Ima li naš zvuk ime

KADA kažemo narodna muzika na šta prvo pomislimo? Na pesme u kojima „magla zimuje u nedrima ovčara“ ili one u kojima se „suzama lepe tapete“? Na frulu, trubu, gajde? Mokranjčeve „Rukoveti“ ili Karleušin „Krimi rad“? Harmoniku koja svira disko?

Muzika svakog naroda predstavlja jedan od najdubljih izraza njegovog bića, odraz identiteta. Mnogo je mastila i papira do danas potrošeno na naučne i publicističke radove, novinske članke i komentare, polemike i diskusije o tome kako sebe u tom ogledalu vidimo. Može li se uopšte odvojiti žito od kukolja?

- Teško je definisati šta je narodna muzika, jer je to termin koji upotrebljavamo za svu vrstu muzike jednog određenog područja - kaže etnomuzikolog Rastko Jakovljević iz Muzikološkog instituta SANU. - Sa druge strane, postoji tradicionalna muzika koja je često bila predmet istraživanja etnomuzikologa, a pod kojom podrazumevamo sve što se prenosi usmenom predajom. Tu i dolazi do problema, jer se popularna muzika i mnogi njeni žanrovi kao i tradicionalna - prenosi usmenim putem.

Naš sagovornik upravo „predaju iz ruke u ruku“ smatra jednim od glavih razloga zbog kojih je često teško razlučiti šta je tradicionalna, a šta novokomponovana muzika. Granica po njegovom mišljenju, ipak, postoji:

- U suštini postoje tri glavne kategorije, koje se mogu smatrati orijentacionim. To su tradicionalna muzika pod kojom se podrazumeva folklorna praksa, seoska ili urbana, umetnička muzika koja je plod kompozitorskog rada i inspiracije i popularna muzika koja se naslanja na oba ova sistema (tradicionalnu narodnu i umetničku praksu). U nauci izbegavamo da određujemo stvari na taj način, pa češće govorimo o muzičkim praksama, nego sistemima muzike. Pogotovo u 20. i 21. veku kada je došlo do ukrštanja tih sistema i žanrova.

Precizno definisanje narodne muzike otežava i sama terminologoja, kaže dr Jakovljević, koja je dosta problematična:

- Kao ni za kulturu, jezik ili muziku uopšte, ne postoji jedinstvena definicija. Ne postoji ni za tradiciju. Možemo samo da pokušamo da to opišemo, kako bi nam u skladu sa svrhom omogućilo da razgraničimo šta je šta.

U praksi i u nauci pojavili su se i neologizmi, koji su u kulturološkom smislu novije pojave. To su izvorna muzika, novokomponovana muzika, turbofolk, etno:

- Svaki od njih ima neku svoju specifičnost i predistoriju. Izvornom muzikom se nekada smatrala tradicionalna narodna muzika, koja se izvodila po selima, vašarima, saborima. Taj termin se često upotrebljavao posle Drugog svetskog rata da bi se definisala folklorna praksa, koja je usled kulturne politike u vreme FNRJ i SFRJ, bila usmerena ka tome da se „kultiviše“ seoski stvaralački život. Termin je trebalo da nadomesti bližu odrednicu, jer narodna muzika može da bude sve što je narod stvorio, pa umetnička muzika nastala u nekom narodu, što se naročito odnosi na nacionalne škole tokom 19. veka.

Utemeljivači srpske umetničke muzike, Kornelije Stanković a kasnije i Stevan Stojanović Mokranjac, u svojim delima obrađivali su motive iz narodne riznice, ali su je i bogatili. Ono što je Vuk uradio za očuvanje narodne književnosti, oni su uradili u muzici, beležeći stare napeve. Ipak, sistematski rad na prikupljanju i naučnoj obradi narodnih melodija otpočeo je Kosta P. Manojlović. U arhivu Muzikološkog instituta SANU čuva se izuzetno bogata etnomuzikološka zbirka koju čini blizu osam hiljada rukopisnih zapisa pesama i igara, a stvarali su je naši najugledniji kompozitori i naučnici.

U Institutu postoji i svojevrstan „zvučni muzej“, fono zbirka. Na voštanim pločama, žičanim kalemovima, magnetofonskim trakama, kasetama i mini diskovima, od 1923. do danas, zabeležen je presek muzičke tradicije Srbije. Zbirka, čije je prve snimke načino etnolog Borivoje Drobnjaković, je digitalizovana i uz fonoarhivu RTS i onoga što se čuva na FMU, predstavlja najvredniju kolekciju snimaka srpske narodne muzike i crkvenog pojanja u zemlji.

GAJDE I FRULA

DOKTORSKU disertaciju „Marginalnost i kulturni identiteti: Lociranje gajdaške muzike u Srbiji“ Rastko Jakovljević odbranio je na Univerzitetu u Daramu, jednom od vodećih u Velikoj Britaniji.

- Gajde su u Srbiji bile veoma cenjene. U Evropi smo bili jedinstvena kultura po tome što se kod nas pojavilo čak četiri vrste gajdi - kaže dr. Jakovljević. - Ovaj instrument je bio omiljen u narodu. Ta praksa postojala je sve do 40-ih godina prošlog veka, kada je naglo počela da im opada popularnost, da bi danas gotovo zamrla. Desilo se da je neko kroz ondašnje medije poradio na tome da se prikaže da je frula simbol srpske muzike. Napravljena je greška, jer moramo znati šta je bilo u prošlosti.

(u sredu: Radio-pevači na Kolarcu)