POEZIJA je poziv gorenja i izgaranja, trajna povezanost za lomaču jeresi. Pesnik je neophodan čoveku, on je životni organ njegove duše u miru i ratu; bez poezije bi u smrtni kam očajala iskra potrebna životu; pesnik je sekretar društva svih ljudi, ali tajnik koji ne čuva, nego otkriva tajne, i kazujući ih govori ljubav jednu jedinu za sve - govorio je pesnik Oskar Davičo(1909-1989).

Za Daviča književna nauka kaže da je bio pesnik jezičkih lavina i čudesnih metafora, vulkanskog temperamenta i energije. Ovog pesnika otpora, sukoba, buke i tamnice, autora "Detinjstva", "Hane" i "Srbije", zanosila je i raznosila dihotomija poezija-revolucija.

Iz štampe je upravo izašao obiman Zbornik o pesničkoj poetici Oskara Daviča, u zajedničkom izdanju Instituta za književnost i umetnost i Biblioteke šabačke, koji će biti predstavljen u utorak.

Davičo je bio član najmlađe nadrealističke trojke, sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem.

- Poezija Daviča jezički je izrazito inventivna. Na početku ima jednu nadrealističku avanturu, i nešto od toga nadrealističkog ostaje u njemu do kraja života. Već od početka bio je izrazito otvoren za socijalnu dimenziju stvarnosti, pokazivao težnju da spoji nadrealizam i socijalni bunt. Socijalna tematika bila je imanentni deo njegovog protesta, nadrealističkog nezadovoljstva i pobune. Posle rata uvodio je generacije mladih i anonimnih pesnika u književni život, afirmisao Branka Miljkovića, Milovana Danojlića, Dragana Kolundžiju... - kaže za "Novosti" profesor Jovan Delić, jedan od autora i, uz Dragana Hamovića, jedan od urednika Zbornika.

DEČJI CRTEŽI U JESEN, 1954. spazih, ispred "Mažestika", Oskara Daviča. Zaputi se, preko ulice, i zaustavi se kod Grafičkog kolektiva. Kretoh za njim, i stadoh, uporedo, pred izlogom u kome su bili poređani nekakvi dečji crteži. Ne obraćajući pažnju na mene, pesnik promrmlja: "Pa ja, u stvari, od slikarstva razumem i volim jedino dečje crteže". Onda me pogleda: "Mi se poznajemo... jesi li počeo da pišeš pesme? (Rekao sam mu, pri prvom susretu, da se "spremam"; sećao se te neobične izjave.) Izvukoh svežanj hartija iz unutrašnjeg džepa vetrovke i pružih mu ga. On, s nogu, prelista rukopis zadržavajući se na nekim strofama, i pogledajući me, iskosa, kao da nešto upoređuje, ili proverava. "Ovo nije loše, ovo uopšte nije loše... Daj, prekucaj, pa donesi, pokrećemo novi časopis" - zapisao je Danojlić u Zborniku ovu anegdotu.

Davičo, po Delićevom mišljenju, najbolje peva od tridesetih do sredine šezdesetih godina 20. veka. U tom periodu je na strani poezije i revolucije koja nagoveštava promene.

- Kao revolucionar još nije ušao u sukobe sa poezijom, mada se ti sukobi s posleratnim modernistima nagoveštavaju oko nacionalnih vrednosti i oko odnosa poezija-mit, odnosno kosovsko predanje. U tom periodu piše čuveni esej "Poezija i otpori", motor je modernizma u književnom životu. Opredelivši se kasnije za revoluciju koja to više nije bila, Davičo je ušao u sukob sa mlađim, modernim pesnicima i našao se na strani oficijelne ideologije - navodi Delić.

Za Davičovo literarno delo, po rečima Svetlane Šeatović Dimitrijević, književna kritika se interesovala od pedesetih do kraja osamdesetih. Posle njegove smrti, promenom društvenih i političkih odnosa, sasvim pada u zaborav. U poslednjih desetak godina, Daviču se opet pruža pažnja i objavljena su tri izdanja njegovih pesama.

- Ako je čoveku potreban pesnik kao životodavni impuls, onda upravo Davičova poezija i proza postaju najbolji primeri te nasušne potrebe, gladi za večnošću, kako će Davičo kazati: umetnost je vazda "gladna beskraja" i u toj gladi za kosmičkim i primarnim ostvarivalo se literarno delo ovog pesnika, avangardiste i revolucionara - ističe ova autorka.

Tu se može pronaći i ključ za tumačenje antologijske pesme o bujnoj ljubavi prema "kolonijalnoj Hani", devojci "sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilje":

- Bunt i revolucionarni agensi u društvenom pogledu sintetišu se sa razornom erotikom, jakim ljubavnim i ljubavničkim silama koje su, u isto vreme, i sile stvaranja i razorne, destruktivne, samorazarajuće snage. Davičo pred čitaoce "Hane" donosi oba nadahnuća, društveni i lični, intimni, pesnički i ljudski poriv koji nam upravo kazuje tu "jednu ljubav za sve" - objašnjava Svetlana Šeatović Dimitrijević.

Celog života Davičo je radio neverovatnim tempom. Ustajao je oko dva sata ujutru i radio do osam, na brzinu doručkovao i vraćao se za pisaći sto. Sa pisanjem je nastavljao po podne, i tako svakoga dana, i nedeljom i praznikom, a rukopise je nosio čak i u lov...

Davičo je, po oceni Milovana Danojlića, bio odan borbi zarad borbe, borbi neprestanoj, koja je sama sebi razlog, opravdanje i cilj.

- Prva faza Davičovog književnog rada, prekidana robijanjem i ratom, posleratnim novinarisanjem (izveštavanje sa Nirnberškog suđenja i o Markosovoj gerili) pisanjem scenarija i ispunjavanjem prigodnih zahteva, te početnim nadrealističkim opitima, donela je u "Detinjstvu", "Hani" i "Višnji za zidom", neke od najboljih stvari koje su obeležile to razdoblje naše poezije. Prelazeći, sa punom posvećenošću, na prozu, pesnik će objaviti svoj prvi roman, o kome se u jednom trenutku mnogo govorilo. "Pesma" je odjeknula kao bomba bačena u ustajalu baru našeg sporomislećeg pripovedanja, otpornog na spoljašnje uticaje, pa i na sam socrealizam, koji nije stigao kod nas da se ustali - kaže Danojlić.

Davičo je, kako se priseća Danojlić, stvarao i umnožavao neprijatelje gde god se za to ukazala prilika, uključujući i braću po peru, a u političkoj eliti, po prirodi njenog ustrojstva, prijatelja nije mogao imati.

- Svađalica dobre duše, razdražljivo dete koje govori više od onoga što misli, i ružnije od onoga što oseća, pobunjenik koji je imao nesreću da prisustvuje ostvarivanju mladalačkih ideala na neplodnom tlu i sa manjkavim ljudskim materijalom. Ostalo mu je jedino da pliva uzvodno, da sipa uvrede ne toliko na adresu klasnih neprijatelja, koliko protiv ustrojstva života. Udario je, goloruk, na okruženje, i ono mu je višestruko uzvratilo. Stekao je ugled najomraženijeg beogradskog pisca - opisao je Danojlić.