Momčilo Nastasijević na nemačkom jeziku

Evo prvorazrednog događaja u nemačko-srpskim književnim i kulturnim vezama, a zbio se 2013. godine: pojavio se na nemačkom jeziku Momčilo Nastasijević u izboru i prevodu dr Roberta Hodela, profesora Instituta za slavistiku Univerziteta u Hamburgu (Momčilo Nastasijević, Sind Flgel ohl..., Gedichte und Prosa, herausgegeben und bertragen von Robert Hodel, Leipziger Literaturverlag, 2013). Posle antologije savremene srpske poezije Hundert Gramm Seele, naslovljene prevednim stihom Vojislava Despotova ("Deset deka duše"), kod istog izdavača 2011. godine, u kojoj je Hodel dokazao kako svoju upućenost u savremeno srpsko pesništvo, tako i redak poetsko-prevodilački dar, evo i jedne personalne antologije, i to pesnika preteškog za prevođenje - Momčila Nastastijevića.

Za naslov svoje i Nastasijevićeve knjige Hodel je odabrao prvi stih iz pesme "Suton", iz kruga "Večernje" u sopstvenom prevodu: Sind Flgel ohl... ("Krila li to?"), čime je sugerisana lirska priroda knjige, ali i izuzetnost i zagonetnost pesnika koji je sav u savremenosti, iako je njegov jezik prožet slojevima srednjovekovne i narodne poezije.

Izbor je izvanredan - samo srce Nastasijevićeve poezije, proze i književne misli, u devet krugova. Obuhvaćeno je svih sedam lirskih krugova, i to veoma pažljivo, s izuzetnim poštovanjem originala i Nastasijevićevih naslova. Sačuvan je izvorni naslov "Pet lirskih krugova" kojima su onda dodata ona dva docnije objavljena: "Magnovenja" i "Odjeci". Hodel i zna i oseća da su ti krugovi savršeno sklopljene celine pesničkog opusa koji je takođe jedan nadređeni krug. U tim krugovima - ciklusima pesme dobijaju i svoje kontekstualno značenje, i dodatnu vrednost. Za Hodela je Nastasijević, očevidno, vrhunski liričar, a kao pesnik - vrhunski prevodilački izazov.

Kako prevoditi neprevodivo - Nastasijevićevu liriku - i to još na nemački? Nemoguća misija. Profesor Robert Hodel - nesumnjivo "skriveni pesnik" - latio se tog nemogućeg posla. Mogao je da bira: da žrtvuje "formu", "medolodiju", ili značenje. Hodel je dao prednost značenju, ali je poklonio veliku pažnju sintaksi, što će reći "formi" i "melodiji". Znao je da je nemoguće sasvim uhvatiti Nastasijevićevu "maternju melodiju" na bilo kom stranom, a pogotovu na nemačkom jeziku. Ali valjalo joj se približiti. I on je to učinio, na nekim mestima zadivljujuće.

Da bi čitalac koji vlada srpskim jezikom mogao osetiti "maternju melodiju" Nastasijevićevih pesama, Hodel ih je dao dvojezično: na levoj strani je original, a na desnoj Hodelov nemački prevod. Poređenje je poželjno i prevodilac ga se ne plaši. Uz neke pesme, posebno povodom njihovih ambivalentnih naslova ("Zora", "Dafina" i "Đurđevci") dati su kratki, za razumevanje veoma važni komentari, a negde i uz srpski nerasvetljeni, tekstološki problematičan stih.

Hodelov odnos prema pesničkom tekstu je dirljivo pažljiv. Trebalo je, prvo, do u koren pročitati i razumeti Nastasijevića, razumeti leksičke i sintaksičke oblike, što je retko kom Srbinu pošlo za rukom. Prevodilačko čitanje je najpažljivije čitanje, upozoravao nas je Danilo Kiš. Zato je Hodel najzahvalniji onim srpskim kolegama koje su mu pomogle u razumevanju teksta.

Iz Nastasijevićeve proze izabrana je njegova vrhunska antologijska pripovetka "Zapis o darovima moje rođake Marije". Između eseja izabran je onaj programski, manifestni, najslavniji, kapitalni - "Za maternju melodiju". Prozni i esejistički tekst dati su samo u prevodu. Oba ova Nastasijevićeva dela su i u funkciji osvetljavanja njegove lirike. Tako je Hodelov Nastasijević savršeno celovit i povezan: i dva prozna teksta - pripovetka i esej - dva su svojevrsna pesnikova "kruga".

Nastasijevićevim lirskim krugovima prethodi vrlo kratak predgovor - svega dve strane - ali i obimna, veoma informativna uvodna studija na sedamdeset dve strane. Lepoti i bogatstvu knjige doprinosi devet fotografija porodice Nastasijević i deseti crtež grafitom - lik Momčila Nastasijevića prema slici iz 1921. godine - koji je uradila gospođa Pia Vinkler Hodel 2012, očito kao znak podrške suprugu prevodiocu i simpatije za izabranoga pesnika.

U predgovoru Hodel vidi Nastasijevića među pesnicima kao što su Helderlin, Celan, Malarme i Hlebnjikov, genijalnim a nepročitanim, koji važe za hermetične i izuzetne po svom delu i po svojoj sudbini i čiji život i delo čine nerazdvojnu celinu. Tek po svojoj smrti prepoznat kao genijalan, kao svetski pesnik našega jezika (V. Popa, 1968), Nastasijević je, prema Hodelu, snažno obeležio pesnike više generacija, pa se može govoriti o celoj jednoj "školi" (V. Popa, M. Pavlović, N. Tadić, M. Tešić, Z. Kocić) u njegovom znaku. Snažna jezička originalnost, usmerenost na tajnu, muzikalnost, smisaonost i duhovnost izdvajaju ga među najznačajnije srpske, i ne samo srpske, pesnike 20. veka.

Hodel ne propušta da citira čuvenu Nastasijevićevu pesničku sliku, metaforu, kao pesnikov odgovor na odnos lokalnog i univerzalnog: svima pripada samo ono što je čvrsto u rodno tlo ukorenjeno. Opštečovečansko u umetnosti je ono što je cvetom iznad, a korenom ispod nacionalnog. Maternja melodija ne poznaje obeskorenjenost.