PARIZ
OD STALNOG DOPISNIKA

PATRIKU Besonu, suprotstavljanje teškoj nepravdi učinjenoj Srbima, ravno je najuzvišenijoj životnoj borbi. Orden srpske zastave trećeg stepena koji mu je, za naročite zasluge u razvijanju i učvršćivanju miroljubive saradnje i prijateljskih odnosa između Srbije i Francuske dodelio predsednik Nikolić, predstavlja za njega krunu dosadašnje borbe za istinu.

U ekskluzivnom intervjuu za "Novosti", odmah pošto je saznao da je odlikovan, Beson nam daje presek svog viđenja o nama, našim vrlinama i manama, u mahnitom vrtlogu novog svetskog ekonomskog i svakog drugog poretka.

* Odlikovanje vas je iznenadilo?

- Prilično. Niko mi ništa nije nagovestio. U Francuskoj sam nosilac Visokog odlikovanja u oblasti umetnosti i literature. Ali, država Srbija me nikada do sada nije odlikovala, ako ne računamo Orden Udruženja starih ratnika Srbije, do kojeg mi je veoma stalo. Zato mi je ovo priznanje, koje mi je dodelio predsednik Nikolić, veoma drago.

JEDNO POGLAVLJE ZAVRŠENO PLODNI francuski pisac nedavno je objavio novo, dopunjeno izdanje knjige pod naslovom "Protiv klevetnika Srbije", sa njegovim tekstovima o Srbima i konfliktu u bivšoj Jugoslaviji.
- Ljudi su svakoga dana, tokom petnaest godina, slušali o ratu, Jugoslaviji, Srbima, Bosancima, Hrvatima i Albancima, i toga im je već dosta. Najpre je na delu bila satanizacija Srba, posle su o svemu malo razmislili. Sada imaju želju da čitaju o drugim stvarima. Jedno poglavlje je završeno. Ovu knjigu objavio sam za istoriju - kaže Beson.

* Srbi dosta retko nagrađuju svoje prijatelje?

- A treba li, uopšte, nagrađivati prijatelje? Nisam siguran. Ne volimo nekoga da bi dobili nagradu. Ja ne nagrađujem svoje prijatelje. Prijatelji smo i to je dovoljno. Ne radimo nešto da bismo dobili priznanje, već nastupamo po savesti. Posle shvatimo da smo bili u pravu ili da smo pogrešili. Što se mene tiče - nisam se prevario.

* U čemu se niste prevarili?

- U borbi protiv neshvatljive nepravde koja je učinjena Srbima. Niko nije želeo da ispita prave razloge, prouči istoriju, sledi događaje, vidi u kakvu tragediju je taj narod bio uvučen. Sve nacionalizme - hrvatski, albanski, bosanski, slovenački - Evropljani su smatrali potpuno normalnim i branili ih. A za Srbe, jedine koji to nisu bili, govorili su da su nacionalisti, iako su hteli da sačuvaju Jugoslaviju. Tako dolazimo do paradoksa da su nacionalisti proglašeni za nenacionaliste, a nenacionalisti nacionalistima. Kao i svim ljudima koji su bar imalo poznavali istoriju, bilo mi je važno da korigujem one koji su grešili. Ali, bili su pretenciozni, nisu prihvatali da ih ispravljamo. Evropa i svet su sve to činili namerno.

* Zašto baš namerno?

- Postojala je želja da se uništi poslednja socijalistička zemlja u Evropi, da se pokida na delove, oslabi. Zemlja je bila veoma jaka, bogata, i pored toga socijalistička. Berlinski zid je pao na Jugoslovene. Amerikanci su želeli da stupe na Balkan iz svojih dobro poznatih razloga. U tom cilju su korišćena različita sredstva, tajna i otvorena. Ne znam koje su im sve bile pobude. Ne može se racionalno raspolagati svakim podatkom. Luj Četrnaesti je govorio za Rasina: "Ako zna da piše stihove, misli li da sve zna?" Nisam veliki pesnik, ali razmišljam, spoznajem i to je dovoljno da vidim istinu.

* Istina je, po vama, da su se okomili na Srbe. Zašto?

- Zato što su kod Srba pronašli najviše otpora prema novom evropskom poretku. Izgledalo je da su Hrvati, Slovenci i donekle Bosanci, bili spremni da uđu u kapitalistički krug, dok su Srbi davali otpor, naročito preko svoje vlade i predsednika, koji, inače, nije imao ničeg od jednog komuniste. To je duboko nerviralo novi svetski poredak.

* Optužiće vas da svugde vidite "zaveru".

- Nije ovde reč o zaveri. Bio je rat, svi su ga vodili. Lepo se vidi kuda je bio usmeren i kakvi su njegovi rezultati.

* Srbe nisu voleli spolja, ali se Srbi baš mnogo ne vole i među sobom.

- Meni se baš dopada to što Srbi ne vole Srbe. Nalazim da je dobro ne voleti samoga sebe. Nije prijatno biti u društvu onoga ko stalno govori lepo o sebi. Kod srpskog naroda volim to što nije podložan samohvali, suprotno gotovo svima ostalima. Ne divi se i ne laska samom sebi. Tu se, inače, nalazio sav problem nas koji smo podržavali Srbe. Nije im bilo jasno kako neko može da se veže za njih. Uvek sumnjaju u nekog ko im je privržen, da to radi iz nekih tajnih i tamnih pobuda. Potreban je čitav diplomatski napor u dijalogu sa Srbima, da bi bio prihvaćen kod njih.

* Koje vrline kod Srba izdvajate?

- Inteligencija, poštovanje reda stvari, osećajnost, prefinjenost, ekonomičnost i darežljivost u isti mah, obazrivost. Lepi ljudi, sportski tipovi, s mnogo duha, jaki u matematici i nauci uopšte. Nije slučajno Tesla izmislio naizmeničnu struju. Ali ga u člancima, ovde u Francuskoj, i uopšte na zapadu, uvek predstavljaju kao Amerikanca. U najboljem slučaju kažu da je rođen u Hrvatskoj. Ima još mnogo toga pozitivnog kod Srba. Ali nikad nisam video Srbe kao one u Kustiričinim filmovima!

GDE HANDKE, TU I JA O SANU je nedavno strancima dodelila nekoliko titula akademika. Da li biste voleli da se jednoga dana i vi nađete među njima?
- Naravno! Nemam nikakvu želju da postanem član francuske Akademije, ali srpske, to bih voleo da budem. Čini mi se da su članovi srpske Akademije nešto mlađi. A i član francuske Akademije nije Peter Handke. A on je za mene jedan od najvećih pisaca na svetu. Pa, više volim da budem s njim u srpskoj Akademiji, nego bez njega u francuskoj.

* Odakle onda dolaze ti Kustini Srbi?

- Iz njegove imaginacije. Čista je Kustiričina genijalnost da izmisli svoju Srbiju, kao što je Balzak izmislio Francusku ili Emil Zola Drugo carstvo. Uopšte nije bilo onako kako je Zola opisivao, niti je Francuska iz vremena Restauracije bila kakvom je video Balzak. Fikcija genija dominira realnošću. To je slučaj i s Kusturicom, čije filmove obožavam.

* A šta su nam mane?

- Vidim samo jednu! Kad upitaš Srbina koliko je sati, ispričaće ti kako je njegov deda kupio taj časovnik. Ne treba postaviti pitanje, inače sledi dug razgovor. Nisu dovoljno analitični. Nemaju smisao za skraćivanje toka stvari.

* Zašto nas toliko volite?

- A zašto neko voli ljude? Sve je to sled susreta, razgovora, podeljenih trenutaka... Kada sam prvi put posetio Beograd sa svojim roditeljima, imao sam 15 godina. Automobili su još prolazili Knez Mihailovom ulicom. Potom sam došao 1990. sa ženom, sa kojom sam tada živeo. Tek smo se bili upoznali. I umesto nedelju dana, ostali smo tri. Pozvan sam na susrete pisaca, ali nisam otišao ni na jednu debatu. Provodio sam vreme na ulicama Beograda. I, niko mi to nije zamerio. Pitali su me iskreno da li sam se dobro proveo. Tada sam rekao sebi: "Ovi ljudi mi se dopadaju."

* Šta je bio "okidač" za takvu dopadljivost?

- Trenutak kada sam u februaru 1995. otišao da vidim Radovana Karadžića i Srbe iz Bosne u Višegradu. Rekao sam tada sebi da nije moguće da su ti ljudi takvi, kao što se o njima priča. Počeo sam da se informišem šta se dešavalo od početka rata, ko je bio ko, ko je šta radio i šta se stvarno desilo u Bosni. Razgovarao sam s intelektualcima, piscima, studentima, novinarima, bibliotekarima, ljudima od kulture. Sve je bilo upravo suprotno od onoga kako su ih predstavljali ovde, na zapadu.

*

U vama stanuje "izdajica". Majka vam je Hrvatica.

- Moja majka je obožavala Srbiju. Otac mog polubrata je bio Srbin. Majka mi je bila monarhista. Mnogo je volela kralja Petra. Živela je u predgrađu, i progresivno, kao što se to ovde događa, u socijalnim stanovima su ostajali većinom imigranti, uglavnom Afrikanci. Praktično jedini belci bili su par Srba iz Bosne i moja majka. Stalno su se viđali i odlično slagali.

* Da li je pogled Zapada prema Srbima ugrađen i u poslednju presudu Haga?

- Nikada nisam imao veliko poverenje u taj Tribunal. Poslednje odluke mi daju pravo za moje sumnje. Taj tribunal je formiran kao politički instrument. Služi određenim interesima. Zna se dobro i čijim.

* Posle svega što se zbilo, treba li Srbija da uđe u EU?

- S kulturne tačke gledišta - nisam siguran. S praktične strane - jasno je da bi Srbi, koji vole svoju zemlju, ali vole i da putuju, mogli mnogo lakše da se kreću. Ako uđeš u Evropu, i nalaziš se u krizi, više ne možeš da štampaš svoj novac. SAD to i dalje mogu. Definicija države je da ima emisionu moć. Reč je o političkoj odluci, koju Srbi sami moraju da donesu.

STRPLJENJE VRAĆA KOSOVO * ŠTA da se radi oko Kosova?
- Nekada u životu nema rešenja. Ali, Kosovo je srpsko. I, tačka. Kao što su dvorci u dolini Loare francuski. Kosovo je srpsko, kao što je Bekingamska palata engleska ili Luizijana američka. Dogodio se istorijski incident, u kojem su svi pomalo krivi. I Srbi. Alzas i Lorena su bili nemački trideset godina. Šta da se radi? Izrael je vekovima bio pod otomanskom okupacijom. Palestine nema, ali će je biti. Kosovo će jednoga dana, prirodno, ponovo biti srpsko.

* Šta je recept, za Srbiju, da postane globalno voljenija, i da joj krene?

- A je li joj baš tako loše? Da li baš nije prihvaćena? Nemam utisak da je baš tako, kad je posetim.

* Prosečnog građanina Srbije u ovo vreme ipak karakterišu pesimizam i kritičnost.

- To je karakterna crta, koja se čak razvila u slikarstvu i literaturi. Istorija nije mazila Srbe. Ali, održali su se kroz crkvu, ideje i stil. Noćni klubovi su puni. To je kontinentalna Ibica. Međutim, ako žele da budu pesimisti, neka budu, nije to tako strašno. Pomaže u razmišljanju.

* Srbi su prilično razočarani stavom i ulogom Francuske u poslednjim dešavanjima na Balkanu...

- Francuska je, jednostavno, sledila globalno mišljenje koje se progresivno stvorilo oko konflikta, kada je uspostavljena neka vrsta dogme, čak mit o pravednosti borbe hrvatskih, albanskih i drugih nacionalista. Ali, u isto vreme je u Francuskoj, od zapadnih zemalja, bila najveća koncentracija oponenata satanizacije Srba, kako u vojsci, tako u nekim medijima i među određenim intelektualcima, koji su pokušavali da razviju drugačiji diskurs. Francuski oficiri koji su se vratili iz mirovnih misija odreda su bili prosrpski orijentisani.