PRE nekoliko dana iz štampe je izašla nova izmenjena verzija debitantskog romana Vladana Matijevića "Van kontrole", u izdanju zrenjaninske "Agore". Prvi put knjiga se pojavila 1995, a u međuvremenu je objavljena u Francuskoj pod naslovom "Jadi mladog Arnolda". Tim povodom kritičar Le Monde diplomatiue zabeležio je da pisac čitaoca "vodi daleko u svoju apsurdnu i duhovitu fantaziju da bi bolje prikazao stvarnost i razumeo društvo bez glave i repa. Autor ima "britak jezik koji izlazi iz sopstvenih granica".

Rođen 1962. u Čačku gde i danas živi i radi kao urednik izdavačke delatnosti u galeriji "Nadežda Petrović", Matijević se prvobitno oglasio kao pesnik a zatim se okrenuo prozi gde je stekao punu afirmaciju kao pisac retkog dara i stila.

Za knjigu priča "Prilično mrtvi" dobio je Andrićevu nagradu, za roman "Pisac iz daleka" nagradu NIN-a, a za "Vrlo malo svetlosti" nagrade "Meša Selimović", "Borisav Stanković" i "Isidora Sekulić". U kratkoj belešci autor navodi kako se "trudi da piše što manje" i kako "ne voli goste", što je samo zavaravanje pisca inače sklonog (samo)ironiji.

* Šta je bio povod i motiv da se posle 18 godina vratite ovom rukopisu?

ČEKAM REAKCIJE - DOK pišem ne mislim o čitaocu, a posle je kasno.
Kad završim sa pisanjem mogu samo sa zebnjom da čekam njihove reakcije.
Verujem da je isti slučaj i sa drugim piscima, možda grešim.

- Svako novo izdanje knjige piscu pruža mogućnost da se ponovo bavi starim rukopisom, da ga preradi, da vrati vreme unazad i ponešto izmeni, izbriše ili doda.

Pisac tako ima privilegiju da se bavi svetom koji je već jednom stvoren, i koji je, kao i svaki svet, uvek nesavršen. Ima pisaca koji ne žele to da iskoriste, koji se ponašaju prema svom delu kao da je već kanonizovano, ima onih koji žele da prerade rukopis, ali su lenji da to i učine, a ima i onih koji to iskoriste, često i nedovoljno promišljeno, što može imati za posledicu unižavanje kvaliteta rukopisa. Ja sam ovog puta iskoristio priliku. Roman "Van kontrole" je izašao pre 18 godina, ali on je napisan početkom 1993, što će reći pre tačno 20 godina.

* Šta ste najviše prepravljali i dopisivali?

- Radio sam samo na rečenici. Neka rečenica je izdeljena, neke rečenice su spojene u jednu, u mnogim rečenicama je promenjen redosled reči. Stilski je rukopis prilagođen mojim kasnijim delima, iz teksta su izbačeni znaci navoda. Nisu to velike izmene, malo reči je dopisano, još manje izbačeno, junaci su nepromenjeni, radnja je ostala ista. Izmene su stvarno male, ali smatram da je rezultat mnogo bolji. Ono što mi je bilo važno mislim da sam uspeo, poboljšao sam rečenicu, a pritom sam sačuvao dozu sirovosti bez koje ovaj roman ne bi valjao.

* Vaši junaci su uglavnom mladi ljudi, koji su izgubili tlo pod nogama. Danas se inače mladi suočavaju sa teškim dilemama i neizvesnom budućnošću.

- Svet je u ovom romanu postavljen naglavačke i junacima nije lako da se u njemu snađu, pa oni spas nalaze u neprekidnom opijanju. Opisao sam društvo u kojem traje rat između penzionera i tinejdžera, između Državne železnice i Indijanskog plemena Crveni kojoti, ali tu su i neobjavljeni ratovi između muškaraca i žena, alkoholičara i trezvenjaka, u tom društvu se ukrštaju redovi ljudi koji čekaju da uđu u banku i onih što s kanticom u ruci čekaju da kupe benzin, u njemu gost u kafani mora da na svaku novčanicu svoje mesečne plate dopiše tri nule da bi sustigao inflaciju i platio popijeno piće, i da ne nabrajam više. Glavni junak je student Arnold Kriger, koji kao i drugi junaci ima nemačko ime, koji se nalazi pred mnogim problemima, mada on tako ne misli. On kaže, u to vreme nisam imao problema sa poslom, stanom, fakultetom, jer sam bio izbačen i iz stana i sa posla i sa fakulteta. Njegova najdominantnija osobina je totalna bezosećajnost.

* Roman je istovremeno surov i duhovit, ciničan i ironičan, stvarnostan i sa puno oneuobičajenih situacija. Nije bilo lako sve to uklopiti u skladnu celinu?

- Mislim da je ovo ujedno i strašan i smešan roman. Kako je svet u njemu postavljen naglavačke takav je i on. Počinje sa di end, a završava se s rečenicom "Američki oficir je ubijen", koja čitaoca uvodi u Arnoldove probleme. Znači radnja ide od posledice ka uzroku. Možda se čini da radnju takvog romana nije lako pratiti, ali jeste. U njemu je svet gledan kroz uveličavajuće staklo, takav svet je izobličen, strašan i smešan, ali nikako lažan.

* Ovih dana, drastičnim uskraćivanjem novca za kulturu, po ko zna koji put otvara se pitanje kako bi država morala da pomogne knjizi?

- Ima mnogo načina. Možda naša vlast ne može da se odluči na koji način da pomogne, pa ne pomaže ni na jedan. Druge države shvataju vrednost knjige i pomažu joj, pomažu i savremeno stvaralaštvo da bi buduće generacije imale tradiciju. Ovu državu ne interesuje stvaralaštvo, u njoj se ljudi bave pisanjem iz hobija. Pisce je sramota da to priznaju i mnogi zbog svog imidža glume pisce slične onima iz filmova, ali istina nije takva.

Ovde niko ne može da kaže ja narednih godina sakupljam građu za roman i posvećujem se pisanju velikog romana, ne bavim se drugim poslovima. Istina, postoje pisci samostalni umetnici, ali oni žive ili od nekog vida političkog angažmana, ili od pisanja kolumni, od pisanja poezije ili umetničke proze niko u ovoj državi ne živi već dvadeset i više godina. Ovde stvaralac čeka penziju da bi mogao na miru da radi.


DUHOVITI MISLIOCI * KOJE knjige biste preporučili za letnji odmor?
- Preporučujem "Istoriju grčke filozofije" Lućana de Krešenca, objavljenu u više knjiga. To je duhovito, lako i zabavno štivo koje obrađuje ozbiljne teme na šaljiv način. De Krešenco govori o klasici koristeći primere iz savremenog života. Da bi se autor šalio na takav način, on mora biti vrlo obrazovan i posedovati veliku erudiciju. Smejući se, čitalac će naučiti toliko toga, a upoznaće i živote mnogih značajnih mislilaca. Između ostalog saznaće i da je Filip Makedonski angažovao Aristotela da bude učitelj njegovom sinu, ne bi li malog Aleksandra umirio, ne bi li dečak jednom prestao da se tuče na ulici s vršnjacima. Predložio bih i bilo koju knjigu priča kanadske spisateljice Alis Manro. Njene priče bih predložio i za letnji, ali i za zimski odmor. Ona je veliki pripovedač kraja dvadesetog veka i početka dvadeset prvog.

* Još jedna dilema prisutna je u književnoj javnosti. Šta nam donose "šareni" bestseleri, da li šire krug knjigoljubaca, ili guše autentične književne vrednosti?

- Ne znam. Mnogi tvrde da su te knjige bliže onome što se nekad zvalo ljubavni vikend roman nego pravoj knjizi. Ja ne volim te knjige, ne čitam ih i ne razumem svrhu njihovog postojanja, pa se trudim da ih i ne komentarišem. Da bih tim knjigama sudio potrebno je da ih čitam i upoznam, a za to nemam vremena.
Samo bih voleo da mi neko objasni zašto poslednjih godina na većini njihovih korica stoji čovek fotografisan s leđa, eventualno fotografija lica na kojem se ne vide oči i čelo. Ne kažem da mi to smeta, ni da je loše, ne bih branio ni svom izdavaču da napravi takve korice za moju knjigu, samo bih voleo da mi kaže zašto.

LETNJA SEKIRACIJA

* RAD na romanu "Van kontrole" završili ste pre nekoliko meseci. Šta se sada događa u vašoj književnoj radionici?

- Pisac ili piše ili se sekira što ne piše, što ne može da nađe mir, što nema potrebnu koncentraciju za rad. Ovog leta više se sekiram nego što radim. Inače, skoro da sam završio knjigu priča.

Neke priče su gotove devedeset odsto, neke još i više, znam i njihov raspored i naslove, trebalo bi da sednem i radim još nekoliko meseci na njihovom završetku.

Trebalo bi da ih iščitavam i popravljam, da radim na rečenici toliko da na kraju priče izgledaju kao da su napisane za jednu noć. Mislim da je izvesno da će ta knjiga biti objavljena iduće godine, ali da li na proleće, ili za Sajam knjiga 2014, to ne mogu znati.