U PRIVILEGOVANU grupu glumaca koja ima nagradu za životno delo "Pavle Vuisić", koju Udruženje filmskih glumaca Srbije dodeljuje za izuzetan doprinos umetnosti glume u domaćem filmu, ove godine ušla je Vera Čukić.

Činjenica koja svakako daje i dodatnu zanimljivost vezanu za priču o ovogodišnjem laureatu jeste to što je Vera Čukić započela filmsku karijeru upravo sa Pavlom Vuisićem, kada je kao 15-godišnjakinja 1958. debitovala u filmu "Kroz granje nebo" Stoleta Jankovića. Onda su došle uloge mlade prestupnice u ostvarenju "Ko puca otvoriće mu se" Marka Babca, pa izazovne maćehe u "Imam dvije mame i dva tate" Krešimira Golika, kafanske pevačice Bele Seke u filmu "I Bog stvori kafansku pevačicu" Jovana Živanovića, Anđe u antologijskom serijalu "Porobdžije"...

Danas, nakon 55 godina, ako bi se napravio najprecizniji spisak njenih ostvarenja, na njemu bi bilo oko 30 filmskih i 14 TV uloga, i još oko 54 lika u TV dramama i sličnim formama. Na ovaj "saldo" dolazi i repertoar u Narodnom pozorištu, u kome je kao prvakinja provela više od 30 godina, i brojne uloge koje je imala u Ateljeu 212, u njegovo najavangardnije vreme.. Najveće priznanje za to, kako kaže, jeste divan osećaj što su ljudi primetili taj rad, i uzvratili tako što su pokazali da ga cene.

* Kako se osećate kad "sabirate" ono što ste uradili - smatrate li da je bilo svega dovoljno - uloga, aplauza, priznanja... ili se možda moglo još nešto dodati ovom "zbiru"?

NAJVEĆI ŽIVOT * Možete li da izdvojite ono što je za vas lično najuzbudljivije kada je reč o filmu, da li je umetnost zaista veća od stvarnosti?
- Ništa, pa ni umetnost, ne može da bude veće od života. Umetnik samo uporno pokušava da bar malo razjasni drhtaje duha u čoveku, taj smisao koji svakog od nas goni da postojimo i nastavljamo, ispunjavamo saće života...
Ili, pak, da otkrijemo šta nekog goni da od svega odustane.

- Sada sam slobodan umetnik i primam penziju, ali nisam "u penziji". Kada se pojavi lik koji me zaintrigira, krenem da ga radim sa istim zanosom kao i svaku ulogu do sada. Koliko je ljudi na svetu, toliko je duša i sudbina koje umetnik može da tumači, i taj izazov je nepresušan.

* Šta je film za vas bio nekada, koliko je ostalo od iluzija koje ste imali i prema profesiji, i prema sebi?

- Film ima veliku mogućnost i pomoć tehnike u odnosu na neke druge umetnosti, a tu je i krupni plan koji je, po meni, najznačajnije što film daje. Tu je i mogućnost ispravke, i pomoć montaže, a naravno, i ogroman auditorijum. I danas, kao i nekada, snimanju prilazim kao da je prvi put - gorim dok radim i radujem se. Ako bi te iluzije nestale, ne bih mogla da igram. Sumnja u smisao onog što radim izbrisala bi svaku čaroliju, potkopala bi i odnela svaki temelj saznanja, i ja više ne bih bila glumica. Znam da je film zbog neposećenosti filmskih dvorana sada u krizi, možda će tako i nestati ali, kao slika života koju umetnik stvara ili dokumentarista iznosi sigurno će opstati. Sa petnaest godina sam prvi put zaigrala na filmu a to je više od pola veka. Od tada se i tehnika mnogo usavršila, sve je lakše i jednostavnije, a snimljeni materijal može odmah da se vidi. Sve je, dakle, bolje i lakše, ali suština je ista: stani u kadar, i pokaži dušu.

* Mnogi likovi koje ste odigrali danas se ubrajaju u kultna ostvarenja nekadašnje ju kinematografije. Šta biste izdvojili od tih žena kojima ste davali svoju dušu?

- Sve uloge koje sam odigrala, osim možda dve, veoma sam volela, i davala sam im sve do čega sam bila u stanju da dođem.
Kada se završi predstava ili snimanje, lik koji sam bila, uvek bi još neko vreme živeo sa mnom.

Nekad sat-dva, nekad malo duže.
Ali sutra je novi dan, i dolazi nova predstava, i novi lik koji treba da budem.

Dešavalo se da, pošto sam igrala u repertoarskom pozorištu, za mesec dana budem dvadesetak puta neko drugi. Ako uz to i snimam nešto za TV, film ili radio, dodam svojoj paleti likova još koji.

A pošto sam profesionalac, istrenirana sam da svoj privatni lik sačuvam u velikoj meri od svih drugih koji u mene dolaze iz dana u dan.

Naravno, uvek se da i nešto od svoje ličnosti, ali se kao blisko uzme i nešto od te druge.

Uzajamno se gradimo, i ja glumica i moji likovi. Igrala sam veliku klasičnu literaturu - Šekspira, Dostojevskog, Molijera, Gorkog, Boru Stankovića, pa je normalno da sam proučavala njihova dela, razmišljala o njihovim stavovima, širila svoja shvatanja i poglede poredeći saznanja, i sve je to i privatno i profesionalno uticalo na mene.

CVETA, BUBA, SOFKA, ČOMBETOVA MAJKA... VERA Čukić ostala je nezaboravna i kao Ana Vagner u "Nožu", Cveta u "Makedonskoj krvavoj svadbi", Elejn Harper u "Arseniku i starim čipkama", podstanarka Katićka u "Samcima", Dora Kurtela u "Našim priredbama", Buba u "Žutoj", Rajka u "Đavoljim merdevinama", udovica Fema u "Spiritistima", Barbarela u "Tigru", mama u "Srećnoj porodici", Ljubica u "Savamali", Sofija u "Koži", Olga u "Jaguarovom skoku", Čombetova majka u "Sivom domu", Nađa u "Romanu o Londonu", gospođa Lidija u "Ortacima", udovica Sarka u "Ožalošćenoj porodici", Veroslava u "Metli bez drške", Kiflina majka u "Zaboravljenima", Ana Nikolić u "Dnevniku uvreda 1993.", Milka Grgurova u "Teatru u Srba", Maca Jakšić u "Gore - dole", Ninina majka u "Ranjenoj zemlji"... Poslednjih godina dobila je simpatije kao Milijana u "Seljacima" i Bisenija u serijalu "Moj rođak sa sela".

* Igrali ste gotovo sve karakterne tipove. Kakve su te naše žene - jesu li zaista uvek žrtve nekakvih okolnosti i predrasuda, stradalnice i paćenice, ili su možda hrabre junakinje sopstvenih života?

- Svi ljudi, i uspešni i oni drugi, jesu junaci svojih života, i svi pokušavaju da nađu svoje mesto u postojanju. Igrala sam i tragedije, i komedije, i avangardno pozorište, znači sve vrste pristupa tom grčevitom traganju za smislom sopstvenog života.

I svuda su prepreke društvenih okolnosti, predrasuda, neumerenih želja, netačnih procena, nejednake snage...

* Postoji li uloga koje biste se danas možda odrekli, koju biste izbrisali iz vaše profesionalne biografije?

- Sigurno da bih neke uloge ili scene sada drugačije odigrala. Dva puta sam igrala, zato što sam morala, iste uloge, a nisam ih volela. I neću ih imenovati, one su davna prošlost.

* I danas ste sinonim glumice - lepotice. Da li su vam lepota i ženstvenost pomogli u karijeri, ili odmogli?

- I jedno i drugo - lepota mi je i pomogla i odmogla. Ali nisam se obazirala na to. Igrala sam svoje žene onako kako sam mislila da bi one trebalo da izgledaju.

* Šta je ono najvažnije što ste naučili o životu i sreći?

- Učim i dalje.

* Postoji li nešto što ste naučili od svog muža, Gordana Mihića, i kako je bilo deliti i realan i umetnički život?

- Gordan i ja zajedno smo četrdeset pet godina. Mnogo šta se u našim životima isprepletalo, sada, posle toliko vremena, gotovo smo kao jedno biće.

* I vi i vaša porodica živite pomalo inkognito. Šta je razlog toj distanci?

- Povremeno su nam baš potrebni tišina i izdvojenost. Odemo u našu kuću na selu - vazduh čist, čuju se samo ptice, poneki pas, svađa nekih mačaka, neko u daljini kosi travu, zuje pčele...

Tu postoji idila. Ali postoje i internet i telefon, pa su tu ipak vesti svih vrsta. Svaka civilizacija imala je svoj klimaks, svoju dekadenciju i pad.

Još uvek je prisutna strašna era ratova, nemorala, ljudskog pada i pokušaja da se stvori novi red stvari i međusobnih odnosa.

* Pripadate vremenu drugačijih vrednosti u svakom smislu. Šta se to desilo sa nama, ko će nas izlečiti od tolike banalnosti, nevaspitanja, nepoštenja, vulgarnosti...?

- Kako pesnik kaže: "Sami sebe zaplićemo, sami sebe otplićemo". Verujem da će se tako nekako desiti i sa nama.