Urušeni u divljoj gradnji

NEKADA član avangardne grupe mladih arhiteketa MEČ, Slobodan Maldini danas je poznatiji kao teoretičar arhitekture. Objavio je četiri toma Enciklopedije arhitekture, "Senke bogova: deset ogleda o arhitekturi", Leksikon arhitekture i umetničkog zanata... Poslednju u nizu nagrada dobio je upravo za Leksikon, prošle godine na Sajmu knjiga. Sa studijskog putovanja po Indiju i Nepalu vratio se pre nekoliko dana i doneo 31.000 fotografija. Trenutno traži sponzora koji bi mu pomogao u objavljivanju tog materijala. U pripremi ima i dve nove knjige.

- Indija je zemlja iz koje se niko ne vraća isti - priča Madlini za "Novosti". - To je adrenalinski, civilizacijski i kulturni šok za svakog Evropejca. Posle Indije sigurno više neću imati iste nazore o životu, pa ni o arhitekturi. Grad u kome sam boravio - Džajpur, ima šest, a Delhi 16 miliona stanovnika. Nema nezaposlenih, nema poreza... Reč je o nama stranom društvenom uređenju, gde nema stranih hotela, nema stranih banaka, nema "koka-kole". Njihova ekonomija je veoma jaka, a Zapad tu još nije prodro.

Arhitektura?

- Prevashodno me interesovala istorijska arhitektura. Fascinirao me urbanizam kakav u Evropi ne postoji. Gradovi su tako organizovani da sve kuće imaju pogled, ali i čuvaju svoju privatnost. U gradovima se živi u zatvorenim dvorištima, ali i na ulicama. To se može shvatiti kao ostvareni ideal u urbanizmu. I Korbizje je bio oduševnjen arhitekturom Istoka. Tamo je dosegnut vrh onog što arhitekti zamišljaju da jedna kuća može da predstavlja.

Šta je karakteriše?

- Dobar pogled i osunčanost. Te kuće se provetravaju i zaštićene su od pogleda. One štite i od buke.

Da li je nešto od tih principa primenljivo i ovde?

- Teoretski jeste. Međutim, kod nas je to gotovo nemoguće. Divlja, neplanska gradnja je ugušila našu prestonicu. Tu se više ne mogu prosecati široki bulevari, velike zelene površine.

Govori li to o neprimenjivanju zakonana, nedostatku vizije?

- Upravo to. Mi smo u Beogradu upropastili građevinski prostor, a takve tendencije su na delu i tamo gde se još nešto malo može popraviti, kao recimo u Luci na Dunavu ili prostoru sadašnje glavne železničke stanice... Prigradska naselja su nikla na najlepšim lokacijama, nelegalne zgrade podignute na najatraktivnijim pozicijama. Ispostavilo se da je nadležnima bilo teže da nacrtaju dve linije u urbanističkom planu, nego de sagrade hiljade nelegalnih kuća. U Beogradu dominiraju haotična, naplanski građena naselja. Gotovo da nije ostalo prostora za planski razvoj. Beograd se urušio u svoju nelegalnu gradnju!

Znači da više nema mesta?

- Plašim se da nema ni volje. Jer, cilj urbanizacije Beograda se poklopio sa ciljem investitora, koji nije dizanje kvaliteta - nego otimanje novca. Nažalost, naš grad i političari, u 90 odsto slučajeva, staju na stranu investitora i novca. Spram novca, sve ostalo se gura u zapećak.

Kakva je tu uloga arhitekata?

- Naša struka je nemoćna i degradirana. Počnimo od Arhitektonskog fakulteta, gde više nemamo nijednu ličnost od autoriteta i integriteta koja bi mogla da dominira našom scenom i čija bi se reč slušala. Nemamo nijednu grupaciju koja bi mogla da svoj autoritet stavi ispred i iznad nekog od političara, ili finansijske grupacije.

Ako su arhitekti krivi, da li je vlast nedužna?

- Političari "znaju najbolje", oni struku više i ne konsultuju. Nemamo arhitekte i urbaniste u ministarstvima koja "uređuju" ove oblasti. Oni su na margini, jer se političari smatraju kompetentnima, a zapravo su neuki i nepismeni u tom pogledu. Bilo bi korisnije da se obaveste šta predstavlja kulturno dobro, kako se to nasleđe čuva i štiti, kako to drugi rade.

Dva ministra u vladi Srbije zalažu se za rušenje Dobrovićevih zgrada Generalštaba, ali uz ogradu da "ako građani vole da gledaju ruine", neka ostanu...

- To je zamena teza, jer se radi o značajnom delu srpske istorije arhitekture, čak najznačajnijem našem delu. Dobrovićevev značaj, kao arhitekte, prevazilazi granice Srbije. Sumnjam da ti ministri znaju ko je on bio i pred kojom zgradom oni stoje. Svako ko dođe na vlast ima svoje ideje, ali najčešće i nažalost reč je o arhitektonski i urbanistički nepismenim ljudima. Šta znači "cigle padaju", kad ta zgrada 14 godina nije pala. A, ako je nešto i palo, postavlja se pitanje čija je odgovornost? Zašto gradilište nije obezbeđeno? Ali, problem je zašto to pitanje nije postavljeno struci, već "narodu"? Ta "ruina" predstavlja i spomenik genocidu nad Srbima. Ko god od stranih "plaćenika" dođe u Beograd i ode preko puta u Ministrastvo inostranih poslova - on mora da pogleda tu ruinu, koju su oni bambardovali!

Šta treba uraditi sa tim zgradama?

- Nikako ne bi smele biti srušene. Deo treba konzervirati kao spomenik, a deo osposobiti za neke funkcije. Konačno, tu bi mogao biti i muzej genocida nad Srbima. Sadašnjoj vlasti je potreban alibi za rušenje, a alibi je tročlana građevinska inspekcija koja je pola sata izašla na teren i videla "da je zgrada sklona rušenju".

DOBROVIĆ I STATIKA

DA je u toj tročlanoj građevinskoj inspekciji, koja je "prepoznala" Dobrovićeva zdanja kao "ruševne", kojim slučajem bio i statičar, on bi morao da kaže notornu istinu: statička sanacija košta pet do osam procenata od ukupne investicije buduće zgrade. Drugim rečima, taj novac koji bi bio utrošen na statičku rekonstrukciju niko ne bi ni osetio!