ULOGOM Nine u premijernom izvođenju predstave "Ogvožđena", Sloboda Mićalović stupila je i zvanično na scenu Narodnog pozorišta, čiji je odnedavno član: prvi stalni angažman i prvi glumački zadatak (posle "uskakanja" u predstave "Kanjoš Macedonović" i "Figarova ženidba i razvod") u ansamblu nacionalnog teatra za popularnu glumicu je, pre svega, dobar umetnički oslonac.

- Plate u kulturi nisu zavidne i finansijski mi to ne rešava mnogo, ali mi znači da pripadam nekom ansamblu i repertoaru kuće - kaže naša sagovornica. - Imala sam veliku potrebu da negde pripadam, a kontinuitet u karijeri je prednost u poslu. Volela bih da, kao u neka ranija vremena, upravnici i direktori Drame prave repertoar prema glumcima i njihovom senzibilitetu, prate kako se razvijaju, procenjujući da li ih treba nečim novim i neočekivanim "isprovocirati" ili ne...

* Nacionalni teatar podrazumeva i određeni repertoar. Priželjkujete li neke uloge?

- Priželjkujem da prođe ovaj period u kojem još igram i devojčice i žene, da me pronađe neka Ana Karenjina: to je tip uloge za koju sam spremna. Stalno su me pratile melodrame, volela bih da radim komediju. Nušića, Steriju, Šekspira. Na primer, "Bogojavljensku noć" ili "Kako vam drago".

* Da li po nečemu vaša Nina u "Ogvožđenoj" odudara od onoga što ste do sada igrali?

- Igrala sam slične žene, ali nije to bio angažovani teatar. Kroz ovaj lik htela sam da iskažem sve ono što se danas oko nas događa dok žmurimo pred nečijim talentom ili se izvinjavamo što smo daroviti, a onda se nađemo na nekom putu poput estrade. Moja sestra je završila Muzičku akademiju, a prodaje automobile... Umetnik teško pronalazi svoje mesto i zato mi je drago da kroz Ninu mogu da pokažem svoj stav, pa i pokušam da se izborim sa sistemom. Svaki jutro nas bude neke loše vesti, što bi rekla Vesela u ovom komadu "kandže rastu same od sebe". Strašno je baviti se uzvišenim stvarima, a znati da neće naći odjeka, kad država misli da smo paraziti koji samo uzimaju novac i to zato što se naš rad "materijalno" ne vidi. Eto, šta se sada dešava sa Zakonom o kinematografiji... U pozorištu na probama provodimo i po osam sati, a sve se svodi na naše zadovoljstvo i uzak krug ljudi koji poštuje to što radimo.

ULOGE NAŠA glumica već za sobom ima pozamašan glumački opus (filmove i serije "Podijum", "Ko čeka dočeka","Tragom Karađorđa", "Ne daj se, Nina", "Nepobedivo srce", "Jagodići"). U pozorištu je gledamo u "Čikagu", "Tartifu", "Don Krstu", "Antigoni", "Nije smrt biciklo"... Sledeće sezone, možda i u "Dami s kamelijama" na sceni matičnog, nacionalnog teatra.

* Među glumcima ima mnogo onih koji teško dobijaju priliku i da pokažu svoje znanje i umeće?

- Činjenica je da sam ja već na početku imala sreće u našem poslu. Ipak, vodim se mišlju da nema nijednog glumca koji nije imao bar jednu-dve šanse. Verujem da se takav trenutak mora iskoristiti i pokazati sopstveni maksimum. Reditelji to prepoznaju. Ja sam svaku šansu koja mi se ukazala manje-više uspešno iskoristila. Spadam u grupu ljudi koja nema razloga da se žali. Ali ipak, reč je o maloj grupi ljudi.

* Kome ste najzahvalniji za "vetar u leđa"?

- Moja porodica je verovala u mene i pustila me da pronađem svoj put, ali najveća podrška mi je bio moj profesor Predrag Bajčetić, koji me je primio na klasu i suštinski mi promenio život. Kao klasu nas je ojačao, uvek realno govoreći o tome šta nas očekuje. Upisala sam FDU sa sedamnaest godina, bila sam još neformirana ličnost koja je iz jedne male sredine stigla u veliki Beograd. Mogla sam da "skliznem", ali on je u svakom trenutku znao šta radimo, kako dišemo, šta nas muči, pa i s kakvim potencijalom raspolažemo. I danas redovno prati naš rad, retko hvali, ali kad god imam nekakvu dilemu obraćam mu se za savet. Verujem da ne postoji formiran glumac do svojih 45-50 godina života, pa i tada se suočava sa određenim profesionalnim dilemama. Najteže je kad vam se čini i da jeste i da niste zreli, i da možete i da ne možete... Mislim da sam sada konačno svesna da "nešto" mogu, da imam neke svoje domete i granice.

* Čime se rukovodite kad birate uloge?

- Puno radim, ali bilo je filmova i pozorišnih predstava koje sam odbijala. Kad se nađem pred tekstom i sebe ne vidim u ulozi pri prvom ili drugom čitanju, ako osetim neku mučninu u stomaku - znam da ne bi valjalo da to igram. Intuicija me je uvek izvodila na pravi put.

* Da li u nekim dilemama uvažavate profesionalni sud supruga i kolege Vojina Ćetkovića?

- Znaju to da budu i "bolni" razgovori, pogotovo kritike. Ali Vojin je blaži od mene. Stariji je i zreliji, zna kad se proces bliži kraju. Da sugestija pred premijeru može da zbuni ili obeshrabri, umesto da ide u korist. Mišljenja su podeljena, ipak, mislim da je glumački par u kući prednost. Istina, važno je da oboje budu uspešni, ostvareni, da imaju posla. Ako je jedno u problemu, situacija je već drugačija. Meni to prija. Vojin je radio s najvećim umetnicima, ja još nisam. Njegovo iskustvo mi je dragoceno i ne libim se da nešto ukradem i primenim u svom radu.

* Kad to kažete, na šta mislite?

- Dugo nisam znala da primenim radnju na sceni. On bi me uvek vraćao i govorio "ne stanje, nego radnja"! Uz Vojinovu pomoć sam to "osvestila" u sebi, a to je suština. Ali je i zanat, koji se stiče. Bude među nama i žustrih rasprava ako se ne slažemo. Kada sam u dilemi, pustim da Vojin prelomi, ali kada sam sigurna - tada sam nepokolebljiva. Sledim onu svoju intuiciju.

* "Ranjeni orao" vam je omugućio veliku popularnost, nove angažmane, da li je nešto i negativno doneo?

- Nije to bilo posle "Ranjenog orla", tad sam već imala snimljenu "Zonu Zamfirovu" i "Pljačku Trećeg rajha". Ali mi se posle "Mješovitog braka" desila jedna ozbiljna pauza, počeli su da me gledaju kao TV glumicu. U stilu, možda ona može u pozorištu, a možda i ne. Nisam jedino ja imala takvo iskustvo... I danas moram mnogo više da se dokazujem u pozorištu od drugih kolega, mada sam za predstave "Tartif", "Čikago", "Tre sorele", dobila i nagrade. Čini mi se da tek sada mogu da se opustim i radim u teatru. Inače, ima velikih predrasuda da pozorišni glumac nije za film i TV, ili obrnuto. Kao da postoji neki sistem, šaka ljudi koji određuju neke smernice.

* Ako je ime znak, da li je vas sloboda vodila i odredila u nekim važnim životnim trenucima?

- Imena dobijamo rođenjem, ali sam ja oduvek mislila da treba i da ih zaslužimo! Ponekad ime nekom i ne pripada. Moje se prilično poklopilo sa mojim karakterom i nekako me usmerilo. Sloboda jednako ljubav - a to je suština. Uvek im težimo. Često kažem imam veliko ime koje je, zapravo, pojam. Zato sam jednoj ćerki dala ime Vera, a drugoj Mila. Nisam pogrešila. Imena će ih kroz život čuvati.

* Da li su i one, ovako male, svoja imena "zaslužile"?

- Mila je temperamentna, brza, jaka, već spretna i - mila. Veri treba više sigurnosti. Blizanci rastu zajedno, ali su različiti, u stalnom takmičenju. Veri smo ime "nemenili" još pre rođenja, a Mila je na svoje duže čekala. Ona je meni sličnija: temperamentna, a umiljata. Vojin je želeo da se zove Vida, ali se desilo drugačije. Valjda je i to od božje ruke...