POSLE punih 19 godina, konzervacija i restauracija zidnog slikarstva u Sabornoj crkvi u Beogradu nedavno je, ipak, završena. Početkom devedesetih živopis je obnovljen, a onda je 2005. kišnica prodrla na jugoistočni zid crkve iznad južne pevnice, što je prouzrokovalo ogromna oštećenja. Sanacijom, koja je počela godinu dana kasnije rukovodio je slikar-konzervator mr Zvonimir Zeković.

- Ovi radovi produžili su život dragocenom istorijskom spomeniku - kaže Zeković. - Konzervaciju su pratili problemi, ali su iznedrili i potpuno nova rešenja. Sadašnje stanje na zidovima i svodovima potvrđuje ispravnost intervencija na živopisu.

Sabornu crkvu oslikao je 1845. godine Dimitrije Avramović Šajkaš, u to vreme mladi i talentovani slikar.

- Pod uticajem nazarenskog pokreta u slikarstvu, Avramović je na zidove beogradskog hrama uneo jedan drugačiji kolorit, poruku i ikonografiju nepoznatu našem podneblju - zapaža Zeković. - Nije se obratio posmatraču njemu bliskim jezikom vizantijske tradicije, jer ga nije dovoljno poznavao. Obilazeći o vladinom trošku manastire, proučavao je uglavnom srednjovekovno odelo i likove vladara bez kojih nije mogao živopisati istorijske kompozicije.

Slike su rađene tehnikom ulja na zidu, što ih čini trajno preosetljivim. Aktuelan je bio i problem vlage.

UKRAS BEOGRADA - SABORNA crkva jeste jedinstveni ukras Beograda i jedna od najvećih duhovnih i kulturnih vrednosti - kaže Zvonimir Zeković. - Zbog toga se mora kontinuirano voditi računa o njoj. Zidne slike se moraju periodično makar prebrisati, radi uklanjanja prašine i gareži. Neophodno je dati crkvi jednu manju, pokretnu skelu, pomoću koje bi se kontrolisala površina bojenog sloja. Ako se ove aktivnosti budu odlagale, površina zidnih slika će opet biti neprozirna od sve debljeg sloja prašine.

- Atmosferska vlaga je najagresivnija. U vreme Prvog svetskog rata, Austrijanci i Nemci su skinuli krov i odneli ga zajedno sa svim zvonima, od kojih su pravili municiju. Na krovu su ostale nepokrivene daske kroz koje je curila kiša. Vlaga je razarala malter i izazvala odvajanje bojenog sloja.

Slike su konstantno „napadane“ i velikom količinom dima i gasova. Tokom minulih decenija u crkvi je sagorelo više stotina tona sveća.

- Za izradu sveća sve više se koristi parafin, naftni derivat koji bitno menja strukturu pri sagorevanju. Na nekim površinama nisu se mogli ni lupom razaznati podaci o bojenom sloju, a često smo bili iznenađeni sadržajem slike, iako smo bili uvereni da ga znamo.

Restauratori Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture ustanovili su da su ranije intervencije živopisu nanele više štete, nego koristi. Prema rečima sagovornika, najštetniji su bili pokušaji da se slikarstvo osveži, kad već nije moglo da se očisti:

- Nađeni su tragovi da su umesto čišćenja, lakirali slike, kako bi se sloj čađi i prljavštine učinio transparentnim. Postignut je vizuelni utisak da je sloj znatno prozirniji, ali su slike dobile žućkasti ton. To je trajalo neko vreme, potom su slike potonule u tamu, sve do novog lakiranja. Na kraju je sve bilo potpuno crno, jer lakiranje nije moglo da traje unedogled. Kompozicije su mogle biti lakirane najviše tri puta, posle čega se više nisu mogle osvežiti.

Za vraćanje slikarstva Dimitrija Avramovića na zidove Saborne crkve korišćeni su i savremeni materijali, dok su retuši rađeni na osnovu njegovih sačuvanih crteža. Restaurirani su gotovo svi detalji na kompozicijama, osim na „Podajte caru carevo a Bogu božije“, za koju nije bilo podataka.