UBEDLjIVOM pobedom beogradski pisac Aleksandar Gatalica sa romanom "Veliki rat", u izdanju "Mono i Manjane", završio je nadmetanje za jubilarno, 25. književno priznanje "Meša Selimović" za roman godine, koje dodeljuju "Večernje novosti". Na sceni Narodnog pozorišta, Gatalici je u utorak svečano uručena nagrada koja se sastoji od plakete - reljefa sa likom Meše Selimovića, povelje i novčanog iznosa od 300.000 dinara.

Mesta u nacionalnom teatru ispunili su piščevi prijatelji i ljubitelji književnosti, kolege pisci, kao i raniji dobitnici "Meše", Radovan Beli Marković, Miro Vuksanović, Miroslav Josić Višnjić, Rajko Petrov Nogo, Radoslav Bratić, Vojislav Karanović i Vladimir Kecmanović.

Publici je na početku prikazan kratki dokumentarni film sa delovima intervjua koje je davao veliki srpski pisac, čije ime nagrada nosi, a odlomke iz nagrađenog romana čitao je glumac Pavle Jerinić, koji je svečani program vodio uz koleginicu Jelenu Helc.

Veliku "Mešinu" nagradu Gatalici je uručila Dejana Vuković, urednik kulturne rubrike "Novosti", a o "Velikom ratu" govorili su Ljiljana Šop, književni kritičar i prof. dr Petar Pijanović.

- Za razliku od dosadašnjih naciolamentirajućih epopeja o sudbini u Prvom svetskom ratu, kakve čak ni ovde dugo nakon Drugog svetskog rata nisu bile zvanično poželjne jer se smatralo da bacaju u zasenak heroizam novih žrtava i pobednika, Gatalica je dao planetarnu sliku istorijskih događanja koja su zauvek promenila svet, okončala jednu epohu i uzrokovala da 20. vek bude najkrvaviji i najteži u istoriji čovečanstva. Naravno da velika tema samo pruža mogućnost, ali ne garantuje i veliki roman. Međutim, u ovom delu mogućnosti i njihova realizacija savršeno su se ukrstili u neponovljivoj magiji pripovedanja, koja seže od globalne slike do mikroskopskih detalja, putevima "nesaznajnih transverzala" stvarnog i mogućeg, dogođenog i izmaštanog - rekla je Ljiljana Šop.

Ona je podsetila da je "Velikim ratom" Gatalica krunisao svoju trilogijsku sagu o 20. veku, dokazavši da je književna fantastika možda i najrealniji način da se o njegovim ratovima i mirovima, zločinima i kaznama, umetničkim usponima i moralnim padovima ispriča priča iz vizure 21. stoleća i sto godina nakon Prvog svetskog rata.

- "Na istom jeziku se jauče, na istom jeziku se umire - i na istoku i na zapadu", polazna je i završna istina Gataličinog romana, jednostavna poput svih nespornih istina, ali zapanjujuće retka, i to ne samo u našim istorijskim romanima. Ujedinivši intuiciju, vizionarstvo i humanizam stvaraoca, s jedne strane, kao i iskustvo modernog istoriografa koji ne veruje da istoriju pišu samo vladari i vojskovođe, i da se ona sastoji samo od datuma i bitaka, već prevashodno od svakodnevice, upliva komedijanta slučaja i izneveravanja snova hiljada njenih učesnika i žrtava, s druge strane, autor "Velikog rata" stvorio je monumentalnu fresku koja se ne zaboravlja i ponudio umetničku istinu koja ledi krv u žilama, ali i uliva snagu svakom pojedincu da svoj vek, i svoj komad života u njemu ne straći na zlo, glupost, ideološke tlapnje i bolesne fantazije vlastodržaca - istakla je Šop, dodajući da se Gatalica svrstao i u Selimovićeve sinove, i srpsku književnost obogatio romanom kakav se piše jednom u deceniji ili još ređe.

Tri bitne Gataličine knjige - "Vek", "Nevidljivi" i "Veliki rat", po Pijanovićevim rečima, osobena su trilogija o stoleću koje je minulo ali i dalje korozivno deluje i na naše vreme.

- U pripovednom prostoru, po autorovom popisu, deluje više od sedamdeset likova. Među njima su carevi i kraljevi, patolozi i trgovci, ljudi sa dvora i spiritisti, kriminolozi i umetnici, obični vojnici i generali, poraženi i pobednici. I svi su oni hrana opskurnom Molohu moderne istorije. Slika je takva pošto je veliki rat strašan mehanizam sa mnogo očiju, glasova, prohteva, molbi, krikova, molitvi i samo jednom nadom. Otuda i mnoštvo pripovedačkih glasova kojima se objavljuje totalni doživljaj jednog sveta na rubu pameti, to jest sveta koji je izgubio ravnotežu - rekao je Pijanović.

Nagrađeni roman, prema Pijanovićević rečima, ne pripoveda samo o prošlom nego i našem i o svakom drugom vremenu.

- Pri tome, nije toliko važno da li je ta istina iz stvarnog ili paralelnog sveta niti da li se ona zasniva na istoriji ili fantazmagoriji. Od toga je mnogo bitnije da je istina prevashodno književna. Kako i priliči takvoj istini, veliki ili svetski rat ovim romanom je dobio svoju veliku umetničku priču.

Radoslav Bratić

TIRAŽI

ALEKSANDAR Gatalica je odličan pisac. Kritičari su rekli da mu se sreća osmehnula, ali i da stvari u jednom trenutku moraju doći na svoje mesto. Slažem se sa tom konstatacijom. "Meša Selimović" je prava nagrada, koja najviše utiče na tiraže knjige. Čestitam ovogodišnjem laureatu i želim mu velike tiraže.

Vojislav Karanović

PODSTICAJNA

NAGRADA "Meša Selimović" može da bude podsticajna i proznom piscu i pesniku. Prvi svetski rat, o kome u nagrađenom romanu piše Gatalica, je nezalečena rana o kome se kao narod nismo jasno ni duhovno, ni emotivno odredili. Dobro je da se toj temi vraćamo kroz formu naučnih studija i rasprava, ali i kroz oblike umetničkog izraza kao što su romani.

Miroslav Josić Višnjić

KRIVAC

Ja sam kriv što je Aleksandar Gatalica ovogodišnji laureat, zato što sam mu na početku kad niko nije hteo da mu objavi ništa, rekao: Ćuti, piši, štampaće te. Verovao sam mu u startu, zato što je završio ozbiljnu školu, svetsku književnost. Svi koji su tamo bili, ako su namerili da budu pisci, morali su da postanu ozbiljni. Gatalica je dete svetske književnosti i zato mu verujem.

Radovan Beli Marković

POZLAĆENA

OSOBITO mi je drago što sam i ovog puta prisustvovao dodeli nagrade sa imenom Meše Selimovića, jer iz sopstvenog iskustva znam da je važan trenutak u životu srpskog pisca da njegova knjiga bude pozlaćena takvom nagradom. Znam da pre i posle ove nagrade u sudbini nagrađene knjige ništa više nije isto.

BESEDA KNJIŽEVNIKA ALEKSANDRA GATALICE

Pisac stoji sam

"MI smo ničiji", pisao je Meša Selimović u "Tvrđavi". "Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Vjekovima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome."

Stojim sada ovde sam pred vama, kao što je vazda čitavog svog života bio sam i Meša Selimović. Iza sebe imam čitavu srpsku književnost za koju mi se čini da u ovom času gleda u mene, ali svi smo mi zapravo sami. Naša književnost - bez premišljanja se može kazati, među najjačima na malo rasprostranjenim jezicima - gurnuta je u stranu. Naši klasici nisu dosegli ni delić slave sličnih pisaca koji su pisali na mađarskom, hebrejskom ili norveškom jeziku.

Crnjanski je morao postati i francuski klasik, a nije; Pavić britanski, a nije; Meša Selimović hit među Nemcima, a ipak nije tako. Desetine ljubaznih i odanih ljudi, poznavalaca naše književnosti od Rusije i Ukrajine na Istoku do Holandije na Zapadu, decenijama se kunu u srpsku književnost, ali ne vredi. Svet je, kao u nekom Tolkinovom romanu, podeljen na Latinicolandiju i Ćirilicolandiju. Na sredini te dve ogromne civilizacijske formacije stoji Srbija - Srbija u kojoj čitalac blaženo ne zna da li čita knjigu pisanu latinicom ili ćirilicom dok malo ne razmisli o tome.

I to je - i dalje tvrdim - jedno bogatstvo. Ali, ko smi mi? Pola svojih knjiga štampao sam ćirilicom, pola latinicom. Jednako brzo kucam na računarskoj tastaturi ćirilicom i latinicom. U mojoj literaturi, a u "Velikom ratu" naročito, mešaju se duboko ukorenjeni ćirilični krikovi jednog Vuka, sa najsnažnijim i nepokolebljivim latiničnim zahtevima jednog Dositeja. Rezultat je nešto osobeno, nešto rapsodično i mnogoznačno - nešto što se opire svrstavanju.

I to je lepo, ali to košta. Koštalo je i Mešu Selimovića. "Usamljen među grobovima, zaboravio sam na mržnju. Vratila mi se kad sam prišao ljudima." - zapisao je u "Dervišu i smrti". Izgleda da je sudbina svakog srpskog pisca da bude sam i tako treba i da ostane, što ne valja za njega lično, ali je dobro za njegovu i srpsku literaturu. Treba zato danas da se saberemo, okupimo i potisnemo osećaj niže vrednosti. Srpska književnost u poslednjih pedeset godina delila je isti osećaj osamljenosti i često proskribovanosti, a nije prestajala da bude najbolji i najotvoreniji deo ovog društva.

Zamislite da smo imali niz državnika, kao što smo imali niz pisaca do danas, koliko bi ovo bila srećnija zemlja. Naučimo se zato nešto od književnosti; naučimo nešto i iz dela Mehmeda Meše Selimovića. Priča je vrsta diktature; roman je vrsta demokratije. Iako je srpska književnost ponikla na priči, roman je taj koji ju je proslavio u poslednjih pola veka. A upravo od drugog dela "Seoba", "Derviša i smrti", "Zlatnog runa", "Hazarskog rečnika" ili "Sudbine i komentara" možemo naučiti da ne vredi odustajati od demokratije samo zato što ima svojih manjkavosti. Kao i roman, i demokratija mora stalno da se unapređuje i ona je, kao imenitelj najvećeg stepena dosegnute slobode, starija od svih drugih pitanja. Sami smo, dakle, ali to ne sme biti opravdanje da sami ne odredimo visoke norme kojih ćemo se držati. Sam sam ovde pred vama - da ponovim ono što sam kazao na početku - ali da je to izazvalo i za trenutak samosažaljenje ne bi bilo "Velikog rata".