SOBA Uroša Predića u zrenjaninskom Narodnom muzeju, korektno i konvencionalno aranžirana, jeste omaž slikaru. Ali postavka malo govori o značaju umetnika na srpskoj i evropskoj likovnoj sceni, ništa o čoveku koji je uprkos sjajnoj karijeri započetoj u Beču zapisao skromno, kakav je bio: "Morao sam da se vratim, jer sam Srbin, moja duša traži mesto ovde u zavičaju". Ne naslućuje se njegov monaški asketizam...

Sve što nedostaje u izložbenom prostoru koji treba da podseti na velikana, povlašćeni znatiželjnik, zahvaljujući Oliveri Skoko, kustoskinji Narodnog muzeja u Zrenjaninu može naći u depou gde se čuva Predićev legat sa bezmalo 900 crteža, zapisa i ličnih stvari slikara. Uzbudljiv materijal koji samo pod stavkom "zapisi" nudi punu kutiju za cipele posetnica samog Predića kao i mnogih sa kojima je kontaktirao.

Na prvi pogled taj se materijal može nekom učiniti nezanimljiv, međutim Predićeve opaske otkrivaju njegov karakter bolje nego svi tekstovi koji su mu posvećeni. Puno se može saznati i iz poruka kojima mu se obraćaju oni koji šalju posetnice. O smislu za humor može da svedoči i njegova sasvim kratka opaska. "Pa šta?" ispod uvaženog imena Bogdana Mihaljija punog titula... Golem posao za ambicioznu i inventivnu kustoskinju Skoko koja je likovnu zbirku Muzeja preuzela pre godinu dana. Ona nam se već nekolikim izložbama predstavila kao istoričar umetnosti koji zna šta je savremena muzeologija i kako muzealije može iznova učiniti atraktivnim!

Zahvaljujući negdašnjem upravniku Muzeja Lazaru Nikoliću ovaj dragoceni materijal je dospeo u Zrenjanin 1954. Materijal je prilikom preuzimanja popisan, istoričari umetnosti su u skladu sa svojim interesovanjima koristili deo tog fundusa. Ipak, ostaje još puno nepoznatog i neotkrivenog. To potvrđuje i prošlogodišnje otkriće vezano za srpsku vajarku Vuku Velimirović, koja je najznačajniji deo opusa ostvarila u Parizu. Njeno visoko, gotovo idolatrijsko uvažavanje Predića kome se često obraćala, rasvetlilo je delimično jedan uzbudljiv i sasvim nepoznat segment srpsko-internacionalne likovne scene. Ujedno i Predićev puritanizam koji je na odšatmpanom pozivu za venčanje Vuke i jednog markiza, kasnije dopisao olovkom: "Brak razveden zbog nedoličnih seksualnih zahteva muža".

- Svaki put kad se zaroni u ove papire i papiriće otkrije se nešto novo. Tako sam ove godine našla dokumentacioni materijal koji mi je pomogao da napravim paralelu i rasvetlim odnos Uroša Predića i Steve Aleksića. Oni su bili saradnici, prijatelji pa i u rodbinskoj vezi - objašnjava Skoko uz napomenu: "Kad bih vodila samo taj legat imala bih posla do kraja svog radnog veka!".

I u pravu je.

Jedna soba depoa krcata je materijalom koji je godinu dana posle Predićeve smrti dopremljen u Muzej. Skoro je nezamislivo šta bi se sve našlo u dva ogromna sanduka od grubo tesanih dasaka. Materijal je po stolovima, ispod njih, na podu, po policama...

Olivera Skoko je do nekih otkrića i došla shvativši da je svaka od bezbroj vizit-karti "priča za sebe". To bi, naravno moglo "roditi" sasvim uzbudljivu izložbu koja bi nam pomogla u novom iščitavanju slikara, čoveka, patriote. Upravo će Uroševi "papiri" pokazati da se jedino on Mihajlo Pupinu obraćao sa "Mišo", Stevi Aleksiću sa "dragi prika". Empatija, posvećenost bližnjem (što je danas prognano iz svakodnevnog života) može da se otkrije i iz preporuke koju Predić piše za dalje školovanje zrenjaninskog slikara Aleksandra Sekulića.

Skoko ističe kako bi detaljno trebalo da se iščita i obradi Predićev dnevnik iz Italije koji se takođe ovde čuva. On je tek skeniran. Ono što je u svoj toj nesređenoj dokumentaciji dobro, kako pominje i naša sagovornica, jeste što je Predić imao "zaista lep i čitak rukopis".

Nameštaj koji je bio u Predićevom beogradskom stanu pohranjen je u muzejskom depou za primenjenu umetnost, tako da se u ovom "dokumentacionom delu" i ne može sagledati sva zaostavština koju bi trebalo revalorizovati u kontekstu savremene muzeologije i predstaviti na uvid javnosti. Deo materijala ovog legata je isto tako u depoima etnografskog odeljenja...

POPIS

Prema popisima radova koje je umetnik lično i vrlo pedantno vodio može se zaključiti da je oslikao između 1.600 i 1.700 kompozicija religiozne i istorijske sadržine, žanr-scena, portreta, pejzaža i jedan akt. "Vesela braća", "Kosovka Devojka", "Bosansko-hercegovački begunci", "Siroče na majčinom grobu", smatraju se najpoznatijima.

NEŽNOST

Strog i suzdržan, Predić nije odavao lako svoje emocije. Njih ćemo otkriti koliko preko zapisa priloženog uz maramicu kojom je umirućoj majci obrisao suze, toliko i o zapisu o poslednjem viđenju sa ocem "devetog oktobra u dva i po sata posle podne 1880". Uz crtež oca zapisao je: "Ovako je tata izgledao pet dana pred smrt pri našem rastanku. Ovo sam plačući nacrtao napamet na parobrodu kojim sam putovao za Peštu - Beč.".

U četvrtak: Drug Miše Pupina