HVALA što volite moje knjige, nosim lepe uspomene iz Srbije i nadam se da ćemo se uskoro ponovo sresti, poručio je u ekskluzivnom razgovoru za "Novosti" peruanski nobelovac Mario Vargas Ljosa.

Kada je 2010. godine objavljeno da je dobio Nobelovu nagradu, brojni novinari su zapisali da je priznanje otišlo u ruke nekoga koga zna ceo svet. I zaista, još šezdesetih godina prošlog veka, Ljosa, Gabrijel Garsija Markes, Karlos Fuentes, Hulio Kortasar, pripadnici takozvanog hispanoameričkog "buma", promenili su tok svetske književnosti.

Ljosini romani ("Grad i psi", "Razgovor u katedrali", "Pantaleon i posetiteljke", "Pohvala pomajci", "Don Rigobertove beležnice", "Avanture nevaljale devojčice"...), prevedeni su na više desetina svetskih jezika i prodati u višemilionskim tiražima.

- Nobelova nagrada je za mene imala dve strane: nedelja u Stokholmu, kao iz bajke, i naredna godina noćne more, zbog velikog broja poziva na kongrese, tribine, promocije mojih knjiga, intervjui... Izgubio sam mnogo tražeći vreme za pisanje. Srećom, to je prošlo i vratio sam se svojoj uobičajenoj rutini i disciplini - otkriva nam Ljosa, u neposrednom telefonskom razgovoru. Dok uz osmeh ućutkuje saradnike u madridskoj kancelariji kako bi "čuo pitanja iz Boegrada", nastavljamo priču o spisateljskim navikama velikog majstora:

PRVI PUT U ARENI NAŠ sagovornik slovi za velikog ljubitelja koride. Pre desetak dana prvi put je u Andaluziji i sam ušao u arenu i stao pred bika. - Bilo je to nezaboravno iskustvo. Nagovorio me je moj veliki prijatelj i čuveni toreador Enriko Ponse. Hvala mu na tome!

- Pišem svakodnevno. Najviše i najbolje radim pre podne. Radnim danima pišem romane i pozorišna dela, a vikende posvećujem člancima koje redovno objavljujem u raznim novinama. Prvu verziju uvek pišem rukom i mastilom, volim miris papira, da dodajem reči po marginama, volim kada se pored mene gomilaju stranice. Čak i novinske članke pišem ručno. Posle to isto prekucam na kompjuter. Sam sebi pravim posao, ali ne umem drugačije.

* Sredinom septembra u svetu, a na Sajmu knjiga u Srbiji, pojaviće se vaš prvi roman posle Nobelove nagrade "Diskretni heroj". Šta da očekujemo?

- To je savremeni roman, smešten u sadašnji Peru i povezan je sa društvenim, političkim i ekonomskim promenama koje je moja zemlja proživljavala od pada diktature Alberta Fudžimorija. Poslednjih 13 godina Peru živi doba ekonomskog razvoja i političke stabilnosti, ojačala je srednja klasa. U taj društveni kontekst smeštena je radnja. U romanu se pojavljuju neki poznati junaci, poput narednika Litume, neki likovi iz mog drugog romana "Zelena kuća", ali i junaci novijih dela, poput don Rigoberta i donje Lukresije, Fonćita, junaka mnogih mojih priča. U isto vreme, tu su novi likovi, počevši od naslovnog, "diskretnog heroja". Ovaj preduzetnik skromnog porekla mora da se izbori sa mafijašama koji reketiraju trgovce preteći im otmicama i ubistvima. Sama priča, međutim, nije politička, već govori o jednom heroju, različitim društvenim grupama, porodici, sujeverju...

* Gde pronalazite tako raznolike teme za svoje knjige?

- Sve priče su rezultat mog ličnog iskustva, ali u najširem obliku te reči. Ono što pročitam, vidim ili čujem, ljudi koje upoznajem, oni koji me okružuju, sve je to polazna tačka od koje dalje kreće mašta. I moj poslednji roman nastao je na osnovu kratke vesti iz dnevnih novina, o malom privatniku koji je odbio da mafijašima plati reket.

* Zašto ste čekali toliko dugo da napišete svoj prvi ljubavni roman „Avanture nevaljale devojčice"?

USPOMENE IZ BEOGRADA * KAKVE uspomene nosite iz posete Beogradu devedesetih?
- U Beograd sam došao da podržim grupu intelektualaca i novinara koji su branili pravo na slobodno mišljenje i kritiku. Srbija je u to vreme bila u centru pažnje svetske javnosti, zbog ratova na Balkanu. Svi ti intelektualci i novinari koje sam upoznao imali su zajednički stav i aktivno učestvovali u političkim promenama. Bila je to kratka poseta, ali veoma zanimljiva.

- U gotovo svim knjigama sam pisao o ljubavi, to osećanje dele mnogi moji likovi, ali ljubav, pre ovoga, nije bila dominatna tema. Da bih mogao da ga napišem, morao sam da dođem u ove godine i proživim sve ono što sam proživeo. Zato je, osim ljubavi, ovde reč i o nostalgiji, o detinjstvu koje je davno prošlo i za mog junaka i za mene.

* U ovom, kao i u brojnim drugim romanima, erotika je mnogo više od književnog "začina" i mamca za čitaoce?

- Erotika obogaćuje ljubav! Kada fizička ljubav ide u paru sa emocijama, imate osećaj celovitosti, sreće i savršenosti, što je nemoguće ako se oslanjate samo na jednu stranu. Ljubav je jedino osećanje koje te diže u nebesa, ali i čini nesrećnim i frustriranim. To je uistinu srceparajuće iskustvo.

* U studiji "Civilizacija spektakla" kažete da su intelektualci vaše generacije aktivno učestvovali u društvenom životu. Da li su danas misleći ljudi zaćutali?

- Apsolutno! Većinu intelektualaca danas ne interesuju društveni problemi i politika. Umetnici je preziru, štaviše, veruju da umetnost i književnost ne smeju da se "uprljaju politikom", koju povezuju sa neuspehom, korupcijom i nasiljem. Traži se nezavisnost, a ne angažovanost. Ja nisam takav! Pripadam generaciji u kojoj je bilo nezamislivo da pisac ne učestvuje, na bilo koji način, u društvenim debatama. Smatram da umetnici i intelektualci imaju određenu odgovornost da nešto urade, makar da razjasne neke društvene i političke teme. Naročito sada kada vlada tolika kriza i kada se ceo svet pita šta će biti sutra. Intelektualci ne smeju da ćute, moraju da reaguju na ovoliku zabrinutost ljudi.

* Ko nam onda kreira javno mnjenje?

- Mi danas doslovno živimo u društvu spektakla. Na narod ne utiču "misleći ljudi", već fudbaleri, sportske zvezde, komičari, pevači... Oni su dokaz površnosti koja karakteriše današnju kulturu. Ovo je kultura medija - važna je slika, a ne ideje i razum. To nosi velike opasnosti za društvo. Ljudima ne treba zabraniti zabavu, naprotiv! Ali, ako se kultura svede samo na zabavu i provod, biće degradirana i ponižena i nestaće jedan od važnih izvora kritičke svesti prema onome što nas okružuje. To je ozbiljan problem savremenog društva.

KANDIDAT ZA PREDSEDNIKA OSIM romana, za koje je dobio najvažnije književne nagrade, Ljosa sa jednakom posvećenošću piše drame, kratke priče, eseje, novinske članke. U svojim delima, ali i u životu jasno izražava političke stavove. Ovaj zagovornik socijalizma u mladosti danas je zakleti demokrata i liberal, a na tom putu, po sopstvenom priznanju, pravio je mnogo grešaka, u koje ubraja i kandidaturu za predsednika Perua 1990. godine, kada je izgubio od Alberta Fudžimorija.

* Ko će, po vašem mišljenju, pobediti: kultura ili spektakl?

- Nisam ni optimista, ni pesimista, samo sam zabrinut. Ta priča nije gotova, svojim ponašanjem i odlukama mi sada "pišemo" istoriju. Važno je da reagujemo odmah i izbegnemo budućnost koju će činiti mašine, veliki ekrani i građani pretvoreni u zombije, koji rade po automatizmu. Nažalost, čini mi se da je ovakva budućnost vrlo izvesna. Zato moramo da je sprečimo, da se mobilišemo, da kulturu vratimo na ono što je tradicionalno i bila - izvor kritike i oruđe protiv rezignacije, apatije i konformizma.

* I sami ste aktivno učestvovali u društvenom i političkom životu. Žalite li za nečim?

- Grešio sam u mnogim stvarima, ali sam isto tako znao da prepoznam i priznam svoje greške, da promenim mišljenje ako stvarnost pobije moje. Ne mogu reći da žalim za nečim. Mislim da, bez obzira na greške, morate učestvovati u politici, umešati se, ali sa čistom i iskrenom namerom. Okretanje leđa, rezignaciju i ćutanje smatram velikom neodgovornošću.

* Vidite li danas na svetskoj sceni autora ili književni pokret koji ima snagu hispanoameričkog "buma"?

- Hispanoamerička književnost je i danas veoma živa i cenjena daleko izvan svojih granica. Ali čini mi se da se nazire mnogo zanimljivija književnost u zemljama koje su, posle mnogo godina autoritarnih i totalitarnih režima, povratile slobodu i demokratiju. Sa radoznalošću pratim ono što se dešava u Istočnoj Evropi, ali i promene u Kini. Verujem da će nam iz ovih zemalja stići originalna i "sveža" dela, sa društvenim i kritičkim osvrtom, kakav u zapadnom svetu gotovo da i ne postoji. Njime gospodari laka i površna književnost.

* Da li ste se u vreme "buma" i vi osećali kao grupa ili, možda, kao konkurencija?

- Počeli smo kao individualci. Kada je svet počeo da nas doživljava kao grupu, mi smo pojedinačno već imali nekoliko dela iza sebe. Onda su usledile godine solidarnosti i zajedničkog rada, velikog entuzijazma i zadovoljstva. To je kasnije prekinuto, ali ne iz književnih razloga. Različito viđenje kubanske krize najviše je doprinelo našem razlazu, koji se u nekim slučajevima pretvorio u lični sukob i prekid svake komunikacije. Ali takve stvari se dešavaju u životu.

* Jeste li promenili snove i ambicije?

- Moje ambicije su uglavnom književne i nisu se mnogo promenile. Samo se nadam da ću poživeti dovoljno dugo da ostvarim sve ono što sam planirao. A imam mnogo planova. S druge strane, poslednjih decenija svedoci smo najneverovatnijih promena koje je doživelo čovečanstvo. Videli smo stvari koje su delovale nemoguće - raspad Sovjetskog Saveza i put Kine od jedne tvrdokorne komunističke zemlje do kapitalističkog raja. Nezamisliva je bila i tehnološka revolucija, koja danas otvara neverovatne pozitivne, ali, i negativne mogućnosti. Živimo u vremenu u kom je dosada apsolutno nemoguća.

* Kao španski državljanin znate šta se događa u EU, u koju Srbija pokušava da uđe. Šta nam savetujete?

- Ne odustajte, tu vam je mesto! Uprkos brojnim problemima sa kojima se EU trenutno bori, to je najambiciozniji politički projekat današnjice. Svi drugi su propali. Unija znači demokratiju, slobodu, pravo, i smatram da je neophodna u svetu u kom imamo dobro poznate države-gigante. Sada je tu Evropa kao protivteža Americi i novom gigantu, Kini. Veoma je važno da Evropa bude jedinstvena, a nadam se da će i Srbija uskoro postati deo te zajednice.