U DEBITANTSKOM filmu "Amanet" reditelja Nemanje Ćifranića (sa Sarom Radojković potpisuje i scenario), koji bi žanrovski mogao da se smesti u ljubavno-socijalnu dramu sa elementima trilera, jedan od glavnih ženskih likova, majku Radmilu, igra Danica Maksimović.

Snimanje je u toku, a kako za "Novosti" kaže naša popularna i jedna od najangažovanijih glumica (u toku je snimanje i serijala "Urgentni centar", pa je u poslednjih mesec dana gotovo danonoćno na setu), reč je o uzbudljivoj i ozbiljnoj ulozi:

- Igram ženu kakvih ima svuda oko nas, jer se u ovoj našoj nesrećnoj zemlji većina ljudi bori za preživljavanje - ona je samohrana majka, radi kao medicinska sestra, uzima i prekovremene noćne smene kako bi upristojila život svog sina, a i on, da bi završio fakultet, mora da konobariše u kafiću. Oni su bliski i imaju topao odnos, sve dok u njihove živote ne uđe devojka u koju se sin zaljubljuje i menja ponašanje prema majci. Ali, i prema životu...

* Šta još ove likove čini uzbudljivim?

- Žena koju igram je ostavljena, napuštena je i emotivno i materijalno, i mora sama da se bori sa životom, u okolnostima koje su danas i teške i komplikovane. Kao pojedinci, ali i kao društvo, gotovo da ne primećujemo te male žene, te majke - hrabrost koje, uz svu težinu života koju nose, i svoju ličnu, intimnu nesreću, imaju moralna načela koja ne napuštaju, i decu vaspitavaju kao etička bića. Moj partner je Svetozar Cvetković, on igra bivšeg muža i oca detata koji je u međuvremenu postao tajkun sa karakteristikama koje oni imaju - pored bahatosti koju mu je dao novac, on je i hedonista koji igra tenis...Nijedan od likova u ovoj priči nije, međutim, samo u "jednom sloju", svi su utemeljeni u nekim našim naravima, mentalitetu i životnim putevima. Scenario otvara razne teme, a ključno pitanje jeste šta je ono što svojoj deci i generacijama koje dolaze ostavljamo u amanet. To pitanje je vrlo aktuelno u ovom odsustvu vrednosti, kada biti moralan i čestiti znači i biti gubitnik.

FAJTER - MNOGO volim kada u tim likovima koje igram pronađem zrnce onog fajterskog duha koji lično imam. Ni mene život nije nimalo mazio. Jer, u svim vremenima dosadašnjim, ako ne pripadaš nikome, ti si nigde. Uvek sam mislila da je to što radim i kako radim moja opredeljenost, moja partija, moja vizija sveta i moja vera. Trajati i izdržati sve nalete i "vetrove", to se može ako si u duši borac, ako, šta god da ti se desi, imaš osećaj da moraš sam da isplivaš.

* Filmovi koji su snimljeni poslednjih godina bave se velikim društvenim temama - da li nas "Amanet" vraća intimnim pričama na koje smo malo zaboravili?

- Meni je drago što se vraćamo našoj intimi, jer život počinje od pojedinca, a ne od društva i od politike. Ima i više od deset godina da nisam pročitala dobar scenario, sa zanimljivim i provokativnim ženskim likom koji je mojih godina. Nekom ženom ili majkom koja stoički podnosi sve udare, čak i dostojanstveno prolazi kroz ono što joj je sudbina dala. U ovom svetu banalnosti i zastrašujućeg, vulgarnog rečnika kojim nas bombarduju sa raznih televizija i novina, lično dostojanstvo, dobro vaspitanje i etičnost je nešto što je tako retko plasirano u javnosti.

* Ipak, igrali ste u filmovima "Noć u kući moje majke","Kaži zašto me ostavi", "Nataša", "Rane", "Čekaj me, ja sigurno neću doći"..., koja se ubrajaju u najznačajniju produkciju u poslednje dve decenije?

- "Noć u kući moje majke" jeste bio veliki film o porodičnom nasilju u kome sam igrala maćehu. Sjajne likove napravili su Faruk Begoli, divan glumac i čovek, Petar Božović Ljubiša Samardžić i Igor Pervić. I sve te junakinje koje sam igrala zaista su imale gorku sudbinu. Te naše žene na Balkanu gde su stalni "tektonski poremećaji", kao da su na ivici provalija, gde se životi menjaju preko noći. Sve se to više prelama preko žena, nego preko muškaraca, i zato mi je žao što nema više značajnih ženskih uloga na filmu. Žena kao oslonac, kao stub kuće, kao neko ko vaspitava generacije i kao dostojanstveno biće koje podnese najveći teret ratova, siromaštva i svih drugih događaja, vrlo je malo prisutna u umetnosti.

* I na filmu i u pozorištu radite veće glumačke zadatke danas, u nekim zrelijim godinama. Da li je to i najveća satisfakcija u vašoj profesiji?

- Ne postoji ništa drugo, jer ništa ne dobijamo zauzvrat, osim aplauza publike. Za aplauz, i od aplauza živi svaki glumac i umetnik, o tome je ovih dana govorila i velika Mira Stupica. Para nema, honorari su sve manji, novca sve manje ima u opticaju uopšte, kriza je svetska i belosvetska. Ostaje da se čovek najviše raduje svojoj profesiji, i toj vrsti satisfakcije kada ga njegova okolina poštuje, jer dobro i čestito obavlja svoj posao.


LICE I NALIČJE

* DA li će premijer Ivica Dačić posle promena u vladi, ipak napraviti neku "kasicu za kulturu"?

- Mislim da sada ljudi u vlasti traže neki modalitet za kulturu, jer su shvatili da tu ništa više ne funkcioniše i da je to sramota. A kultura je potrebna ovom narodu. Ako se ima da se "odreši kesa" ili se nađu sponzori za klubove koji se raspadaju, onda je odavno trebalo da se takvi donatori nađu i za kulturu. Jer, to je baza, lice, ali i naličje jedne nacije. Postoji i druga strana - ne možemo stalno da se krijemo iza ministara, vlasti, upravnika institucija, reditelja ... celo društvo, svaki pojedinac mora da rešava problem novca u kulturi. Evo, naši mladi ljudi su sa svetskog šampionata u atletici u Moskvi doneli silne medalje, a nisu imali nikakve uslove i ne znamo gde su se uopšte pripremali za takvo takmičenje. Ipak, pobedili su sportiste iza kojih stoje cele države. A mi sve zbrda-zdola, pomoću štapa i kanapa, zahvaljujući samo darovitim pojedincima i njihovom entuzijazmu.