MNOGO je vozova tih dana kretalo i ka frontu odvozilo vesele regrute koji su mahali zastavicama kroz otvorene vozove kupea... Da je svaki od njih za sobom vukao crvenu vunicu, rujni tragovi premrežili bi Stari kontinent - piše Aleksandar Gatalica u uvodnom delu romana "Veliki rat" (izdavač "Mono i Manjana"), za koji je dobio priznanje najvećeg književnog žirija u Srbiji - jubilarnu, 25. nagradu "Meša Selimović" za knjigu godine, koju dodeljuju "Večernje novosti".

"Veliki rat" je, posle nekoliko decenija pauze, u srpsku književnost vratio temu Prvog svetskog rata. U sagi koju je pisao tri i po godine, Gatalica ne nudi velike bitke i juriše, vojskovođe i vojnike... U prvom planu su lične istorije ljudi koji su tog "dugog, toplog leta" 1914. bespovratno uvučeni u mlin istorije.

- Kada sam započinjao s razmišljanjem o romanu, mislio sam o ratnom romanu, a onda shvatio da zapravo hoću da napišem roman o smrti jedne epohe koja se zvala "Divna epoha" - kaže Gatalica za "Novosti". - To je bacilo novo svetlo na sve događaje u Velikom ratu, te je bilo jasno da svi moji slavni prethodnici koji su o ovom velikom sukobu i stradanju srpskog naroda dostojnom grčke tragedije, pisali, zapravo opisivali samo pojavni segment tog rata: bitke, heroizam, taktiku, generale... Ja sam hteo da zahvatim u totalitet života i da sa dna krenem ka vrhu, da bih se odatle vratio na samo društveno dno još jednom i opisao kako to da je jedna divna epoha mogla biti usmrćena samo u jednom danu...

* Prolazi kroz roman 78 junaka i junakinja, a nijedan nije glavni. Zašto?

- Onaj ko želi da opiše epohu mora da nađe dovoljno ljudi da je reprezentuju. Ne može epoha biti književni junak, već to mogu samo ljudi. Trebalo je naći dovoljan broj tipičnih predstavnika: od vlasnika kafana, vrckavica i modela, preko pesnika, do krunisanih glava, domaštati njihove sudbine i napraviti roman koji će biti oslonjen i na faktografiju, ali najpre snažno na maštu, jer bez mašte nema romana i književnosti uopšte.

HEROIZAM I KUKAVIČLUK

* KAKO objašnjavate to da u našoj književnosti dugo nije bilo teme Prvog svetskog rata? - Srpski pisci su očigledno imali neki problem s tim ratom. Pogibelj i heroizam običnog vojnika bili su toliki da niko nije smeo da progovori, na primer, o kukavičluku ratne srpske Skupštine. Potom je nakon 1945. i taj heroizam relativizovan, pa nova dela o Velikom ratu ponovo stavljaju u prvi plan samo heroizam. Naoko to je široka magistrala za veliki roman, ali nije tako. Veliki roman mora da ima i patosa i ironije, i smrti i života, i ljubavi i pogibija, pa, ako hoćete, i kukavičluka i heroizma. Sada je došao, valjda, čas da se sve to stavi među korice, a bog zna zašto sam ja za to odabran.

* Kritičari su zapazili da u "Velikom ratu" nema negativnih junaka.

- Možda samo jedan, upravo on, lično - Veliki rat. Kada sam odlučio da predstavim sve zaraćene strane, došao sam do tačke kada je trebalo razmisliti o predstavljanju i naših neprijatelja u tom sukobu. Posle čitanja građe, problem je sam pronašao svoje razrešenje. Ničeg prirodnijeg nije bilo nego pokazati naklonost prema svima u tom sukobu, jer pogibelj je bila ogromna na svim stranama, a svi vojnici uhvaćeni su, da tako kažem, prevarom u taj rat. Rečeno im je da će on "zaustaviti sve sledeće ratove", da se sada rešavaju sva pitanja koja su se "nagomilala u 19. veku" i da će se to učiniti gotovo hirurški jednim jurišom koji će se pobedonosno završiti o Božiću 1914. Stvarnost je već na taj Božić izgledala sasvim drukčije.

* Kakva Evropa je ušla u Veliki rat, a kakva je iz njega izašla?

- To se najbolje vidi poređenjem jednog platna Pola Sezana, recimo onog koje se zove "Put koji zaokreće" iz 1906, nastalo u jeku "fovizma" i autoportreta Ernesta Ludviga Kirhnera kao vojnika bez jedne šake, iz 1915. Na Sezanovom platnu nastalom u "Divnoj eposi", pršte boje, debla purpurnih stabala puteno se savijaju ka drumu koji zavija, a na Kirhnerovom platnu vidite neke umorne nanose i cinizam koji još jedino pomaže umetniku da ostane normalan. Ali, da li mu i to pomaže?

* U završnici romana piše da više niko i ništa neće biti isto...

- Paradoksalno, Prvi svetski rat više je promenio psihu čoveka nego Drugi svetski rat. Drugi je samo dotukao poslednje žeravice ljudstva u Aušvicu i Terezinu, a Prvi rat je uništio nadanja čitavih generacija. Ljudi su u osvit veka ozbiljno mislili da ratova više neće biti, i da su ljudski um i samosvest toliko uznapredovali da oružje više neće moći da se diže, već će svi kojima to i padne na pamet odmah otputovati put Beča na kanabe doktora Frojda. A onda se dogodilo da je avet rata raširila krila i niko ništa nije pitao ni jednog od psihoanalitičara, pa čak ni hemičara dr Frica Habera koji je, izumevši bojni otrov iperit, mislio da je samo dobar patriota, i da je inteligentni vojnik neuporedivo korisniji, jer jednim udarcem može ubiti više protivničkih!

* Neki junaci romana, ipak, gaje nadu u bolji i pravedniji svet koji će nastati posle velike klanice?

- Ti junaci su tu da bi u meni i mojim čitaocima ostala mrvica nade. Pisac ne sme, čak ni u tragediji, da ubije nadu svoje publike. U antici su tragediografe koji bi izazvali suze svoje publike šibali a ne nagrađivali. Publika mora da doživi katarzu, da razmisli, da se promeni. Junaci koji se nadaju u bolje sutra su svi odreda moji dvojnici. Ja sam nepopravljivi optimista i uvek se nadam boljem. Isto mislim da treba da čine i čitaoci. Strahote opisane u umetničkom delu nikad ne treba da pređu granicu revolta čitaoca, jer revoltiran čitalac će knjigu odbaciti a neće je pročitati do kraja. Veliki broj onih koji su "Veliki rat" pročitali s oduševljenjem govori mi da tu tanku granicu ipak nisam prešao, iako sam opisao neke od najvećih strahota koje su stavljene na list hartije.

* U romanu kažete: "Na istom jeziku se jauče, na istom jeziku se umire - i na istoku i na zapadu". Da li su lični udesi uvek jednaki?

- Za razliku od istoriografije, koja koristi teleskop istorije da bi sagledala prostranstva povesti, književnost koristi mikroskop. Tu, na malom prostoru, jedan uzdah i skončanje važniji su od velikih manevara, pobeda i poraza. Neko je dobro opazio da se u knjizi "Veliki rat" najmanje govori o bitkama. Bitka na Somi 1916. reflektuje se, recimo, kao u nekom tragičnom ogledalu, u jednom nemačkom bunkeru gde pred smrt student Aleksandar Vitek ostavlja svoj testament, pa pošto u času smrti nema šta ostaviti od materijalnih stvari, počinje da razdeljuje svoju nedoživljenu budućnost. To mi se čini kao pravi aksiom književnog pristupa istoriji.

MUZIČKI JEZIK

* GODINAMA ste bili muzički kritičar u "Novostima". I muzika ima zapaženu ulogu u romanu?

- Najpre da kažem da je vreme mog pisanja muzičkih kritika u "Novostima" jedan od najlepših perioda moje novinarske karijere, a onda i da dodam da moja književna dela na talogu svoje duše govore muzičkim jezikom. Ja mislim kroz muziku, na muzički način i obično kažem da su mnogi pisci uticali na mene, ali niko kao Betoven, Čajkovski i Debisi.