ZA Orlovat, nadomak Zrenjanina, danas se možda ne bi ni znalo da se ponajviše ne spominje kao mesto rođenja jednog od najvećih srpskih slikara realista Uroša Predića (1857-1953). Tu je nedavno obeležena i šezdesetogodišnjica njegove smrti.

Ali, zapravo - na kakav trag o ovom značajnom i izuzetno skromnom slikaru namernik može da naiđe u ovom banatskom selu? Više je nego skroman.

Na ulasku u Orlovat omanja tabla u obliku slikarske palete putnika obaveštava: „Zavičaj Uroša Predića“. Ambicije Orlovaćana su veće. O svom trošku su mermerom obložili porodičnu grobnicu Predića. Inicirali gradnju spomen-kuće, roditeljskog doma Uroševog.

Konkretno, ali jedino uz pomoć tamošnjeg sveštenika Rajka Srdića najviše može da se „pročita“ u samoj crkvi gde je u 72. godini Predić oslikao ikonostas i jednu od niša u paraklicima hrama. Kako je Uroš Predić za svetačke likove na svojim brojnim ikonostasima podosta koristio lokalno stanovništvo, ovde je on ostavio i svojevrsnu posvetu svojim roditeljima. U jednoj od dve niše naslikao je Svetu Paraskevu - suprotno uobičajenom klišeu - kao staricu. Paraskeva zapravo jeste portret njegove majke za koju je bio jako vezan. Tu snažnu vezu potvrđuje i maramica nađena u njegovom legatu kojom je, kako je sam zapisao na komadu papira nađenom uz nju - obrisao poslednje suze umirućoj majci. U drugoj niši slikarski stil jasno „kazuje“ da Svetog Savu, taj robusni lik nije radila Uroševa ruka. Freska je delo slikara Koste Vanđelovića Štipljanina. Ipak, taj Sveti Sava, sa likom Uroševog oca Petra, sveštenika u Orlovatu, rađen je po njegovom crtežu. Na samom ikonostasu u liku Sv. Nikole je portret njegovog dede. Možda su među anđelima i njegove dve sestrice umrle u ranoj mladosti.

O atmosferi u kojoj je Uroš rastao i formirao se može da se sazna podosta - indirektno. Najpre da Orlovat nije tek tamo neka selendra svedoči i Jevanđelje koje se čuva u crkvenom sefu. Teško, okovano u pravo srebro, ukrašeno još sa poludragim kamenjem, štampano je u Moskvi 1773. - po narudžbini iz Orlovata! To govori o moći ovog naselja, kao i veliki park iz 18. veka, projektovan u francuskom stilu sa rondelama i spiralama šimšira, starim drvećem precizno isplaniranim, ali i mladim samoniklim. Pored parka je crkva u srpsko-moravskom stilu iz 1927, podignuta na temeljima starije, manje barokne crkve u kojoj je služio Urošev otac. Tu su i Sokolski dom sa velikom salom, pa započeta spomen-kuća Predića, kuća Granične straže iz 1799, koju je crkva otkupila 1908. i sad je dom lokalnog paroha. Dijagonalno od buduće spomen-kuće, za koju danas nema novca, kuća Boška Stankova.

- E, ovde je bila kuća Predića koju su od njegovog sinovca Svetozara 1927. kupili moj deda i otac - priča vremešni Boško koji se još seća „čika Uroša“.

Naime, dve ratne zime 1942. i 1943, „čika Uroš“ je proveo u kući svog prijatelja, ali je svratio i dva puta da obiđe mesto svog ranog detinjstva. Oba puta po Boškovoj priči, koji je tada imao 10 godina, njegovi roditelji su ga zadržali na večeri i pitali ga šta da mu spreme, a Uroš je uvek želeo „kulju i mleko“.

Stankovi su na mestu Predićeve izgradili novu kuću (i ona je danas stara) ali o negdašnjem domu i životu Predića na ovom mestu najviše „zna“ prastari, džinovski dud usred dvorišta.

DUBOKA SETA

SVETA Petka koja je za pokolenja sačuvala lik Uroševe majke, odiše nežnošću. Smeštena je u banatski pejzaž u kom se dobro vidi Orlovat s crkvom i Vršački breg u daljini. Ovo vredno delo, međutim, vidno propada: boja se ljuspa i otpada. Sveštenik Rajko Srdić kaže da su se obraćali i pokrajinskom i republičkom zavodu moleći za stručnu pomoć. Dolazili su i eksperti... Ali ništa se nije pomerilo sa mrtve tačke. Predić je 7. septembra 1949. došao da obiđe Orlovat i ikonostas - svoje delo. Tad je zapisao: „Lik Bogorodice je jedan od mojih najuspelijih radova, sa izrazom neke duboke sete koja se opaža tek kad se duže zagleda u njeno lice“.

ŽIVOT

UroŠ Predić je rođen 1857. godine u Orlovatu. Osnovnu školu je pohađao u Crepaji, a gimnaziju u Pančevu. Studije je završio na bečkoj slikarskoj akademiji, gde je kasnije radio kao asistent.

U toku svog skoro jednovekovnog života živeo je i radio u Beču, Beogradu, Novom Sadu, Bečeju i Orlovatu. Autor je velikog broja ikonostasa, portreta i istorijskih žanr-dela, od kojih su najpoznatija „Kosovka devojka“, „Vesela braća, žalosna im majka“ i „Na studencu“. Predić je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 1910. godine. Jedan je od osnivača društva Lada i Udruženja likovnih umetnika. Umro je 1953. godine, u 96. godini, i po sopstvenoj želji sahranjen je na mesnom groblju u Orlovatu.

SAHRANA

U svom testamentu Uroš Predić obaveštava rodbinu da je na zahtev Orlovaćana pristao da bude sahranjen u svom rodnom mestu u porodičnoj grobnici. Navodeći svaku i najmanju pojedinost vezanu za „budući događaj“ on poručuje: „Rodbini i prijateljima naročito naglašavam, da je sasvim dovoljno, ako budu prisustvovali opelu u beogradskoj mrtvačnici, te da je posle suvišno da se bacaju u troškove i dosadu oko pratnje do Orlovata“.

Od Boška Stankova saznajemo da je rodbina došla na sahranu...

- Bilo ih je oko 40, moji su im ovde u dvorištu pod dudom spremili jelo i piće, pa tu im je bio dom predaka. Ali, kad su odlazili niko od njih nije upitao: „Dugujemo li šta?“

(u utorak: Od Banata do Beča)