KOMPOZICIJE našeg najmlađeg akademika Isidore Žebeljan su, kao i prethodnih sezona, na repertoarima velikih svetskih festivala. Ovoga leta imala je dve premijere. Njena kompozicija za simfonijski orkestar, pod nazivom "Zujte strune", metamorfoza na teme iz Mocartove "Čarobne frule", pisana je kao narudžbina za otvaranje čuvenog operskog festivala u Bregencu. Ovo delo izveli su Bečki simfoničari i britanski dirigent Pol Danijel.

Kompozicija "Kad je Bog stvarao Dubrovnik", za mecosporan i gudački kvartet, izvedena je na otvaranju jednog od najvećih i najznačajnijih festivala u Velikoj Britaniji - "Siti ov London". Pisana je na stihove našeg tragično preminulog pesnika Milana Milišića, a izveli su je pevačica Lore Lienberg i kvartet "Brodski".

- Moja muzika je dospela do kvarteta "Brodski" po preporuci sjajnog španskog klarinetiste Huana Enrika Lune - kaže Isidora Žebeljan, u razgovoru za "Novosti". - On je, sa ansamblom muzičara iz orkestra Academy of St Martin in the Fields, 2004. izveo moju kompoziciju "Pesma putnika u noći", za klarinet i gudački kvartet, pisanu za otvaranje izložbe Bila Vajole u Nacinalnoj galeriji u Londonu. Pošto mu se ta muzika veoma dopala, preporučio je kvartetu "Brodski" da je stave na svoj repertoar. I tako su oni "Pesmu putnika u noći" zajedno svirali više od 20 puta po celoj Evropi, i to pre nego što sam ih upoznala. U tome je lepota i uzvišenost umetnosti - ona ima sopstveni, nezavisan život. Ovom kompozicijom je otpočela naša lepa saradnja iz koje je nastalo nekoliko novih dela, kao i čitav moj autorski ce-de koji izvodi ovaj ansambl, a koji bi trebalo da izađe u Nemačkoj sledeće godine. „Brodski“ kvartet ima na svom repertoaru sedam mojih kompozicija, koje je nekoliko puta izveo integralno, na koncertima posvećenih mojoj muzici. Imamo ideje i za buduću saradnju.

Stiče se utisak da se vaše kompozicije više sviraju u inostranstvu nego kod kuće?

- To je tačno. Gotovo polovina moje muzike, koja je pisana po porudžbinama inostranih institucija - fondacija, festivala i ansambala, a koja je u inostranstvu izvođena više puta - nikada nije svirana u Srbiji. Ovde nije moguće kupiti ni moje diskove, a među mojom muzikom, koju srpska publika još nije mogla da čuje, su i dve opere, od ukupno četiri koliko sam do sada napisala.

Šta je uzrok tome što se vaša muzika u Srbiji izvodi manje nego u inostranstvu?

- Ne znam.

Vaše kompozicije izvedene su, i više puta, u gotovo svim zemljama Evrope, Amerike i Dalekog istoka. Da li je bilo teško kao kompozitor "progovoriti" univerzalnim jezikom?

- Muzika je sama po sebi univerzalna. Jedino po čemu se jedna muzika od druge suštinski razlikuje jeste - njeno dejstvo.

ZAMORNA I MRAČNA Kako vidite budućnost opere i evropske operske scene?
- Opera je u Evropi najvitalniji muzički žanr - ona ima veliki broj poštovalaca, ima mnogobrojnu publiku. Kada ovo govorim, mislim pre svega na klasične opere. Sa savremenim operama situacija je drugačija. Iako i dalje postoji puno institucija koje naručuju nove opere, publike je sve manje. Po mom mišljenju, razlog je sama muzika. Ona je u većini slučajeva neinventivna, bez ikakvog dejstva, zamorna i mračna. Mislim da mnogim umetničkim direktorima još nije jasno da je problem u muzici, a ne u tekstu. Oni ipak i dalje misle da će publiku privući savremenim temama, posebno škakljivim, mada se sve te teme ipak najčešće vrte u krugu političke korektnosti.

Kako izgleda biti poznat kompozitor u Evropi, a kako kod nas?

- Biti poznat je relativan pojam i što sam starija, sve sam manje time fascinirana. Ono do čega mi je zaista stalo i na čemu sam neizmerno zahvalna jeste mogućnost koja mi je pružena da bez daha komponujem, da moju muziku izvode izvrsni muzičari, da radim sa sjajnim pevačima i rediteljima, da mnogo putujem, da upoznajem sjajne ljude i druge kulture.

Da li u našoj sredini kompozitor može da živi samo od komponovanja u okvirima klasične muzike, bez dodatnih poslova?

- U našoj sredini ni od jednog poštenog posla zapravo ne može da se živi, a ponajmanje od komponovanja umetničke muzike, jer ona, nažalost, ovde gotovo nikome nije potrebna.

Koliko bi zbog višedecenijskog zanemarivanja kulture, po vašem mišljenju, bilo potrebno da se ona oporavi?

- Negde oko 200 godina (još 200 godina do moderne srpske države!).

Da li današnji kompozitori mogu da pariraju našim klasicima?

- Kako koji. U svakom slučaju, krajem 20. veka živela su tri genijalna kompozitora - Mesijan, Ligeti i Ksenakis.

Mislite li da su generacije i generacije ostale uskraćene zbog toga što su mnogi naši uzorni kompozitori ostali u senci "partizanskih pesama"?

- Uopšte nije problem u partizanskim pesmama, već u namernom, sistematskom zanemarivanju naših najoriginalnijih kompozitora, poput Ljubice Marić ili Dušana Radića, od strane višedecenijskog vladajućeg muzičkog establišmenta. Sve što je jedan deo tog establišmenta radio, bilo je upereno protiv prave izuzetnosti i originalnosti, i to je činjeno tako što je muzička baština ostavljena da trune, što partiture nisu štampane, što muzika nije dovoljno profesionalno snimana, što ploče/diskovi nisu objavljivani, što dela nisu popisana. Sada postoje samo muzikološka mutna sećanja, kao neka čudna kvazinaučna usmena tradicija, po kojoj se pišu knjige i analize, na osnovu prethodnih analiza i knjiga, koje su nastale na osnovu knjiga i analiza, koje su im prethodile, a da dobar deo muzike o kojoj se piše niko nikada nije ni čuo! Zar to nije suludo? Tako mi i ne možemo da znamo da li među tim zaboravljenim delima nema nekih muzičkih "Seoba" ili "Na Drini ćuprije", a samim tim ne možemo ni da znamo ko smo. Nije dovoljno samo jedanput izvesti neko muzičko delo, već ono mora da postane sastavni deo koncertnog repertoara kako bi njegovo umetničko dejstvo postalo sasvim jasno.

Često inspiraciju za svoja dela nalazite u delima poznatih srpskih pisaca - Milorada Pavića, Dušana Kovačevića, Ljubomira Simovića... Na koji način se njihova dela ogledaju u vašoj muzici?

- Moram da pojasnim nekoliko stvari u vezi sa ovim pitanjem - naslov kompoziciji "Konji Svetog Marka", dala sam pre nego što sam znala da je Pavić napisao priču istog naslova, dakle, to je čudna koincidencija. Za operu "Maratonci", kao polazište za libreto sam koristila scenario i tekst Duška Kovačevića, a za dramu "Čudo u Šarganu" Ljubomira Simovića pisala sam samo pozorišnu muziku, od koje je nastala jedna koncertna muzička minijatura, koja se često izvodi na koncertima.

Sarađivali ste i sa Goranom Bregovićem. Koliko vas zanimaju drugi muzički žanrovi?

- Celog života sam uživala u raznovrsnoj muzici i mislim da su mi ta radoznalost i sloboda u prihvatanju muzike pomogli da sačuvam radost komponovanja.

Šta mislite o načinu promovisanja klasične muzike kod nas?

- Ta aktivnost kod nas ne postoji, a ne postoji zato što se prezentacijom muzike ne bave ljudi koji muziku vole.


IZVRSNI POJEDINCI

I dalje ste najmlađi član SANU. Da li ova institucija opravdava svoju ulogu i šta vam je donelo članstvo u njoj, osim priznanja?

- SANU je jedna od najstarijih i najuglednijih institucija koje imamo i nju bi trebalo da čine izvrsni pojedinci. Ni vi, ni ja, ne bismo sada mogli da nabrojimo mnoge od njenih članova iz prošlosti, ali zato svi znamo da su njeni članovi bili Ivo Andrić, Meša Selimović, Ljubica Marić, Isidora Sekulić, Mihajlo Pupin, Nikola Tesla. U budućim vremenima, ona će se pamtiti samo po takvim pojedincima. Ko su oni danas, nije naše da sudimo.