Milena Marković: Treba zaroniti ispod okova

PISANJE nije intimna stvar ukoliko imate čitaoce, znači pripadate svakome, javna je stvar u pitanju. Nije razgovor sa samim sobom i nije potreba za otvaranjem. Pisanje poezije je pevanje u svakom svom obliku, kao buka, kao urlikanje, kao radovanje, može da se propoveda, može da se kune, to je sve namenjeno drugome.

Ovim rečima Milena Marković, pesnikinja, dramski pisac i scenarista, za "Novosti", odgovora na pitanje o osnovnom porivu za pisanjem poezije.

U izdanju kuće "Lom" nedavno je objavljena knjiga njenih sabranih pesama, koja sadrži pet prethodno objavljenih zbirki, kao i knjiga sabranih drama. Osobena i nenametljiva, bolno i grubo pesnički iskrena, stekla je stalni i mnogobrojni krug čitalaca. Za zbirku "Ptičje oko na tarabi" (2009) dobila je nagrade "Biljana Jovanović" i "Đura Jakšić".

* U pesmi "Slava" kažete: "Kad sam punila papir čistom mukom bez misli gde će to sve da ode". Kako ugled i slava utiče na pesnika?

- Nagrade su velika prijatnost, a ukoliko su značajne i nose ime velikih pisaca i pesnika, velika su čast. Meni su nagrade dolazile na vreme, nekako ni suviše rano, ni suviše kasno, tako da mislim da nisu uticale. Slava ne postoji više u toj branši, postoji nešto što se zove ozbiljno uvažavanje kulturnih krugova i postoji da vam neko priđe i ima potrebu da popriča. A i da postoji slava ona igra kod ljudi koji vole da budu aktivni u društvenim prilikama, onako kako mene ne interesuje da budem.

* Čitaoce je posebno pogodila pesma "Malena Banjska" iz vaše poslednje zbirke "Pre nego što sve počne da se vrti". Kako je ona nastala?

- Izbegavam da pričam o tome kako šta nastaje, osim sa kolegama. To može biti kroz miris, sećanje, asocijaciju, muziku, duboko promišljanje, nije interesantno za priču. Vrlo je verovatno da su neki bledi i zaboravljeni ljubavni zapleti i doživljaji inspirisali neke značajne ljubavne pesme koje svi poznajemo. Pričati o tome kako je šta nastalo spada u sferu mitomanije i to treba da se izbegava.

Što se tiče "Malene Banjske" to je pevanje o mojoj majčevini, o mome poreklu i mome bolu vezanom za moju zemlju.

* Koliko je pesnicima vaše generacije blizak epski, kosovski duhovni ambijent koji ispunjava ovu dirljivu pesmu?

- Nadam se da je svakom ko pomišlja na pisanje blizak epski duh jer je on jedino što mi imamo od ozbiljne velike književnosti, do romantizma. Dosta je neuko i u osnovi jalovo pisati na određenom jeziku i pripadati određenoj kulturi, a nemati u sebi poštovanje i znanje nečega što je tako veliko, sa umetničke tačke gledišta, da ne ulazim u ostalo.

* Da li je poeziji neophodna potpuna iskrenost autora, ili može i da joj šteti?

- Svakoj umetničkoj disciplini je neophodna potpuna iskrenost i prepuštanje, onoliko koliko je čovek u mogućnosti da da u određenom trenutku. Iskrenost ne mora biti vidljiva, to je pitanje stila.

* Šta vam ne da mira, i inspiriše da napišete pesmu?

- Samo jednom ili dvaput u životu, kada ste mladi, ne morate biti ni mladi nego kada ste na početku, koristite tu reč inspiracija. Ostalo je svakodnevni rad.

* Mislite li da je naš život "lutrija" ili, ipak, postoji nešto za šta bismo mogli da se uhvatimo?

- Ovo sada što pitate je izvučeno iz konteksta pesme koja govori o zapravo neprijateljskom demonskom poretku nasleđa protiv koga se ne može boriti. Ta pesma je mračno vesela i onako lakrdijaška. Ne mogu baš da dajem neke izjave i savete.

* U pesmi "Daj mi" poručujete: "Meni mnogo ne treba". Šta je čoveku našeg doba najpotrebnije?

- Uvek iste stvari. Treba mu da živi od svog rada i da može pored toga da se razvija, a ne samo da robuje poslu i da radi za hranu. Sada su izgleda došla takva vremena.

* Ima li na današnjoj srpskoj književnoj sceni više onih koji pišu iz velike unutrašnje

potrebe ili onih koji pišu za veliku čitalačku publiku?

- Ne mogu ja to da određujem, nisam ja nikakav sudija po tom pitanju. Mislim da pisanje za publiku u mnogim slučajevima ne isključuje kvalitet, ako je to pitanje. A uvek je to unutrašnja potreba. Ko bi inače bio lud da sedi i da piše, ima poslova gde nisi toliko izložen a nisu mnogo teški.

* Mislite li da postoji bitna razlika između muških i ženskih pisaca?

- Jok. Ono pisaca kojima se ja divim a koji su imali žensku rabotu, kod tih nema neke razlike osim što predmet strasti u pevanju ima mušku rabotu. Te su žene bile ogromne, pa to nije bilo ni bitno šta i gde imaju. Kada neko hoće da obavlja pisanje, slikanje i takve stvari mora strašno da se podigne iznad ili gadno da zaroni ispod bilo kakvih okova pola, morala, društva, porekla, itd. Kad kažem porekla mislim na porodicu, ne mislim na suštinski identitet, on je bitan za umetnika i ti okovi mogu dati više nego uzeti. Umetnik mora da ima sistem vrednosti i određeno težište, naročito ako je živ posle 37.

* Kako vidite poziciju umetnika i kulture u Srbiji danas?

- Pozicija je nikakva i ne znam kakva će biti. Plašim se da to trenutno nije prioritet, važno je da ne bude neke gladi i takvih stvari. A naročito se plašim hohštaplera u našim redovima koji prodaju muda za bubrege, ulaguju se takozvanom narodu, moćne li reči, na zapravo potcenjivački način, predstavljajući to kao brigu za nacionalni interes a pritom sve dobro naplativši. To opet ne bi bio moj problem da nije situacija takva da mutivode zamute pa pograbe od ostalih. Ili nema za sve pa se svi žrtvuju, ili se deli na ravne časti a boduje se kvalitet, crno na belo, sve se zna, da se ne pravimo blesavi.

* Da li na isti način doživljavate izlazak zbirke pesama, izvođenje dramskog teksta na pozorišnoj sceni, i projekciju filma snimljenog po vašem scenariju?

- Ne doživljavam na isti način. Pesme izađu u tišini. Premijera drame je jako uzbudljiva stvar, to je čaroban i strašan posao, do kraja ne znaš šta može da se desi, da li će, što bi rekao Unkovski, predstava da poleti ili ne, ne znaš. Film je već debelo završen u trenutku kada izlazi pred neku vidljivu publiku. Filmovi na kojima sam ja radila, do sada su prošli silne svetske festivale i podobijali nagrade tako da premijera u rođenom gradu nije poseban doživljaj u smislu nekog uzbuđenja. Film je gotov, već si na sledećoj priči.