Bjelogrlić: Moramo verovati u velike snove

IZA prvog dela filma i TV serije “Montevideo, Bog te video” ostali su oboreni bioskopski rekordi, zapaženi nastupi na više od pedeset svetskih festivala, rađanje novih glumačkih nada. Rediteljski debi Dragana Bjelogrlića postavio je visoke standarde u srpskoj kinematografiji, ali i njemu samom. Televizijska serija “Na putu za Montevideo”, koju trenutno gledamo, predstavlja uvod u nastavak filma, rađenog, po rečima reditelja, “sa još većim ambicijama”. A kad odbroji svoje “rediteljske dane”, Bjelogrlić će se posvetiti svojoj prvoj ljubavi - glumi. Zaigraće Josipa Broza Tita u trilogiji Radoša Bajića “Ravna gora”.

- Projekat “Montevideo” traje više od tri godine. Radili smo ga svim srcem i pošteno. Verujem da je to publika prepoznala i da smo uspeli da održimo nivo - kaže za “Novosti” Dragan Bjelogrlić.

Njegovi radni dani u montaži privode se kraju. Ostalo je da se snimi nekoliko scena za drugi deo filma, a krajem marta producenti će odlučiti da li će “Montevideo 2” pred publiku izaći krajem aprila ili će čekati jesen.

* U prvom delu vaši junaci su dosanjali svoj san, otišli su na Svetsko prvenstvo. Šta sanjaju u drugom delu?

- Ako je prvi deo “Montevidea” govorio o snovima, drugi deo će biti priča o iskušenju i sazrevanju. Oni će se prvo zaljubiti u taj veliki, njima nepoznati svet, a onda će im on pokazati svoju nemilosrdnost i surovost. Nešto slično onome što se sada nama dešava.

* Znači li to manje romantike, a više drame?

- Mislim da je osnovna emocija “Montevidea” i dalje prisutna, njegova vokacija jeste romantična priča, ali biće više drame i nekih drugih “boja”. Verujem da će drugi deo biti ono što sam od početka želeo - autonomni film, priča za sebe koja neće biti prosti nastavak prvog dela.

* U vašem filmu sve izgleda bolje, ljudskije, toplije... Da li vam je to i bila namera?

- Želja svih koji su kreirali “Montevideo” je bila da naprave umetničko delo koje će se baviti nekim zaboravljenim vrednostima. Živimo u vremenu u kome je ekonomska kriza možda najmanje dominantna u odnosu na krize božjih, ljudskih, moralnih i svih ostalih načela. Hteli smo da podsetimo i sebe i gledaoce na te prave, istinske vrednosti. To je uvek lakše kad se ode u prošlost, a lično verujem da je to vreme bilo bolje od ovog koje živimo. Priča o fudbalu i sportu u “Montevideu” uzeta je kao dobar model da se sve to ispriča.

* “Nije važno kako se čovek rodi, već kako živi i da li ume da sanja”, kaže jedan od vaših junaka; da li ste vi “odsanjali” ovaj film?

- Duboko verujem da se samo iz velikih snova i velikih vizija rađaju stvari koje pokreću i koje život čine smislenim.

* Sa kakvim osećanjima čekate premijeru drugog dela?

- Imam veću tremu sada nego pred svoj rediteljski debi, ali se ne bavim prognozama, ni projekcijama. Samo mi je važno da i u montaži svoje ideje sprovedem u delo. Skoro pa će 35 godina kako se bavim filmom. Jedini način da se u ovom teškom i rizičnom poslu uspe je da se sačuva strast i pošten odnos prema onome što radiš, s osećanjem da ti je svaki film prvi i poslednji. Takav put je najteži, ali mislim da je to jedini način da se kalkulacije svedu na minimum.

- To je jedan od apsurda situacije u kojoj živimo. Upravo nešto u čemu smo, uz sport, kao nacija prepoznatljivi i možemo da budemo lider u regionu - e baš za to nema para! To ne govori samo o državi, već, nažalost, i o nama, filmskim stvaraocima. Mi smo profesija koja još od raspada socijalizma ne uspeva da se izbori za svoja prava, autorska, izvođačka, za sistem finansiranja... Naivno je uzdati se u državu, čak i u mnogo ozbiljnijim zemljama od naše. U ovom ranom divljem kapitalizmu sa aromom Balkana, takve stvari se mogu dovesti u red samo ako mi sami znamo šta hoćemo i ako se izborimo za svoju poziciju. Mi to nismo znali da uradimo i zbog toga nam se sve ovo dešava. Država ne zna kako da prehrani milione koji žive na ivici egzistencije, a baš će da se zabrine što nema para da se snimi film.

* Iz rediteljske “kože” ući ćete uskoro u “kožu” Josipa Broza u serijalu “Ravna gora” Radoša Bajića?

- Još od “Bala na vodi” i početaka moje karijere prati me ta priča da ću jednog dana igrati Tita. Čak je i bilo nekoliko pozorišnih projekata, i jedan mjuzikl u kome je trebalo da glumim maršala, ali se ništa nije desilo. U “Balu na vodi” Marko Todorović, koji je najčešće glumio Broza, igrao je odraslog Sašu, isti lik koji sam ja tumačio u tinejdžerskim godinama. Tada mi je Goran Marković “prorekao”: “I ti ćeš Bjelo, poput Marka, jednom biti Tito, ali će do tada on biti negativac”. Zamalo da se to desi kod Radoša Bajića. Mislim da smo obojica imali dilemu da li ja to treba da igram, ali smo se na kraju dogovorili.

* Kakav će biti “vaš“ Tito?

- Ne mogu mnogo da otkrivam, ali tvrdim da neće biti negativac, jer ga u protivnom ne bih igrao. I ponovo će uhapsiti Dražu i suditi mu! Ono što će krasiti Tita u prvom delu trilogije “Ravna gora” je misterija. Svi su godinama znali za njega, da postoji, ali malo je njih znalo čak i kako izgleda. Trudiću se da predstavim što više “slojeva” njegove ličnosti, a imao ih je zaista mnogo. Pokušaću da tu jaku levičarsku ideju, koja je bila jedna od najprogresivnijih misli tog doba, odbranim kroz lik Tita.

* Iz odgovora se može zaključiti da vas za Titovo vreme vezuju lepa sećanja...

- Imao sam 28 godina kada se raspao socijalizam. Kad uporedim sa svim ovim što se posle dešavalo, mogu da tvrdim da je socijalizam koji smo mi živeli neuporedivo kvalitetniji od sistema u kome živimo danas, a nažalost, i od budućnosti koja nam sledi. Tužno je kad čovek zna da je prvi deo života proveo u mnogo humanijem društvu i da nema mnogo čemu da se nada u budućnosti. Nismo mogli da glasamo slobodno, vladala je jedna partija, a to, priznajem, nije malo uskraćivanje slobode. Ali ako je to cena za sve ostalo što nam se promenilo nagore, odmah bih pristao da više ne glasam i da vlada jedna partija, samo da se vrati ono što se nikad neće vratiti.

* Znači, komunizam nije kriv za sve?

- Ne slažem se sa našim umetnicima, književnicima, političarima, istoričarima, koji tvrde da je za sve loše što nam se danas dešava kriv komunizam. Kao mlad čovek možda bih im i poverovao, ali danas tvrdim da je to čista glupost. Mi koji smo živeli u tom sistemu i koji ga se sećamo, znamo da je bio mnogo kvalitetniji, humaniji, primereniji ljudskom biću od ovog sada.

* Jedna od replika iz “Montevidea” kaže da “u životu nemamo drugo poluvreme kao u fudbalu”. Ne čini li vam se da mi, možda, igramo “treće poluvreme”?

- Igrali smo mnoge utakmice u poslednjih 20 godina, ali iskreno, nisam siguran da smo još uvek započeli onu pravu.