mesta. Počeo sam da čitam Nastasijevića još kao student u Bernu, kod profesora Jana Petera Lohera, i tada sam napisao nekoliko tekstova o njemu. Leži mi avangarda, dosta sam je prevodio i sa ruskog i sa ovog područja. Zašto sam odlučio da prevedem svih sedam lirskih krugova? Ne može se uzeti samo nekoliko pesama, nemoguće je da napravite neki izbor. U Nastasijevićevom stvaralaštvu sve je spojeno, i drame i proza i pesme, u principu radi se o jednom tekstu. Vidi se da je čitav svoj život pisao te pesme - objašnjava naš sagovornik.

Uvaženi slavista ističe da u ovoj poeziji ima puno stvari koje se jako teško prevode, te da je najviše radio na sintaksi, što će reći formi i melodiji, koju je pokušao da približi nemačkom jeziku.

NACIONALNI JEZIK NEMAČKA investira svake godine 315 miliona evra za promociju nemačkog jezika u inostranstvu. Francuska nacionalna biblioteka je napravila projekat "Galika", gde su digitalizovali oko milion knjiga i dokumenata, a preovlađujući broj je na francuskom. Svaki nacionalni jezik mora da se bori za opstanak. U nauci, na univerzitetima polako prelazimo na engleski jezik. U Evropskoj uniji čitava spoljna komunikacija odigrava se skoro samo na engleskom. Nemam ništa protiv engleskog, i sam ga volim i govorim, ali treba imati svest o tome da je svaki nacionalni jezik ugrožen u svojoj polifunkcionalnosti - kaže Hodel.

- Što se tiče avangardističkog konteksta, čini mi se da je Nastasijević u najvišoj meri uspeo da spoji dva različita sveta: ono što liči na folklor, što je zavičajno i ono što liči na avangardnu tehniku i na univerzalni pogled. Taj spoj je kod njega izuzetno čvrst, i to liči na Hlebnjikova. Postojala je jedna opasnost prilikom prevođenja, a to je njegova bliskost ka religioznom diskursu. U Nemačkoj bi se to moglo tretirati kao nešto što podseća na klerikarizaciju zemlje o čemu se inače puno govorilo, pa sam se bojao da bi Nastasijević mogao ući u takvu priču o Srbiji. Delimično sam se malo pomerao od originala da ne bih podržavao tu žicu - otkriva Hodel.

Za iduću godinu Hodel najavljuje izlazak studije na srpskom jeziku o Matavulju, Andriću, Selimoviću, Crnjanskom, Nastasijeviću...

- Crnjanski je čist pesnik, ima osećaj za jezik i još uvek je aktuelan time da osećanje uzaludnosti života neće proći nikada. To osećanje svaki čovek ima u svakom trenutku, tu žal u kojoj ima i nešto lepo, taj karasevdah, melanholiju. Crnjanski nam govori da čovek živi tamo gde mu nije dobro, da je ono što je dobro uvek na pogrešnom mestu, i postaje svestan da Hiperboreja nigde ne postoji - kaže Hodel.

Andrić je, nastavlja Hodel, u inostranstvu bio prihvaćen pre svega kao epski pisac, istaknut je samo jedan njegov pravac.

- Ali postoji i drugi Andrić - Andrić "Proklete avlije", pesnik, autor pripovedaka "Mara milosnica, "Put Alije Đerzeleza". Lično najviše volim taj spoj lirike i epske tradicije kod njega, gde se vidi nešto individualno. Đerzelez je slika pesnika koji se ne snalazi u stvarnosti - kaže Hodel.

Profesor dodaje i da je nedavno sa studentima ponovo pročitao Selimovićevu "Tvrđavu":

- Postoji i kod njega ta skepsa da li se može ostvariti ono što on želi u ličnom životu. To je spor između države, kolektivnog i pojedninca. Selimovićeva tematika je da se pojedinac bori i snađe u jednom društvu a da ostane pošten, i to je nešto što je skoro neostvarivo.

Hodel tvrdi da je književnost koja nastaje na štokavskom govornom području, van svake sumnje, svetska književnost, i da stoji rame uz rame sa ruskom i poljskom. Da bi to postalo i vidljivo, po njegovom mišljenju, svi na štokavskom području trebalo bi zajedno da promišljaju jezik i književnost i da se bore za njenu promociju.

- Hoću da kažem da svi srpski pisci o kojima smo govorili nisu samo srpski pisci. Ako pogledam sa švajcarske tačke gledišta - ono što pišu švajcarski Nemci - pripada nemačkoj književnosti. Kod vas postoji ogroman potencijal da se otvori književno tržište i da se stvori nešto zajedničko, jer svi se uzajamno razumeju. Čini mi se da partikularizacija ta četiri državna jezika, ako uključite i crnogorski, radi protiv sopstvenog jezika. Oni koji kodifikuju te nacionalne jezike rade protiv sebe - zaključuje Hodel.