- ZA mene ova zemlja nije u budžaku Evrope, kako se kaže. Balkan je, u suštini, mnogo više u centru nego što su to Nemačka, Španija ili Belgija. Osećam da je u Srbiji centar - izjavljuje Peter Handke, veliki austrijski i evropski pisac, za “Novosti”.

Iscrpljen od prehlade, kaže da nije umoran od silnih susreta i svečanosti koje su ga dočekale u Beogradu - primio je zlatni orden za zasluge od Tomislava Nikolića, predsednika Srbije, nagradu “Momo Kapor” za roman “Moravska noć”, znamenje Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.

- Premalo je to bilo za mene. Mogao bih da podnesem još tri medalje - kaže nam veliki pisac.

Prihvata, ipak, predlog da razgovor vodimo u još nepostavljenoj bašti hotela “Moskva” u kom je odseo sa suprugom Sofi, da uhvati malo okrepljujućeg aprilskog sunca.

Neumorni putnik i istraživač, često je bio na licu mesta i uvek na strani stradalnika, poniženih i uvređenih. Njegov odnos prema Srbima je oživotvorenje njegove opsesivne poetike i životne ideje, a u svetu danas nemamo pisca koji nas je zadužio koliko on.

HANDKE U IZDANjU “NOVOSTI”
HANDKE je u utorak bez razmišljanja prihvatio predlog Manojla Vukotića, generalnog direktora i glavnog urednika Kompanije “Novosti”, da mu naša kuća objavi knjigu sa izborom tekstova o Srbiji. Slavni pisac ima posebnu naklonost i poštovanje prema “Večernjim novostima”, a u srdačnom razgovoru sa Vukotićem pozdravio je velike tiraže i kvalitet naših naslova. Uz stisak ruke, dogovoreno je da se Handkeova knjiga u izdanju “Novosti” pojavi do beogradskog sajma knjiga, uz nadu da će se to delo pridružiti rekordima naših dosadašnjih izdanja.

* Platili ste visoku cenu za “zabranjenu” ljubav prema Srbiji?

- Nisam platio, nisam trpeo ništa. U najboljem slučaju sam se čudio. Moć nije nešto dobro i ugrožen je onaj koji je ima. Utoliko se ja nisam napatio.

* Mogu li da se razdvoje piščeva javna i književna reč?

- U stvari, ja i nemam svoje mišljenje. Sve što kažem - to je moj književni jezik. Ono što pišem i ono što govorim - ne može da se razdvoji. Nisam novinar, nisam ni političar. Ali ako pisac jezik uzme ozbiljno, onda ima poseban autoritet, i mislim da ga ja imam. Nažalost, danas pisci sve više pišu kao novinari, a to nije dobro.

* Ima li danas Evropa dovoljan broj duhovnih i moralnih autoriteta u javnom životu, može li pojedinac da utiče na stvari?

- Sa tim je gotovo. Sve je razbijeno, i jedan pisac ne može da utiče, nema tu moć. Oni koji sebe zovu piscima i filozofima nemaju više takav autoritet, jednostavno su ga izigrali. Sve je to postala neka vrsta negativne odrednice. Samo oni koji su već umrli, zadržali su takvo dejstvo. I to je dobro.

* Rekli ste da još samo u Srbiji i Republici Srpskoj istinska Evropa živi i dalje.

- Tu postoji tradicija od Platona, Sokrata, Sofokla, Homera, i ta tradicija se voli. Ne samo u Srbiji nego i u Republici Srpskoj postoji neka čistota koja ima trajanje od dve hiljade godina. Takva čistota ne postoji u Francuskoj ili Nemačkoj. Ima je, doduše, ali ona ne živi, ne diše.

* Sa takvim mišljenjem ste, ipak, u evropskoj manjini?

- Nisam većina, ali nikada nisam ni hteo da budem u većini. Većina je u suštini nešto glupo, možda je u fudbalu ili u crkvi ona bitna, inače nije potrebna. Na neki način gadim se većine. Ali nisam mizantrop.

* Vidite li rešenje problema sa Kosovom?

- Dogodiće se ono što je pakao odlučio. Današnji demoni čak i ne znaju da su to. Svi su kao humani, predstavljaju se kao dobročinitelji, ali su u stvari istinski đavoli današnjice. Želeo bih još jedanput da odem u Orahovac i Veliku Hoču, da ostanem tamo mesec ili dva, da tamo živim, berem pečurke, kuvam, peglam, ako ima struje.

POVELjA SANU
U UTORAK, pred odlazak iz Beograda, Handkea je u SANU primio akademik Dimitrije Stefanović, generalni sekretar Akademije. Sastanku su prisustvovali Predrag Piper, sekretar odeljenja jezika i književnosti, Slobodan Grubačić, zamenik sekretara odeljenja, akademik Matija Bećković i pisac Milovan Danojlić. Gostu je uručena Povelja o izboru za inostranog člana SANU, za kog je izabran u novembru prošle godine.

* U Beogradu ste bili svedok donošenja značajne odluke u vezi sa Kosovom.

- Da, baš je moja žena rekla da se oseća na ulicama neka posebna emocija. Videli smo ljude koji protestuju. U Francuskoj su demonstracije više nalik pozorištu. Ovde je drugačije, oseća se bes, ozlojeđenost, tuga, na zapadu je to uvek neka vrsta šoua. U tome je razlika.

* Kako je evropska publika primila povest “Moravska noć”?

- Kažu da je u Nemačkoj primljena najpozitivnije, kao velika knjiga, remek-delo. Počelo je veoma dobro sa čitaocima, tokom prvog meseca od objavljivanja. A onda je u novinama objavljena vest i fotografija da sam se sastao sa Tomislavom Nikolićem, koji je tada bio šef stranke, i tada sam bio označen kao ultranacionalista. Odjedanput, neke knjižare nisu više htele da prodaju moju knjigu. Već se roman nalazio na bestseler-listama, i tada je kao giljotinom sve presečeno. Može da se kaže da knjige imaju svoje sudbine. To je bila njena. U Francuskoj je takođe jako dobro primljena, bila je čak i knjiga godine.

* Kod nas ljudi kupuju knjige i čitaju, ali uglavnom “lakše”štivo. Kako stvari stoje na zapadu?

- Ista je situacija i sve je gore. Danas se čita Paulo Koeljo, Stefani Majer, u novinama dnevna kritika uopšte ne pravi razliku između dobre i šund literature, sve im je isto, knjiga je knjiga. A čitanje je, u stvari, najlepša avantura koja postoji. Prava književnost traži da se čovek usredsredi, a ne da se rasplinjava. A čitanje nije nešto tek tako jednostavno. Ono je druga vrsta disanja, dubokog disanja...