SLEDEĆE nedelje u Galeriji Kulturnog centra Beograda Tafil Musović predstaviće svoje nove slike, nastale u Amsterdamu gde živi i radi. Pre pet godina, posle dužeg odsustvovanja sa domaće likovne scene, retrospektiva u "Cvijeti Zuzorić" podsetila je na slikara koji je osamdesetih godina prošlog veka bio u fokusu publike i kritike.

Tada, u vreme uspona, ovaj beogradski umetnik našao se na životnoj prekretnici - napustio je svoj zemunski atelje i sredinu u kojoj je stekao reputaciju i 1988. otišao u Holandiju, gde je počeo "od nule". Dve godine pre odlaska javnost je prećutala njegovu izložbu u Salonu Muzeja savremene umetnosti, a potom i onu u SKC-u. Bio mu je to prvi signal da su dunuli neki "drugačiji vetrovi", progonilo ga je predosećanje da će biti rata ("Otišao sam jer sam smatrao da je bilo nemoguće živeti na jednosmernom koloseku kojim se vozilo").

* Da li ste očekivali da u Holandiji nastavite karijeru započetu u Srbiji?

- Nisam imao iluzija. Prvih godina sam naporno radio najrazličitije teške poslove, neki nisu imali nikakve veze sa umetnošću, a tek posle dve godine sam ponovo počeo da slikam. Znao sam da ću nastaviti, jer to bilo pitanje opstanaka.

* U našoj sredini bilo je mnogo stavri koje su vas naterale da podvučete crtu i odete?

- Kada je reč o umetnosti, konkretno o slikarstvu, smetale su mi predrasude. Moje delo nije pratilo trendove. Imalo je autentičnu putanju i kad je bilo realističko i apstraktno - ostalo je prepoznatiljivo. Nisam se upuštao u geometrijsku apstrakciju koju smatram sasvim ispraznom, dekorativnom i dosadnom. Kako god možda naivno zvučalo, tek kasnije sa distance, iz Holandije, shvatio sam da ovde postoje određeni krugovi u kojima svako ima svoje ljubimce. A ja sam ostajao mimo toga. Ipak, mislim da je moj rad bio prećutkivan i zbog mog porekla.

OMAŽ PRE retrospektive u "Cvijeti" imao sam 1997. samostalnu izložbu u Galeriji ULUS, posvećenu velikom portugalskom pesniku Pesoi. I, začudo, u to vreme dramatičnih zbivanja na Kosovu moja je izložba privukla veliku pažnju, njom se bavila stručna javnosti i publika: nije bila prećutana!

* Odlazak je bio i deo borbe da se svim sredstvima sačuva integritet?

- Nisam hteo da odustajem od tradicionalnog slikarskog jezika u kom su forma i sadržaj spojeni. Bio sam otvoren i uvek govorio ko su moji uzori, počev od renesanse, odnosno venecijanske škole, pa reko Velaskeza i Goje, do Sutina i Bejkona. To za provincijska shvatanja nije bilo prihvatljivo, jer moji uzori nisu bili savremeni, što znači - nisu bili u trendu.

* Da li vam je kulturni milje nove sredine odgovarao?

- Po ekonomskom i kulturnom standardu, po velikim holandskim umetnicima, najznačajnijim imenima evropske istorije umetnosti - znamo šta predstavlja ta zemlja. Ali sama atmosfera, pristup umetnosti, i tamo je sasvim provincijski. Liči na Ničeove opise nemačkog provincijalizma, a znamo koliko je i ta zemlja dala velikih imena evropskoj kulturi. Kao i ovde, i tamo moji stavovi su se sudarili sa tim globalnim zidom malograđanštine. Bez obzira na različite ekonomske pozicije i kulturno nasleđe, holandska i srpska malograđanština su dve slične "sestre". Po malograđanštini mi smo već duboko u Evropi.

* Ipak, zar ne bismo mogli zaključiti da je beogradska sredina naprednija jer vam ovde i muzeji i kolekcionari otkupljuju dela?

- Rekao bih da je otkačenija, nije tako uškopljena kao holandska. U Beogradu se još mogu sresti ljudi koji su slobodoumni. Tamo ne postoje nezavisni umovi. Ali nažalost ova zemlja je ekonomski i finansijski ruinirana.

STIPENDIJE TEŠKO je umetniku mimo trendova držati glavu iznad vode. Meni je umnogome olakšalo to što sam 16 godina za svoj rad dobijao stipendije holandske vlade. Stipendije, ipak, tumačim više kao sreću nego kao priznanje mom delu. Priznanjem bih smatrao da je neku moju sliku ili crtež otkupio neko od holandskih muzeja - a nije.

* Stalno se ističe da kod nas ne postoji tržište umetnina, u Holandiji ono sasvim izvesno postoji, ali za vas je tržište, ipak, ovde?

- I u Holandiji prodajem slike i prevashodno crteže. Ovde istina, bolje. Ljudi prepoznaju da sam ozbiljan, da ne pravim karijeru, već iskreno i dosledano radim. Nisam iluzionista. U Holandiji je sve krajnje komercijalizovano, mada se galerije međusobno razlikuju. Masovnije se kupuje kič. Vrhunska dela, ona koja je prepoznala istorija umetnosti, predstavljaju ulaganje, pa ih kupuju i oni koji ne drže do same umetnosti. S obzirom na bogatstvo, može se reći da se malo kupuju i zaista je mali broj kolekcionara.

* I gde je onda tu mesto umetniku?

- Umetniku je izuzetno teško ako stvara mimo trendova i moćnih kuratora, umetničkih direktora velikih smotri. Onda si na margini i život je vrlo komplikovan. Umetniku je slično bilo da je ovde, ili tamo. Kulturna klima je slična. I u Holandiji su veliki, najznačajniji muzeji bili zatvoreni godinama. "Stedelik" je otvoren 2012. godine posle rekonstrukcije koja je trajala 10 godina. Rajks muzej je bio zatvoren oko deceniju, mada su u jednom delu, koji je poput atrijuma Narodnog muzeja, bila izložena neka značajna dela. Verujem zato u individualnu borbu posvećenika.