MALO je poznato da hram u Bariču čuva ikonostas koji je bio u Crkvi svetih Petra i Pavla u Topčideru od kada je sagrađena, pa sve do 1874. godine. Naručio ga je knez Miloš, u čije doba je podignut topčiderski kompleks. U vreme kada je Milan Obrenović još bio knez, doneta je odluka da se ukloni i da Steva Todorović i Nikola Marković urade novi. Prema nekim izvorima, stari ikonostas je nakratko prebačen u obrenovačku crkvu, a potom u novosagrađenu crkvu u Bariču.

Ikone iz topčiderske i baričke crkve nagrizale su decenije, a pre izvesnog vremena konzervatori Republičkog zavoda za zaštitu spomenika počeli su da im vraćaju stari sjaj. Ovih dana završavaju posao.

- Od kada su bile u Crkvi svetih Petra i Pavla, ikone nisu čišćene. Neke su bile u teškom stanju, nedostajao je bojeni sloj ili su bile potpuno crne - kaže Ružica Vasić, slikar-konzervator koja radi ikonostas u Bariču. - Carske dveri nisu bile stabilne, pa smo ih ojačali. Nedostajali su delovi duboreza, a sve ikone su bile ukucane prevelikim ekserima. Preslice Bogorodice i svetog Jovana Bogoslava su se razbile u puno delova, ali smo uspeli da ih vratimo. Najveća pohvala nam je bila to što ni sveštenik, ni predsednik crkvenog odbora, nisu prepoznali svoje ikone kada smo ih vratili u crkvu.

ZVONA KAO što je poznato, knez Miloš je topčiderskoj crkvi darovao tri zvona, od kojih su dva u Prvom svetskom ratu skinuta i odneta u Beč gde su zajedno sa ostalim zvonima iz pravoslavnih hramova pretopljena i upotrebljena u ratne svrhe. Treće, najmanje zvono, je sačuvano i danas predstavlja značajnu starinu. Zajedno sa crkvom i mitropolitovim konakom, stavljeno je pod zaštitu države 1949. godine. Ta istorijska zvona kneza Miloša su objavila slobodu i nezavisnost Srbije posle drugog hatišerifa iz 1830. godine. U crkvi se nalaze i mnoge druge dragocenosti: stare ikone, vredne bogoslužbene knjige, crkveni sasudi...

U izradi prvog ikonostasa topčiderske crkve učestvovalo je više slikara iz prve polovine 19. veka.

- Miloš je sklopio ugovore sa trojicom autora, od kojih je najškolovaniji bio Dimitrije Jakšić, koji je radio carske dveri i krst sa raspećem, Bogorodicom i svetim Jovanom - kaže Branislava Popović, istoričar umetnosti iz Republičkog zavoda. - Ipak, najvažniji je Janja Stergevič, poznatiji kao Janja Moler, koji je naslikao 13 prazničnih, 13 apostolskih i 9 prestonih ikona. To je slikar zoografskog opredeljenja, koji je oko 1820. iz Makedonije stigao u Srbiju. Brzo se dopao knezu Milošu, verovatno zato što je na njegovim ikonama bilo obilje zlata, intenzivne crvene, zelene... Delovalo je vrlo dopadljivo, raskošno i privlačno oku nekoga ko nije bio školovan. Janja je imao apsolutni primat u Jagodini, Požarevcu, Kragujevcu, pa i u pridvornoj crkvi. Za razliku od njega, Konstantin Lekić je uradio samo dve prestone ikone. Pretpostavlja se da Miloš i on nisu uspeli da se dogovore oko novca.

Zahvaljujući ovom ikonostasu, crkva u Bariču ima status spomenika kulture.

- To što su ga radila tri autora potpuno različitog slikarskog rukopisa, nimalo ne umanjuje njegovu vrednost - tvrdi Branislava Popović.

Smatra se da se originalnost Steve Todorovića kao umetnika posebno ispoljila tokom izrade topčiderskog ikonostasa, jer je učinio izvesna odstupanja u pogledu utvrđenog rasporeda ikona i izbora motiva. Izmeću ostalog, on je na južnim oltarskim dverima, umesto Svetog arhiđakona Stefana naslikao jedan motiv iz Biblije: mladog Toviju u pratnji anđela, kao predstavnika i simbol napaćenog čovečanstva. Iznad ovih dveri naslikao je svetog Stefana Dečanskog, dok je mesto na kome se obično slika Sveti Jovan Krstitelj ustupljeno Svetom Savi u arhijerejskom ornatu koji nema nikakve sličnosti sa njegovim likom iz manastira Mileševe. Ono što je takođe neobično jest to da nijednom svetitelju nije naslikan oreol.

- Ikone nisu čišćene od 1874. godine i u toku radova konstatovali smo određene premaze, kojih je u donjim zonama bilo najviše - kaže Milodarka Kocev, slikar-konzervator, koja radi obnovu ikonostasa u Topčideru. - Nažalost, neke Todorovićeve ikone su preslikane najverovatnije između dva rata, pa ovo nije njegovo originalno delo. Odlučili smo da taj premaz ne uklanjamo, radi se o dva uljana sloja između kojih nema jasne granice. Bilo je prilično rizično uklanjati naknadni sloj da bismo došli do originala. Pri tom nismo imali mogućnosti ni da utvrdimo u kakvom je stanju originalni sloj.

NEPOZNATI UMETNIK BARIČKI ikonostas činile su i tri ikone na platnu, koje su bile u toliko lošem stanju da nije moglo da se razazna šta je na njima. Posle čišćenja, slike su blesnule. Pretpostavlja se da ti radovi nisu bili deo izvornog ikonostasa, već da su mu pridodate tokom njegovog "hoda po mukama". Takođe se pretpostavlja da ih je radio jedan umetnik, najverovatnije ruskog porekla, ali stručnjaci to još nisu potvrdili. Te ikone neće biti vraćene na ikonostas, već su postavljene u sveštenikovoj kancelariji. Inače, u Zavodu planiraju da po završenom poslu sve ikone predstave javnosti na izložbi u Univerzitetskoj biblioteci, a potom ih vrate u Barič.

Po rečima Branislave Popović, restauracija baričkih ikona pokrenuta je u sklopu obnove topčiderskog hrama. Crkva u Topčideru trebalo bi da bude potpuno rekonstruisana do 2015. kada se obeležava dva veka od početka Drugog srpskog ustanka. Trenutno se rade istraživanja na fasadi, koja bi trebalo da bude obnovljena do 2015.

- Topčider je starija priča od baričkog hrama - kaže naša sagovornica. - Formiranje topčiderske celine ranih četrdesetih godina 19. veka predstavlja Miloševu težnju da se polako približi Beogradu. Po završetku Drugog srpskog ustanka središte srpske države bilo je Kragujevac, u kome u to doba nije bilo puno Turaka. Beograd u tom smislu knezu Milošu nije bio previše po volji. Ne zato što ih se bojao, već što nije želeo da bude previše blizu turskih poseda. Topčider je bio dobro izabran strateški prostor, dovoljno daleko od turskih poseda na Kalemegdanu, a dovoljno blizu da bude prisutan u svim okolnostima koje je njegova vladavina zahtevala. I konak i pridvornu crkvu retko je koristio. Tek tokom svoje druge vladavine od 1859. do 1860. on boravi stalno u Topčideru, gde u svom konaku umire.

Topčiderski kompleks predstavljao je za ono vreme ne samo upravno i civilno, već i crkveno i kulturno sedište.

- Bila je to reprezentativna celina za Srbiju onog doba, prvi kompletan vladarski kompleks u tzv. novom veku. Miloš je na izuzetno zanimljivom i strateški pogodnom parkovskom prostoru, napravio lepu celinu - zaključuje Popovićeva.