GOGOLj je sa ljubavlju opisivao ruski narod, ali je sve njegove mane izneo bespoštedno. Mi imamo velike mane kao narod, i ako ne budemo svesni tih mana, ako ih ne osvestimo, ne znam kuda ćemo stići - kaže, u razgovoru za "Novosti", Siniša Pavić, autor scenarija za više od 40 televizijskih serijala i filmova, koji se danas svrstavaju u najgledanija i antologijska ostvarenja domaće produkcije.

Na komediografski način objasnili ste nam sve naše katastrofe. Kolika je snaga podsmeha, da li podsmeh zaista najjače pogađa?

- Pogađa onaj podsmeh iza koga stoji misao - uz dobar humor se smejemo i bolje razumemo šta nam se dešava. Iza svakog Šojićevog kalambura, bilo da govori o bombardovanju, strancima, novcu, mafiji, izborima, ženama, reformama, pozorištu... stoji misao koja njegovu naopaku logiku dovodi u sklad s našim naopakim životom. Njegova lupetanja u naš haos uvode novi poredak. Ljudi kod njega vole to, a ne njegove negativne osobine. A ništa tako kao komedija, a satira je neodvojivi deo dobre komedije, ne zaoštrava apsurde života čovečjeg, i ništa nema tako jak i ubojit efekat. Smeh je bitan. On je sposobnost da čovek proceni sebe i shvati gde je, više nego što bi to razumeo bez smeha.

Koliko smo kao narod zaista zahvalni za pisce?

- Može naš narod da fascinira time što je inspirativan za pisce - mi smo živeli razne utopije, batrgali smo se u nekim maglovitim kategorijama, hvatali za svaku ideju i ideologiju, počinjali mnoge društvene i političke sisteme, i nijedan nismo završili, lakomisleno zaboravljali na prošlost, i uvek bili skloni spektaklu. Ali, najbolje pisce ipak su dali narodi koji nisu imali baš ovakva urušavanja svega i svačega.

Kako vam se sada čini - dokle smo stigli na našoj beloj lađi?

- Do čamaca. Onih za spasavanje, s tim što se neće najpre ukrcavati žene i deca, već Šojići, Pankovići, Pikijići, a penzioneri će plivati kao i do sad.

Koliko put Srbije danas zaista zavisi od nas?

- Citiraću pismo izvesnog Jovana Maksića upućeno novinama. Odavno, kako piše pomenuti gospodin Jova, on posmatra rad svih političkih stranaka. Nije se upisao ni u jednu, niti im je pomagao, a jedino stoga što je hteo da ih stvarno prostudira i proceni. I sada, posle dužeg posmatranja, upisuje se u stranku koja je na vlasti. Ona je jedina koja radi za spas otadžbine, i koja je u stanju da Srbiju dovede na njen pravi stepen. Spomenuo je gospodin Jova posle toga sjajnu krunu Dušanovu i Carigrad, i junačkog Miloša Obilića, mučenika cara Lazara, i prokletog Vuka Brankovića, a završio izjavu time da će on svojim skromnim silama raditi da se ideali Srbije što pre privedu, i zato poziva svakog slobodoumnog i poštenog Srbina da sleduje njegovom primeru. Pomenuti Jova Maksić je junak pripovetke Stvena Sremca "Božićna pečenica", pismo je, dakle, napisano pre sto godina. Jova je pre toga pokušao da radi sve, nije uspeo ni u čemu, čak ni u pisanju nadgrobnih govora. I, eto, konačno je našao svoj put u stranci koja je na vlasti. Danas, Jovinim putem idu čitavi mesni odbori nekih stranaka, prelaze tamo gde im se komad čini većim i boljim, i to bez ikakvog cifranja, a njihovi birači gledaju u njih i postavljaju isto pitanje - šta u Srbiji danas zavisi od nas.

Šojići idu dalje?

- Idu, i nisu oni samo politička pojava - ima ih svuda, u svim delovima društva gde može da se živi dobro od prodaje magle i ne radeći. Oni znaju najmanje, ali pričaju najviše, i najglasniji su. Odavno već u svetu nije problem proizvesti nešto, već to što je proizvedeno prodati. Naš je problem što Šojići ne umeju da proizvedu ništa, ali to ništa umeju da prodaju, i dignu najveću buku, čak i kada je kultura ugrožena. Jer, rade oni nešto i u kulturi, i tu su stvari dobro zamutili, pa niko živi ne može da razmrsi u šta su utrošene pare. Ono što su proizveli unapred je proglašeno od strane sličnih Šojića, pa i samog autora, za vrhunski proizvod, za delo koje pomera granice stvaralaštva i tako dalje.

LOŠI SMO ĐACI Mnogo puta smo kretali od "novog početka", ali kao kao narod ipak još nismo "diplomirali"?
- Loši smo đaci. Kod nas istoriju malo ko poznaje dobro, koliko je ljudi pročitalo knjige Slobodana Jovanovića da stvarno zna pravu političku i društvenu istoriju Srba, ko je pročitao knjigu Čedomira Mijatovića "Uspomene balkanskog diplomate", koja je izvanredna, prava literatura, retka čak i u svetskim razmerama. Postoje kod nas veoma vredni tragovi i kulture, i istorijski radovi, ali mi kao društvo nismo sazreli politički. Upali smo u svet koji je politizovan do kraja, i oko nas i svuda, i jedino smo u ratovima pokazivali snagu. U miru mi ne umemo da se organizujemo i ne umemo racionalno da razmišljamo. To je nekakva naša nacionalna osobina, i od toga ne možemo pobeći.

Šta je, u stvari, naše najdublje "dno dna" - moralna rupa ili neka druga?

- Finansijska rupa. To je jedina rupa koja nema dno, kao što kaže Ostap Bender, koliko god duboko da ste propali uvek možete još. A u moralnim rupama još kaskamo za kulturnim i razvijenim svetom. One najveće, od Holokausta, gasnih komora, do Hirošime, Račka i trgovine ljudskim organima, iskopale su države mnogo naprednije i značajnije od naše. Mi samo pokušavamo da ih imitiramo u ponečem, ali smo za njih još amateri.

Kako narod opisuje ovaj sistem koji živimo?

- Slaži, ukradi, i gledaj da te ne uhvate.

Postoji li u našem društvu neki demokratski kritički korektiv?

- Toga nema, za demokratski kritički korektiv potrebni su jaki, snažni pojedinci, intelektualci koji uživaju nepodeljeni ugled u narodu. Ali, i oni koji to imaju, povukli su se i ćute.

U čemu je naš najveći problem?

- U neznanju. Zato nam manipulacije, prostakluk, podvale, prevare, nevaspitanje, laž, agresivnost, ne smetaju previše. Mnogo je nepismenih i polupismenih. Ni pismeni ne znaju mnogo više, uglavnom se informišu elektronski, brzo, površno, zato su bolje obavešteni o porođaju engleske princeze, o pljačkama, o svadbama decenije, jer ne čitaju ništa duže od desetak redova, ne razumeju uvek šta im se dešava, pa zato sve lakše postaju manipulisani i na izborima i u svakodnevnom životu - od pljačke lakovernih, do revizije istorije. Sada rastu generacije s kojima će se u budućnosti još bolje manipulisati nego sa nama.

Ko vlada našim javnim prostorom?

- Vladaju ljudi koji su agresivni, puni sebe, koji sve što rade prvo pohvale, a kad govore o sebi svi su oni bezgrešni, svi su vrlo sposobni, vrlo odgovorni, niko nikada nije napravio ništa loše i takav nastup u javnosti karakterističan je ne samo za političare koji su najistaknutiji i najeksponiraniji deo društva, nego i u kulturi. Imate li vi danas da se nešto snima, a da sam autor to već nije proglasio za sjajno, za pomeranje granica, za nešto specijalno.

Zašto je skromna ljudskost ovde tako obezvređena?

- Ne daje rezultate. Skromnog čoveka ovde smatraju tunjavim i mutavim, sve samo ne vaspitanim i mudrim. A on jeste skroman zato što je mudar i svestan svojih ograničenja. Koliko je ono što zna malo u odnosu na sve ono što ne zna. Zato je oprezan, sklon sumnji, i postaje neprimetan. Jer, našom javnom scenom vladaju buka i bes, imamo sistem vrednosti u kome je sve relativizovano, najviše samopoštovanje i dostojanstvo, i u kome za svaki postupak i svaki gest svakog čoveka postoji nekakvo opravdanje.

ŠANSA U ISKRENIM, DAROVITIM LjUDIMA Gde vidite našu vrednost i šansu?
- U nedeljnoj "Politici" od četvrtog avgusta pročitao sam priču Petra Popovića "Priznanje". Dirljivu, gotovo lirsku priču o malom umiljatom psu, koga su u opštoj pometnji "Oluje" ostavili kod kuće. Taj divni pas, sjajno opisan, u autoru je ostao kao najbolnije sećanje na izgubljeni zavičaj i dom, ne samo zato što ga nije poveo sa sobom, nego i zato što je mali pas obešen pored zapaljene kuće, koju je jedini ostao da čuva. Potresna priča, izvanredno napisana, govori o velikoj temi, na način na koji može da govori samo umetnost. Ako postoji neka šansa, mislim da postoji upravo u ovakvim ljudima, koji pišu o ovakvim temama, i na ovakav način. To jeste mala šansa, ali pojedinac ne može od toga ništa više da uradi.

Da li u ovom trenutku u Srbiji nešto zaista može da nam ulije optimizam?

- Ne bih možda rekao optimizam, ali postoji nešto, a to je nada. Mi propadamo dvadesetak godina, i ne možemo tako brzo sprečiti da neko laže i da krade. Ali, ako može neko da se uhvati i da se, što se kaže, privedi pravdi, to uliva nadu. Videćemo, ipak, šta će iz toga izaći. Mnogo puta smo se nadali, pa su te nade izneverene. Ne treba ulivati preterani optimizam ljudima, i ne treba uljuljkivati ovaj narod. Treba mu reći da, recimo, ako je državi koja je razarana četiri godine u vreme nemačke okupacije bilo potrebno oko dvadeset godina da se zemlja obnovi, formiraju institucije i počnu da liče na neku pristojniju državu, što je ona i uspela uz sve mane koje je imala, da je i sada potrebno vreme. Ali, hajde da zamislimo da taj oporavak, napredak i eventualna obnova neće trajati baš toliko dugo. Nema, međutim, tu pomoći samo od hapšenja. Mnogo je potrebno da se promeni u ovoj zemlji, u samom čoveku, i u samom narodu.

Šta je ono što vas hrabri?

- Živim u malom mestu, i vidim neke ljude koji svoj posao rade s ljubavlju. Tu ima profesora, onih koji vode neku kulturnu delatnost u gradu, i kod njih zapažem entuzijazam koji je možda postojao pre pedeset godina. Ti ljudi rade posao koji im se ne plaća, iz zadovoljstva. To me podseća na vreme kada sam išao u školu, sećam se koliko je dramskih družina bilo u Drugoj muškoj gimnaziji - tu je pisao Slobodan Marković, Libero Markoni, bio je stariji od nas, i već tada smo ga slušali kao pesnika, Miodraga Pavlovića takođe, a Dejan Despić, budući muzičar i akademik, bio je u muzičkoj sekciji. Tako se stvaraju ljudi.

Da li su ti pojedinačni gestovi i najvažniji?

- Novak Đoković se sam školovao, sam se podigao, sada mi njega stalno navodimo kao dobar primer, a on nije rezultat sistema. On je rezultat jedne biološke i duhovne vrednosti koju ovaj narod ima, ali koju uglavnom iznesu na svojim leđima pojedinci. I to je tako uvek bilo - uvek je neko jak, sposoban i čovek od volje i cilja, iz sebe izvukao maksimum i uspeo da dođe na svetski nivo.

Hoće li ti pojedinci uspeti jednog dana da promene dezorijentisanost koju imamo kao kolektiv?

- Istorijski tokovi su nepredvidljivi, ne dajem sebi nikakvo pretenciozno mesto da mogu sada unapred da govorim šta je naš put i kakav će biti. Količina informacija kojima raspolažem je skromna, ali sve ono što nam se desilo poslednjih godinu dana pokazuje da nam se dešavaju stvari koje niko ne očekuje, pa možemo očekivati još takvih događaja koje ne očekujemo i koje ne možemo predvideti. Da li će oni biti dobri ili loši, a obično nije samo jedno ili drugo, videćemo.