DOČEKAĆU i taj dan - da se Danilo vrati na Cetinje. U našu kuću, u Bajovoj ulici u kojoj smo srećno živeli poratne godine. I u koju je on i kada je bio, što bi Cetinjani rekli svetski čovek, često dolazio. Sve dok opaka bolest, tamo daleko u Parizu, nije uzela maha. Spomen-ploča s njegovim likom i kratkom porukom, podsećaće pre svih moje sugrađane, ali i sve brojnije turiste koji ovde stižu, da je tu živeo dečaštvo i prvu mladost i pisao svoje rane radove pisac na kojega se pomalo zaboravilo.

Penzionisani radnik Centralne biblioteke "Đurđe Crnojević", Mišo Dragićević, brat od ujaka velikog pisca Danila Kiša, ekskluzivno za "Novosti", vraća se u rano detinjstvo. U vreme poezije i mira, koje je dobrim delom ispisivao njegov bliski srodnik. Tih i skroman, uvaženi gospodin s Cetinja, meri svaku reč. Kako ne bi, ne daj bože, rekao nešto što štrči, pohvalio više nego što treba, prenaglio...

- On je za mene, bio samo brat od tetke. Veliki brat, s kojim nisam razgovarao o književnosti, već o malim, dragim porodičnim stvarima. Te uspomene jarkih boja titraju i danas, iako je Danilo odavno već na svojoj zvezdi, odakle verujem, krajičkom oka gleda i Cetinje - kaže Mišo Dragićević.

IZ SELA POTPEĆ NA Cetinje su Dragićevići stigli iz sela Potpeć u Piperima. Danilov i Mišov pradeda Bajo, kupio je početkom dvadesetog veka kuću u Bajovoj ulici, od vojvode Mijajla Vučinića.

Mišo se rodio na isti dan kada i Kiš (22. februara), samo petnaest godina posle. Danilo je već tri godine živeo na Cetinju, kada je njegov brat od ujaka rođen. Iz vremena kad je bio đak cetinjske gimnazije iz ranih pedestih Mišo ga se ne seća. Bolje će ga upoznati tek u vreme letnjih raspusta, kada je Danilo iz Beograda redovno dolazio kod svojih.

Iz priča svojih roditelja je saznao kako su njegova tetka Milica i njena deca Danilo i Danica, stigli na Cetinje. Na cetinjsku poštu stigla je naime dopisnica "iz daleka" sa pitanjem "ima li ko živ od porodice Jakova Dragićevića". Dopisnicu je poslala njegova ćerka Milica, pošto joj je muž završio u Aušvicu, a ona sa decom ostala u Mađarskoj. Uspostavljena je veza, i oni su došli na Cetinje 1947.

- Moja majka je Danila i Danicu primila kao svoju decu. Brinula o njima, kažu isto kao i kasnije o meni, mom bratu Branku, sestri Kseniji - priča Mišo. Milica je rano umrla, početkom pedesetih, pa su moj brat i sestra od tetke ostali siročad. Danilo je završio cetinjsku gimnaziju nakon čega se preselio u Beograd i upisao književnost.

Vižljast, zamišljen, odvažnog hoda, Danilo Kiš je šetao cetinjskim ulicama, uglavnom s knjigom. Rano inficiran literaturom, gutao je knjige, kojih je u kućnoj biblioteci njegovog ujaka, Mišovog oca Rista Dragićevića, bilo više od 3.000. Risto je bio jedno vreme profesor bogoslovije, zatim predavao u gimnaziji, bio direktor Državnog muzeja. Pisao je, mahom istoriografiju i kažu na Cetinju da je sestrić malo povukao na ujaka. Tako, normalno, zar ne.

SPOMEN-PLOČA ZA oživljavanje priče o cetinjskim danima Danila Kiša, Mišo Dragićević je veoma zahvalan "Novostima". Takođe i na spremnosti da naš list učestvuje u postavljanju spomen-ploče na kući.
- Verujem da će to lepo uraditi ljudi od struke. Ja i moj brat Branko imamo samo jedan zahtev: da na ploči stoji da je to kuća Danilove ujčevine, kako neznanac ne bi pomislio da je on, tu, možda bio podstanar.

- Odlazio je, uvek kada je lepo vreme, na Ćipur i pod Orlov krš. S knjigama, koje će celog njegovog kratkog života biti obavezan pratilac. - Letnje dane provodio je u dugim šetnjama, i obavezno sa cetinjskim prijateljima iz gimnazijskih dana i sa studija u Beogradu, Pavlom Đonovićem, koji je takođe studirao književnost, Boškom Mijanovićem, profesorom matematike, Pavlom Zorićem... Čim bi stigao na Cetinje, tražio je njih - seća se Mišo.

Kiš je dobro razumeo cetinjski humor "dim u dim", a i sam ga je često "primenjivao". Mučio se dugo s cigaretama, koje su ga rano zarobile. Kada je ostavio duvan, seća se Mišo, nervozno bi i dugo šetao oko stola, a kad bismo ga pitali šta se događa, kratko je objašnjavao: "Eto, pušim".

Danilova sestra Danica se udala za uglednog Paštrovića, Krsta Mitrovića iz Miločera s kojim je imala dva sina. Danilo je od 1962. do 1981. bio oženjen Mirjanom Miočinović. Posle razvoda živeo je sa Paskal Delpeš, sve do smrti, u Parizu oktobra 1989.

- Paskal je bila njegova učenica, buknula je ljubav. Nikada nije na Cetinje došao bez nje. Zavolela je našu familiju, često nas posećivala i posle Danilove smrti. Pre mesec dana je bila kod nas i saopštila nam da ide u Kinu na trogodišnji rad. Odlično govori naš jezik, a Danilo je često tražio od nje da prevede neku francusku reč i ona bi uvek našla pravi izraz. Prava snaha, naša, cetinjska, kao da je ovde odrasla - priča Mišo.

Tetka Danilova i Mišova, Draginja živela je u Beogradu. On je kod nje često odlazio, održavajući tako vezu sa Cetinjem i kada nije sa porodicom.

- Danilo nas je silno voleo, mi njega takođe. Bio je skroman, nekako zatvoren. Gorela je izgleda samo njegova mašta. Pričao je malo, i jedino su ga "otvarali" oni kojima je bila bliska jaka misao. A takve prijatelje je imao i na Cetinju. Nažalost, malo ih je danas u životu - setno zaključuje Mišo Dragićević.