Kusturica: Zemlja bi stala bez žrtvovanja

U PRIČAMA Emira Kusturice zmije piju mleko, šarani slušaju porodične jade, suze se u bunaru pretvaraju u leptire, babice izlaze iz sprovodnih povorki da porode novi život... Dečaci su očiju plavih kao nebeska tuga. Život postaje čudo, a čuda čine život u knjizi "Sto jada" koja će se u izdanju "Novosti" već u sredu pojaviti na svim kioscima.

Posle velikog uspeha memoarske knjige "Smrt je neprovjerena glasina", koja je prodata u više od 115.000 primeraka, proslavljeni filmski reditelj se kao pisac u novom delu oprobao u šest pripovesti. Za moto knjige izabrao je Andrićevu misao: "Tako oduvek čovek u čudu i nesnalaženju stoji pred čovekom u sebi i pred ljudima oko sebe". A o tome koliko je za njega pisanje način da pronađe ljudsko u sebi i u ljudima sa kojima živi, za "Novosti" kaže:

- Pisanje je za mene dopunska životna nastava! Sve što je bilo i desilo se odjednom oživi dok pišem. Elektromagnetni talasi, ili šta je to već u mozgu, stvaraju slike koje su se desile i prinose ih pred mene na tacni. Kada već pišem, u želji da to što mi je serviralo sećanje sklopim i da dejstvuje snažnije, izbegavam stvarne događaje, od onog trenutka kada mi se pričine bolje slike i događaji koji nadvisuju ono što je stvarno bilo. Obično nagnut nad kompjuterom, na deset hiljada metara visine, između dva koncerta, pišem srećan što nigde ne mogu da odem i što, opet, vreme putovanja nije protraćeno. Pisanje je za mene još jedan oblik osvajanja slobode, srećan trenutak stvaralaštva koje ne mogu da postignem na filmu. Tamo neprestano rade dvojica u meni, jedan je general, vodi vojsku, a drugi stidljivi pesnik koji noću ne spava.

Da li je na vaše opredeljenje za priču presudno bilo upravo pripovedačko nasleđe koje je srpskoj literaturi ostavio Andrić?

- Prava tradicija srpske književnosti je priča. Na našim ognjištima su se, zimi kada nije moglo da se radi na zemlji i kada stoka miruje, naši preci nadmetali ispred vatre ko ima bolju priču. Ono što mene najviše inspiriše u pričanju jesu dva izvora! Jedan je Čehov, a drugi Rajmond Karver. Oni su ljudsku egzistenciju stavili ispred strogosti, koja je bila ključna karakteristika književnosti, od baroka naovamo.

Andriću podižete i jedinstven spomenik u Višegradu. Da li vas je "sto jada" snašlo i u podizanju Andrićgrada?

- Ima tamo u romanu "Na Drini ćuprija" priča o Avdaginoj Fati. Njenu sudbinu je zapečatila njena ćud! Rekla je da neće prosca za muža, obećala da će se za njega udati kada Nezuci u Velji Lug siđu. Ne samo zbog sunca koje ranije zađe u Nezucima, odakle je bio prosac, nego iz prkosa, ona je odbila tog čoveka. Ipak, da bi oca zadovoljila, obukla je svadbenu odoru, krenula preko mosta u povorci i kada se niko nije nadao, skočila u Drinu, ubila se. Mislim da jadi koji rukovode ljudima iz Višegrada nisu daleko od pomenute sudbine. Ne bi oni priznali da je Andrićgrad poklon upravo njima, nova vrata kroz koja i do njih, i do mosta, treba da stiže jedan čitav novi svet! Oni su uspeli u proteklim izborima da nahuškaju birače na ideju da su Andrićgrad i oni koji ga grade neprijatelji, perači para, lopovi i ne bi se toga odrekli koliko god je to besmisleno. Ali ja te jade podrazumevam, već sam jednom prošao kroz sličnu tuču sa Kremancima!

- Ivo Andrić je negde napisao da je vrlo teško odrediti gde se završava reč, a počinje slika. Mislim da je to iz "Razgovora sa Gojom". U mom slučaju je obrnuto. Ja iz slika stvaram reči. Zapleti su veoma važni, zato se i oni sklapaju iz događaja koji su se desili, ali se razvijaju najčešće od sastojaka koji nemaju veze sa stvarnošću. Tako da je ta slika, celovita priča nastala iz imaginacije, koja se hrani iz ustave u mozgu gde stižu pritoke. Ali put do okeana nije određen samo koritom koje vodi reku, već bujica skreće tamo gde ja verujem da treba.

Jedan deo priča pripovedate iz tačke gledišta deteta, odnosno adolescenta. Šta vam je taj rakurs omogućio?

- Nevinost detinjstva, ali i nevinost odraslog čoveka su dve važne stavke u životu čoveka. Tako ja bivam najsrećniji kada u pričama nikome ne moram da sudim, nikome ne presuđujem i nikoga ne teram da bude bolji ili gori. Religiozno se priklanjam ljudskim sudbinama!

Radnja pet, od šest priča, smeštena je u sedamdesete godine prošlog veka. Koliko im je to odredilo poetiku, obojilo ih nostalgijom?

- Nekoliko prijatelja je čitalo knjigu i svi su zaključili da sam ja tužan čovek. U stvari ja sam tu istinu vešto prikrivao naučivši na filmu kako da zasmejavam ljude. Tačno je sve to, iako mislim da su sadržaji priča, iz sedamdesetih godina, tužni već po tome što je pogled unazad gledanje u jedan izgubljeni svet. Kad odrasteš u porodici gde majka žudi da sazna kolika je očeva plata i gde se desi da oba roditelja završe u bolnici u isto vreme, a ti kao dečak ne želiš da ih ražalostiš, pa im oboma lažeš da nisu tu gde jesu, to su već elementi melanholije izgubljenog sveta!

Mnogi opise u knjizi gotovo je moguće zamisliti kao filmske kadrove. Koliko je u ovim pričama prisutan Kusturica filmski reditelj?

- Neizbežan je taj element slike, jer kako rekoh, reči stvaram iz slika. U stvari, kao što psihijatari navode bolesnika da priča, pokušavaju da sklope situacije preko kojih će razumeti bolest, tako i ja u filmovima, ali evo sada i u literaturi, šijem situacije, kao što je moja majka šila Vilerove goblene. Jedina razlika je što je ona imala mustru, a meni je mustra sećanje.

- Branka Ćopića su nepravilno obeležili kao pisca nekih seoskih pričica. Njegova osetljiva duša i njegovo viđenje sveta imalo je, međutim, univerzalnu komponentu koja je, meni lično, pomogla da artikulišem vlastito detinjstvo, a kasnije i da shvatim koliko je taj čovek bio važna pojava u našoj književnosti!

Duhovita je i posveta Momi Kaporu u priči "Stranac u braku". Koliko je Kapor u ovoj pripovesti i metafora jedne mladosti?

- Momo Kapor je bio najpopularniji pisac bivše Jugoslavije! Izuzetno cenim "Zelenu čoju Montenegra" i nemam nikakvu sumnju da je on napisao taj roman. U vreme kada je on bio na vrhuncu svoje slave, ja sam u jednoj kockarskoj situaciji iskoristio njegovo ime da, kao uhapšeni maloletnik izbegnem batine. Tada sam se jednom policajcu lažno predstavio kao Momo Kapor. Izbegao sam batine i to Momi nikada nisam mogao da zaboravim. Bili smo prijatelji i nedostaje mi druženje sa njim. Kada je Momo umro, shvatio sam i koliko su naši mediji u vlasti stranih obaveštajnih službi. Jedan od televizija je u prilogu od tri minuta uglavnom pričala o istini da je podržao Slobodana Miloševića, a samo usput su spomenuli da je bio naš najtiražniji pisac.

Priču "U Zmijskom zagrljaju" uskoro ćete pretočiti u film. Reditelj često nadgradi pisca, pa hoćete li i vi u tom smislu nadgraditi sebe?

- Snimanje filma i pisanje priča i romana su dve različite umetnosti. Iako je priča veoma slikovito ispisana, sledi pisanje scenarija koji će poštovati nove detalje od tehničkih do onih koje film čine umetnošću bližoj muzici nego literaturi. Ne mislim da je to ono "staviš muziku uz sliku", nego su boja, zvuk, dužina, karakter slike i organizovanje radnje na filmu pitanje muzikalnosti.

Otac Kosta u ovoj priči svakodnevno nosi ranac kamenja na vrh brda. Šta za vas znači ova metafora? Da li je to vaša vizija mita o Sizifu?

- To je priča o monahu koji svakodnevno obavlja isti posao. Posle radnog dana napuni ruksak kamenom i penje se na najviši vrh iznad grada. Njegov put nije samo priča o sizifovskom ponavljanju. To je priča o čoveku koji se žrtvuje i to je ono što, čini mi se, drži našu planetu u njenoj osi dok se okreće oko sunca. Kada više ne bude ljudi koji su spremni da se žrtvuju, Zemlja će se zaustaviti!

Uvodna priča, po kojoj je knjiga dobila ime "Sto jada", otvara večnu temu odnosa očeva i sinova...

- To je pre svega priča o ljubavi, kao i sve što sam ja do sada uradio. S druge strane, naši očevi su zabiberili naše živote. Svi koji su se rodili pedesetih i šezdesetih su rasli uz očeve koji su bili dominantni. Ovaj čovek iz priče nije građen po modelu mog oca. On je neko čudovište čiji život je bio sastavljen sav od principa i utoliko mi je ličio na one junake iz Platonovljevog "Čevengura". Zbog toga je sudbina mog junaka Zeke zapravo priča o tome kako on iščekuje tu ljubav od oca i nikada je ne dobije. Ali život ga nagradi ljubavlju šahistkinje, koja mu usput i život spase.

U priči "Stranac u braku" junak pristaje na laž da bi sačuvao odnos oca i majke, porodicu i tako postaje čovek. Koliko je za svakog čoveka važno da realno sagleda svoje roditelje?

- Mislim da je vrlo često istina teško svarljiva materija i da je se ljudi rado klone. Ali kao što tamo i piše, najvažnije je da se čovek ne pravi lud pred istinom. Sazrevanje jeste ona formalna strana čoveka za koju je važno školovanje, ispiti, ali i spajanje sa superegom. Onim Frojdovim čovekom koji u sebi nosi onog koji kontroliše njegov život. Taj nadčovek u čoveku obezbeđuje moralno delovanje, ali i prepoznavanje tačaka posle kojih zrenje na svaki način uspostavlja čoveka.

OZVANIČENO ONO ŠTO JE POSTOJALO

NEIZBEŽNO, kao tema se nametnula i aktuelna situacija oko Kosova, o čemu reditelj kaže:

- O posledicama potpisa iz Brisela, najbolje bi mogli da govore pravnici. Ono što čujemo od potpisivača zvuči optimistički. Formalno to je kraj jednog dugog procesa u kome smo u Ujedinjenim nacijama gubili poverenje Rusije i Amerike, zemalja koje su mogle da nas podrže, dok je Boris Tadić tražio da se sa dnevnog reda skine tema Kosova, iako je njegov ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić obezbedio potreban broj glasova... To je bio prvi čin ovog što sada imamo. Bio sam na Kosovu na proslavi srpske Nove godine i tada je već postojala granica. Na njoj je stajao Albanac, doduše i jedan naš čovek, koji mi je tražio papire. Države imaju granice, parlament... Što sve na Kosovu postoji, pa zato i ne znam o čemu smo sve vreme pričali. Stavljanje potpisa na taj dokument je samo ozvaničavanje onog što je već postojalo. Mislim da su se u Briselu oni borili za datum, ili za nešto što ćemo tek saznati. Tek, prema Kosovu imamo čvrstu granicu i kada sam zimus postao svestan toga, odustao sam od bilo kakve političke akcije.