KADA je Peter Handke, nedavno u Čačku, iznenada odlučio da prevede Disovu pesmu „Možda spava“ na nemački, pročita je umesto zahvalnog govora za Disovu nagradu, a rukopis pokloni gradskoj biblioteci, potvrdile su se reči Milovana Danojlića da je veliki austrijski pisac sa našom, usamljenom, iz sveta isključenom zemljom, utvrdio sestrinsku srodnost.

Zakleti usamljenik, u sporu sa duhovnom i društvenom klimom zapadnog sveta, primio je 29. maja posebnu plaketu 50. Disovog proleća za književni opus i širenje istine o srpskoj kulturi i tradiciji.

Ko je veče uoči dodele ove nagrade obilazio čačanske kafane, mogao je da vidi Handkea za stolom i olovkom u ruci, kako grozničavo prevodi Disovu pesmu, trudi se besomučno oko svake reči. U saradnji sa prijateljem i prevodiocem Žarkom Radakovićem, preveo je prvih pet strofa koje je pročitao na dodeli. Posao koji nije stigao da završi nastavio je sutradan, i sa istom strašću dovršio prevod preostale četiri.

Ispod Disovih stihova koje je ispisao na nemačkom, pisac se potpisao i ćirilicom kao „Petar Handke“, a te papire velikodušno je poklonio Zavičajnom odeljenju čačanske biblioteke, i tako se odužio domaćinima. Sa sobom je poneo kopiju.

Koliko je ovaj poklon dragocen srpskoj kulturi, govori činjenica da zapadnoevropske zemlje odavno nemaju dilemu da li je Handke jedan od najvećih živih pisaca kontinenta, te da su njegovi rukopisi izuzetno skupoceni i traženi kao prvorazredno kulturno blago.

Handke, inače, prve verzije svojih tekstova piše isključivo rukom, u sveskama.

Bez obzira na to koliko je dugačak tekst ne odustaje od olovke. Tako napisane verzije i predaje izdavačima na lekturu.

BORAC ZA PRAVDU SVOJU naklonost prema Srbima, Handke je nedvosmisleno pokazivao ne samo u vremenu raspada Jugoslavije, ratova i naše izopštenosti iz sveta, već i tokom NATO bombardovanja, oštro podižući svoj glas protiv. Njegovi neprijatelji najviše mu prebacuju da se zauzeo za pogrešnu stranu, ističući posete Radovanu Karadžiću na Palama, 1996, i grobu Slobodana Miloševića u Požarevcu, 2006. godine. Te godine pripala mu je ugledna nagrada „Hajnrih Hajne“, koju dodeljuje grad Diseldorf, ali posle uzbune koju je ta vest napravila u nemačkim književnim i političkim vrhovima, Handke se odrekao nagrade. Dobio je sve važnije nagrade za književnost, osim Nobelove, za koju i njegovi neprijatelji misle da mu je uskraćena iz političkih razloga.

Radaković otkriva za „Novosti“ da lektoru koji je zadužen za čitanje Handkea više i ne smeta da dešifruje rukopis ovog pisca, da, naprotiv, time ostvaruje intimniji odnos sa autorom. Tek onda, tekst se prekucava.

Sve te Handkeove sveske, pre nekoliko godina, otkupljene su za milionske svote (u evrima) i završile na dva mesta: polovinu je otkupio Arhiv austrijske nacionalne biblioteke u Beču, a drugi deo kupio je gigantski Arhiv nemačke književnosti 20. veka u Marbahu, na reci Nekar.

Ovaj najveći arhiv literature u Nemačkoj, smešten u rodnom gradu Fridriha Šilera, čuva i Kafkine rukopise, među kojima i neprocenjivi „Proces“.

Krajem prošle godine ovaj romanopisac, pripovedač, pesnik, dramatičar i scenarista, napunio je 70 godina.

Svi važni mediji u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj, Španiji, odali su mu tim povodom veliko priznanje, iako važi za nekog ko ne može tako lako da se uklopi u sezonske diskurse, već insistira na svom poimanju stvari.

Upriličen je niz naučnih i prigodnih skupova, otvoreno je i nekoliko izložbi. Handke je 6. decembra primio Nagradu Salcburga, grada u kom je i proslavio rođendan, a sutradan u rodnom Grifenu u Koruškoj, proglašen je za počasnog građanina.

Na temu raspada Jugoslavije i demonizovanja Srbije Handke je napisao pet knjiga: „Oproštaj sanjara od devete zemlje“, „Zimsko putovanje na reke Dunav, Savu, Moravu i Drinu ili Pravda za Srbiju“, „Letnji dodatak za zimsko putovanje“, „Kroz suze pitajući“ i „Oko velikog tribunala“.

Pisac, čija je majka slovenačkog porekla, ponovo se vezao za naše krajeve u autobiografskoj povesti „Moravska noć“, nedavno objavljenoj u Srpskoj književnoj zadruzi.

Objavio je do danas pedesetak knjiga i prevoda s engleskog, francuskog, starogrčkog i slovenačkog jezika.

Živi, kao slobodan pisac, u Šavilu kod Versaja, i redovno posećuje Srbiju.