SVOJ devedeseti rođendan najveća živa glumica naše scene dočekuje daleko od svetlosti pozornice. Mira Stupica, već nekoliko godina tek povremeno učestvuje u javnom životu, samo posebnim povodima, kao nedavno, kada joj je počasat za sve što je podarila srpskom filmu odao festival u Sopotu.

Iskreno dirnuta što su joj "Večernje novosti" uputile prve rođendanske čestitke i želje za dobro zdravlje, kaže da će desetu deceniju dočekati među najbližima. Nije to datum za neko pompezno slavlje, ali ni za svođenje računa.

- Mnogo sam se naigrala tokom cele svoje umetničke karijere, zaista sam se naradila za svoju penziju - priča nam naša glumica veka, rođena kao Miroslava Todorović 17. avgusta 1923. u Gnjilanu, gde su joj roditelji, profesori matematike, službovali u gimnaziji.

Bila je prvo od četvoro dece Radomira Todorovića, rodom iz Orašca, i Danice, rođene Stanišić iz Livna. Njeni biografi beleže da su dva brata, Predrag i Zoran, umrli sa svega dve i tri godine, a nekoliko godina potom u Beogradu je rođen treći brat - Bora. U Gnjilanu je, sa svega četiri godine, gledala i prvu pozorišnu predstavu - "Boj na Kosovu" u izvođenju neke putujuće trupe.

UVEK UZ "NOVOSTI" - "NOVOSTI" su moj večiti list, doduše malo mlađi od mene. Uvek sam bila uz "Novosti", bez obizira na sve promene kroz koje su prošle, zaista sam im verna. I mada sada u svojoj starosti, bolesti i samoći čitam i druge novine, ostajem vam verna.

Porodica se potom seli u Gornji Milanovac, na novo službovanje, gde joj 1932. godine od tuberkuloze umire otac. Samohrana majka Danica sa decom odlazi u Aranđelovac, a potom i Beograd, gde će se Mira prepustiti magiji pozorišta. Ostalo je legenda o stasavanju najveće srpske dramske umetnice. Njena šaka soli.

Na scenama u Šapcu i Nišu, preko Narodnog i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, pa sve do teatara Pariza i Moskve, nizale su se uloge zbog kojih je u velikoj anketi "Večernjih novosti" proglašena najvećom u 20. veku.

- Na mom zidu stoji plaketa za "Glumicu veka" koju sam dobila od vašeg lista - priznaje nam slavljenica. - Za mene je to bila velika čast, nekima možda to nije značilo, pročitali su vest i zaboravili, ali ja ću se toga uvek sećati.

Pamti i sve izazove koje je imala tokom višedecenijskog služenja Talijinom hramu, iako nerado izdvaja najdraže predstave, partnere, reditelje... Ipak:

- Ako mogu da kažem da mi je neki period bio najplodniji i najznačajniji, to je sigurno srednje doba. Tada je svaki čovek i stvaralac najsnažniji i najbogatiji u znanju, iskustvu, mogućnostima.

Njenu glumačku zrelost obeležilo je umetničko i životno prožimanje sa jednim od najvećih pozorišnih stvaralaca sa ovih prostora - Bojanom Stupicom.

STRASTI Kao žena, izazivala sam u muškarcima žestoke strasti, nešto onim što mi je priroda podarila, ali i mnogo onom glorijom što su mi je moje zanosne scenske junakinje pridodavale. Celog života imala sam muku - ne kako dobiti, nego kako odbiti i otići od muškarca. Često bi me njihova posesivnost plašila i trebalo mi je mnogo umeća i strpljenja da ih nekako dovedem razumu. Neki put ne bih uspevala pa je onda sve bilo bolno i ružno.

- Bojan je mnogo zadužio našu kulturu i teatar, a sada ga nigde nema - kaže nam, ne krijući gorčinu. - Mene je zbog toga na neki način sramota, zato što sam i ja njegovo delo. On je osnovao tolike ansamble, podigao tolika pozorišta, sa njim smo osvojili Evropu, bili cenjeni u svetu... Ali plašim se da smo mi kultura kratkog pamćenja, da će se to i meni desiti i da će neko morati, kada me ne bude bilo, da me vraća iz zaborava, kao što sam ja to uradila sa velikom Žankom Stokić.

I u tome je, priznaje nam, nastavila putem kojim je krenuo Stupica:

- Žanku je pokušao da rehabilituje još Bojan, a ja sam posle 30 godina ostvarila taj njegov naum. Kada je tadašnjoj vrhuški predočio da se takva veličina mora vratiti u pozorište i javni život, to je bilo veoma opasno, a oni su, ipak, uvažili njegovo mišljenje. Žanka je već bila ozbiljno bolesna. Otišao je da joj kaže da će se vratiti na scenu, a ona je te noći umrla. Tada sam razmišljala: "Bože, hoću li jednog dana biti toliko cenjena i uvažena da ću moći ja da ispravim nepravdu koja joj je učinjena".

I dočekala je taj trenutak. Na sceni Narodnog pozorišta obeležavalo se šest decenija Mirine karijere:

- Pred punim gledalištem odvažila sam se da kažem: "Nisam ja najveća srpska glumica prošloga veka. Najveća glumica koju je srpsko pozorište imalo je Žanka Stokić, koja je nepravedno zaboravljena, a toliko je zadužila pozorišnu umetnost i našu kulturu. Zato molim našu kulturnu javnost da Žanku Stokić vrati na mesto koje joj pripada, i predlažem da se ustanovi glumačka nagrada koja će se zvati "Velika Žanka". Nastala je pauza. Muk. A potom se salom razlomio aplauz kakav, čini mi se do tada, nisam čula. Tako sam završila ono što je Bojan započeo i odužila se i njemu i Žanki.

I u ovoj plemenitoj ideji podržale su je "Novosti". Naš list, u saradnji sa Narodnim pozorištem i gradom Požarevcem, od 2003. godine dodeljuje najboljim srpskim glumicama priznanje sa imenom velike Žanke, a doživotni predsednik žirija je - Mira Stupica.

Iako se udaljila od vreve pozorišnih bifea i od premijernih uzbuđenja, priča nam da se redovno obaveštava o tome šta se zbiva u teatru, ali i na velikoj životnoj sceni:

NAVIKA - Mene lično nije niko nikada uvredio ni pozledio. Ili sam ja to zaboravila - imam tu korisnu naviku. Vređa me samo kada ljudi malih vrednosti i talenata, osiljeni materijalnim, političkim ili društvenim statusom, bahato vređaju bolje od sebe. Mnogi naši velikani su prolazili i prolaze kroz šibe "pigmeja".

- Čitam štampu i pratim sve što se dešava. Vidim da smo svi u istim problemima. I moja generacija prolazila je razna iskušenja i tegobe, pa je preživela. Verujem da ćete se i vi mladi nositi sa svim ovim teškoćama. Ovo sadašnje vreme ne mogu da procenjujem, samo ga trpim. I to će proći.

ĐINĐUVICA

I tako ja te 1948, usred posleratnog sivila, ugledah na jednoj tezgi, kao prvu lastu u proleće, izložene šarene đinđuve. Moje žensko srce poskoči od radosti. Nakupovah more toga blaga, okačih ga o sebe i, srećna, zveckajući, uđoh u glumački salon. Sedoh preko puta Marije. Ona me dobro i pažljivo osmotri i mirno reče: "Skidaj to željezo sa sebe!" Duša mi je zacvrčala od uvrede, ali sam tada shvatila za ceo život - da se "željezo" može samo u maloj meri, i to dobro odabrano, stavljati na sebe, pa da u njegovu vrednost niko ne posumnja. Naravno, Marija ga nikada ni na sebe ni u ulogu nije stavila. Ali ja ga se opet nikad do kraja nisam, ni u životu ni u teatru, odrekla. Ta đinđuvica za mene je bila znak radosti i igre, blage ironije prema sebi i poslu koji radim. Baš kao što se u testo hleba stavlja malo šećera, a u kolače malo soli za dobar ukus. Pa i danas, kad smo obe vremešne gospe i u "civilu", na meni će bleskati neka đinđuvica, a Mariji će se ispod haljine beleti nabor hitona. To je možda mala, ali izrazita razlika između nas dve, žene i glumice.

KO SAM?

Ko sam ja? Pokušala sam ne jednom da to saznam, i uvek bih samoj sebi izmakla. U svakom takvom pokušaju čovekovo biće se uvuče u sebe, sakrije kao pred nekakvim neprijateljem... U stvari, svesni deo čovekovog bića neprestano pokušava da otkrije onaj podsvesni, da ga savlada, pripremi za dnevnu svetlost, za saobraćaj sa ljudima, društvom, zakonima, predrasudama... I tako stalno, čovek otkida deo sebe sve dok ne ostane kao iscrpen rudnik iz koga izlaze poslednji vagoni. Ne znam ko sam. U kretanju sam u sebi i oko sebe i činim neprekidne napore da dosegnem svoju predstavu o čoveku...

DELA - Strast prema ženi, životu, ljubavi, novcu, umetnosti - stvara velika dela. Kada je neobuzdana biva i rušilačka, ali i takva ona postaje tema umetnosti. Kada bi stalno i sve u životu bilo pitomo i po redu i zakonu, bilo bi ne samo dosadno već ne bi o čemu imali da pišu jedan Šekspir, Dostojevski, Tomas Man i ostali genijalci.

BRAT

Često su me to pitali kako se osećam na sceni pored brata. Odgovarala bih: "Pa, obično. U radu se navikneš na svakog partnera". Samo jedanput sam se, baš zbog tog zajedničkog prisustva na sceni, za sekundu-dve zbunila. Pozvao nas je veliki modni kreator Pjer Karden da u njegovom novom pozorišnom prostoru "Espas Karden" odigramo tu lepu predstavu. U jednom trenutku, dok smo Bora i ja na sceni bili u dijalogu blesnula mi je misao: "Otkud Bora i ja, siročići iz Aranđelovca, usred Pariza na pozorišnoj sceni slušamo aplauze?" Slika te dve tako različite životne situacije me je za trenutak izbacila iz scenske ravnoteže. Ali samo na tren i neprimetno za ostale.

PETAR BANIĆEVIĆ: Zgodna i ženstvena

Ona nikad nije bila površna, a svoj dar je umela majstorski da plasira. Izdvajala se po repertoaru, ali se izdvajala i po mogućnostima. Mira je i vrlo inteligentna, pametna glumica. Izdvajalo ju je i to što je umela da povede igru.... Te scene njene Petrunjele sa Jozom Laurenčićem ostaju u pameti celog života. Ima u njima nešto od definitivne igre - ništa dalje, ni gore ni dole.... Ona je kao jedna struna. Ne može da se objasni to što kod nje treperi. Činilo se da ima ogromnu sigurnost na sceni. Ali ona je imala fantastičnu sumnju u to što radi. To se meni kod nje dopada. Tako i živi. Ona o sebi i o svom radu nikad ne daje konačne ocene. Stalno je u traganju, veliki je istraživač, i sebe, i svoje okoline. Mira Stupica nema razloga da pati što možda svake godine nije odigrala po jednu ulogu. Odigrala je tih nekoliko bisera koji je čine velikom glumicom.

LJUBA TADIĆ: Kao jedna struna

Publika u glumici voli da vidi ženu, to je tačno. Kad smo kao mladi gledali Miru Stupicu u pozorištu, ona se nama užasno dopadala i kao ženka. Nikad nisam sa Mirom igrao, a da me nisu pitali: "Je li ona stvarno tako zgodna i ženstvena privatno kao što je na sceni?" Ona je od onih glumica koje svoju ličnost znaju da pronesu kroz svoje uloge... U onoj "Razmeni" bila je jedna scena u kojoj ja treba da se ljubim s njom. Koliko se sećam, do tada se ni sa jednom glumicom na sceni nisam bio poljubio. Imao sam obzira prema Miri, ali i stidljivosti. Nisam ni znao kako se to izvodi, a trebalo je da se poljubim direktno, bez skrivanja kako se to u pozorištu često radi, u maloj sali gde se sve vidi. Ona me je zgrabila i rekla: "Moraš da se odlučiš - ili će poljupca biti ili ga neće biti." Dograbila me je tu, na rampi, i poljubac je bio možda jači od teksta koji sam govorio.

MARIJA CRNOBORI: Pokaži, mala Mirice

IŠli smo tako jedanput Raša Plaović, Mira Stupica, Branko Pleša, Jova Milićević i ja sa "Kneževnom večeri" iz dela Ive Andrića, koju je uobličio Marko Fotez, u Smedervsku Palanku. Putem smo sreli Cigane s medvedima. Odmah smo izašli iz kola i gledali Cigane i medvede. Ciganin kaže medvedici: "Pokaži mala Radice, pokaži ovoj gospođi kako se šminka lice." Medvedica je stala na zadnje noge i šapama muljala njušku, a mi smo se zabavljali. Činilo nam se da smo negde, u nekoj tački, slični. Došli smo u Palanku, spremili se, našminkali, obukli večernje haljine i odela i pošli na scenu. Mira mi na brzinu šapne: "Pokaži, mala Mirice, pokaži mala Mirice, kako se govore stihovi i proza". Mnogo me je truda stajalo da obuzdam smeh. Hoću da kažem kako je uvek bila puna duha, dosetki, a prebacivala se iz raspoloženja u raspoloženje brzo i do kraja. Shvatila je strahovito brzo svaku režisersku indikaciju. Ali u njoj je čučao i jedan vrag koji ju je gonio na popuštanja. Nije likove uvek sapinjala u njihove okvire, već im je ostavljala na volju da se šire i razmeću, kako je te večeri, kad je imala predstavu, bila raspoložena.

MIJA ALEKSIĆ: Publika je ridala

Često gledamo glumce koji na sceni najiskrenije plaču, a publika ostaje ravnodušna. Lepo im se suze kotrljaju niz obraze, ali osećam da u publici to ne odzvanja. A bivao sam svedok kad je Mira jednim okom, onim koje je skriveno od publike, namigivala na nas partnere, a drugo oko je ovlažila; publika u sali je ridala. Umela je da uveri publiku da je to tako život. Varamo mi publiku kostimom, scenografijom, raznim efektima. Ali veoma su retki glumci koji prevare publiku i glumom svojom. Mira je takav majstor, veliki majstor... Valjda i zbog toga što je bila svesna svoga talenta, ona nije bila ljubomorna ni na koga. Čak je volela glumca koji joj se suprotstavi na sceni, koji poraste do nje. Znam to po sebi...

STEVO ŽIGON: Učiteljica scenskog govora

Godinu ili dve nakon dolaska u Jugoslovensko dramsko - seća se Stevo Žigon - uhvatila me depresija, kriza, osećanje poraza u vezi mog scenskog govora, jer koliko god se trudio, nikako da uklonim slovenački akcenat. I odlučim da više ne mučim ni sebe ni druge, da dignem ruke i vratim se u Ljubljanu. Vidi Mira da nešto nije u redu, pita me, ja joj otvoreno kažem, a ona pobesni: "To baš to, samo to da te istera iz pozorišta! Jesi li poludeo? Rešićemo!" I krenemo, po njenom nalogu, da rešavamo istog dana, posle podne, nakon probe, pa sutra, pa prekosutra, pa tako danima. Reč po reč, rečenicu po rečenicu, sto puta. Mučim se, psujem u sebi, ali ćutim, sramota me od Mire. I rešimo, kao što je obećala. Oslobodim se ja slovenačkog akcenta. Setim se toga svaki put kad igram ili snimam u Sloveniji, jer tamo mi stalno traže i broje srbizme, u rečima i naglascima.