Pisac, politički teoretičar, disident, (anti)komunista, prevodilac Milovan Đilas (1911 - 1995) je nekoliko puta bio u tamnici i za to vreme napisao nekoliko dela. Među njima je i „Knjiga o Njegošu“ nastala u Sremskoj Mitrovici u periodu od 1957. do 1959.

Ova izuzetna i opširna studija o genijalnom umetniku sada je ponovo pred čitaocima u izdanju podgoričkog „Oktoiha“ i beogradskog izdavača „Štampar Makarije“.

Knjigu će u sredu uveče (19) u Rimskoj dvorani Biblioteke Grada Beograda, predstaviti Matija Bećković, Želidrag Nikčević i Radomir Uljarević.

„Knjiga o Njegošu“ našla je mnogo lakši put do nemačkih i engleskih čitalaca nego do naših. Autor ju je, kako ističe, početkom sedamdesetih godina nudio „Prosveti“, „Obodu“ i „Nolitu“, ali je bio odbijen. Poslednji put to je učinio 1987. kada mu je, prema izjavi direktora „Nolita“ Miloša Stambolića rukopis vraćen i to jednoglasnom odlukom redakcije. Sledeće godine knjiga je izašla u izdanju autorsko-izdavačke grupe „Zodne“, ali je bila prećutana.

- Milovan Đilas se kao pisac ostvario na robiji i na velika vrata srpske književnosti stiže tek posle smrti. Tako i hladna ćelija u mitrovačkoj tamnici postaje svetilište srpske pisane reči - kaže za „Novosti“ Matija Bećković. - Monografija „Njegoš - pesnik, vladar, vladika“ monumentalno je delo koje stoji uz rame „Religije Njegoševe“ vladike Nikolaja Velimirovića i „Njegošu - knjiga duboke odanosti“ Isidore Sekulić. Nikolaj je najnjegoševskiji i najnadahnutiji, Isidora najodanija i najlirskija, Đilas najsloženiji i najzamašitiji. Taj trolisni venac ispleten u slavu Njegošu blista i u njegovoj dvestagodišnjici.

NEPROLAZNO I NEDOKUČIVO - Sa Njegošem se doista dogodilo i događa što i sa svim velikim duhovima koji su uspeli da otmu komad večnosti - što ih više vreme od živih ljudi odvaja, to sve njihovo dobija veći, čistiji i apstraktniji značaj - piše Đilas. - Okolnosti se menjaju, nastaju nove klase i partije, nove države i vlasti u pokolenjima drukčijih shvatanja i napora, ali svaka nova društvena sila nastoji da svoje postojanje i težnje opravda vezivanjem sa prošlim veličinama i istinama - u ovom našem slučaju sa Njegošem. No u tome ima i dobrog: svako tako, kazujući samog sebe, dodaje po neko novo tumačenje prošlosti - Njegošu, ljudskoj sudbini. Sve prolazi, ali se gradi životni smisao i ostaje ono što je po svojoj prirodi neprolazno i nedokučivo - delo, Njegoš.

Da li se može reći da je Njegoš za Đilasa bio duhovni otac, ponajbolje se može utvrditi iz ove rasprave, napominje Želidrag Nikčević, i objašnjava:

- O besmrtnom vladici i njegovoj umnoj i viteškoj Crnoj Gori Đilas je napisao opsežnu studiju, u kojoj analizira Njegoševu ličnost, od njegovih mladićkih dana do potonje ure, njegovo stvaralaštvo i crnogorske istorijsko-političke prilike tog vremena, i to koristeći se brojnim pisanim izvorima i često replicirajući najznačajnijim Njegoševim tumačenjem. Studija obiluje realističnim prikazima crnogorskog podneblja i ljudi, nedaćama sa kojima su se susretali, drame kako lične, tako i opšte egzistencije.

Sa istančanim kritičkim patosom Đilas se upušta u razmatranje Njegoševih filozofskih ideja i poetskih nadahnuća i, iako neretko oštrog pera, pokazuje ne samo priličan stepen saosećanja i razumevanja za karaktere i protagoniste dela našeg najvećeg pesnika, nego prozire sveukupnu tragičnost i uzvišenost ljudskog bivstvovanja. O tome dodatno svedoče reske, kratke, duboke i pamtljive poruke kojima završava svaki odeljak i mami u dalju avanturu čitanja.

- Đilas nadahnuto opisuje njegovu ličnost koja je bila svojevrsno otelotvorenje arhaične i predgrađanske opsednutosti kategorijama slobode, dostojanstva, herojstva, ponosa, i istovremeno daje opsežnu analizu Njegoševih čuvenih dela „Gorski vijenac“, „Luča mikrokozma“ i „Lažni car Šćepan Mali“. Pored sve zagonetnosti i arhaičnosti koje Njegoš kao vladar i pesnik sobom nosi, autor se u studiji trudi da rasvetli i približi njegove ideje, pokušavajući da posvedoči da poezija zna više od istorije - kaže Nikčević.

Živopisno i veoma uverljivo prikazujući Njegoševo sazrevanje kao čoveka, vladara, mislioca i pisca, Đilas ukazuje koliko je bio realan u svim okolnostima pa i onim najtežim po svoj narod. Bio je duboko razočaran događajima posle revolucionarne 1848. i samo nekoliko meseci pre nego što će vinuti u svet u 38. godini, u pismu Knićaninu zabeležiće: „Samo je obmana ubitačna i za ljude i za narod... Ja zlu svakojem gledam pravo u oči“.


POSLEDNjA SVETLOST U PUSTOM CETINjU

ĐILAS je pokušao i da rekonstruiše jedan „običan dan“ u životu velikana:

„Ustajao je rano. Sedeo je u gvozdenoj stolici, rad cetinjskog Ciganina Laza, pa bi zapalio kratak čibuk. Zatim bi doručkovao malo i lako. Počinje posao: suđenja, prepiska, dogovaranja. U podne jedno jelo uz čašicu rakije i malo vina.

Potom opet posao. Oko pet sati popodne jači obed, pa zatim šetnja. Uveče sedeljka u kužini. Čitaju mu novine ili iz knjige... Povremeno radi do duboko u noć. Piše ili čita.

Poslednja svetlost u pustom Cetinju gasi se u sobi vladike Rada.“