BARD srpskog slikarstva Petar Omčikus (86), koji je u poslednjem deljenju karata u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, ovih dana "prekomandovan" iz statusa van radnog sastava u status dopisnog člana, u razgovoru za "Novosti" skreće pažnju na naše mane i vrline, zablude i razloge za stalna stradanja.

* Šta vam ovo imenovanje znači? Kako apstraktno oko slikara može da doprinese kolektivnom sagledavanju naše realnosti?

- To je lepo priznanje i poverenje. Sa svoje strane, dajem sve što mogu. Nedavno sam u Galeriji SANU imao veliku izložbu portreta. Neka se ljudi u njima pronađu. Želeo bih da, ako je moguće, vide da u mojim slikama ima istine. Da u njima postoji deo mene, ali da u njima učestvuju i moja okolina, i ljudi iz nje. Dakle, da je u mojim slikama i deo njih. Da vide da se život okreće oko jednostavnih stvari. A to je komplikovano postići.

* Na šta vas obavezuje članstvo u SANU?

- Voleo bih, pre svega, da pomognem mladim umetnicima. Zameram im što se ne druže više među sobom. Potrebno je i malo ljubavi, strasti. I, treba biti otvoren. Otuđeni su. Nemaju dovoljno sredstava, ali i mi smo bili u sličnoj situaciji. Kada sam došao u Pariz, moji prijatelji slikari i ja smo pošteno molerisali stanove. I družili smo se. Zadarska grupa je iznikla iz druženja. Nije bilo elitizma.


ISPREČIO SE TEPIH PETRA Omčikusa je pre nekoliko dana zadesila velika nevolja. Zatekli smo ga s povezanom i imobilisanom desnom rukom, onom kojom slika.
- Zakačio sam nogom za tepih i tresnuo svom snagom. Pružio sam se koliko sam dug i završio u biblioteci, a onda i u bolnici. Napukla mi je kost, cela ruka nagnječena. Šteta, ne može da se slika. Da je trebalo, naučio bih i levom! Ali evo, prste već pokrećem.

* Ima li ga danas?

- Na delu je neka vrsta kvazielitizma. Ljudi se snalaze. Ima i grabeži, i drugih ružnih osobina. Nesposobni ostaju po strani i stradaju, dok oni drugi profitiraju. Tako se danas rađamo i vaspitavamo.

* Gde je nestalo poštenje?

- Ima ga, i te kako. Narod je dobar, drag, svakojak. Samo ga treba pustiti na miru. Na kraju, ne treba od njega mnogo ni tražiti. Poštenje i poštovanje drugog, to je osnovno.

* Vek ste proveli gledajući Srbiju izdaleka. Šta to primećujete, što ljudi koji u njoj žive, po inerciji, možda ne vide?

- Taj otklon je moja prednost. Imaju, pre svega, lepu zemlju. Jeste u neprilikama i trzavicama, dosta je stradala, ali je otporna, lepa i ima dinamičan svet, koji mora da se održi. Pametan smo narod, ali možda ne i toliko pametan da uvek vidimo to što imamo.

* Negativizam i kritika odavno preovlađuju, čak i tamo gde im nema mesta?

- To je dobro! Neka kritikuju. Gadno je kad se ne kritikuje. Šta nam onda preostaje? Čovek može i da se prevari u toj kritici, ali nam je glavna osobina šeretska, duhovita i tačna.

* Oko takvog čoveka se okreće i vaša slika?

- Postoji nekoliko tema koje me prate celoga života, vraćaju se i ponavljaju u koncentričnim krugovima. Volim sve što se oko mene kreće. Slikam život. To je to drvo u cvatu u mom dvorištu, Beograd, koji sagledavam sa svih strana. Najvažniji su mi Balkanska ulica, Sava i Dunav. Rado slikam i crnce. Volim tu put, odgovaraju mi boje. Slikar sam momenta, događaja. Nisam slikar sistema.

* Događaja bar ima napretek?

- Brojne su situacije koje preživljavamo i nisam indiferentan na njih. Naš narod je mnogo puta loše prolazio. Ima toga na mojim platnima. Slikao sam razne "lepotice" a la Madlen Olbrajt, njene drugare i prijateljice. Oni na svojim izobličenim licima nose čitavu ljudsku tragediju.

* Zašto su baš nas odabrali?

- Takva je današnja visoka politika, malo evropska, malo američka. Znate, političari su za mene dalek svet. Ne shvatam ga. Naučio sam na lekare, profesore, volim pesnike, naučnike, radnike, seljake. Bez onih koji obrađuju zemlju ničeg nema.

ČOVEK MORA
DA ŽIVI
NE tako davno, Petar Omčikus je ostao bez životne saputnice Kose Bokšan. Sada ga u životu prati Meri, Korčulanka iz Vele Luke, koja je prethodnih nekoliko decenija provela u Milanu. Zajedno su poslednjih meseci.
- Znamo se odavno. Pola veka. Bili smo prijatelji. I ona je udovica. Čovek mora da živi! Ne treba da bude sam. Bila je geodet. Radila je na Univerzitetu u Milanu. Ima beskrajno jak temperament. Počela je da uređuje kuću, a ja se opirem. Volim svoj nered! - kaže Omčikus.

* U čemu se ipak ogleda naša greška?

- Pre svega, u naivnosti i u nedozrelosti. Ima istorijskih nedaća koje nismo umeli da savladamo. To nam je u krvi. Važnu ulogu ima i naš geografski položaj. Mnogi ne mogu da se slože da je Beograd, ipak, metropola. A to nije mala stvar. I ta metropola je do sada platila veliki danak. Volim Beograd. Za mene je on grad na moru. Ostao mu je panonski duh. Ni Crno more nije daleko. Tu su i veliko nebo i galebovi na Dunavu. Sve to utiče na primorca, kao što sam ja.

* Kako bi po vama, suvozemnom morskom vuku, Srbinu s Korčule, današnjim uzburkanim svetskim vodama trebalo da plovi nahereni srpski brod?

- Treba da radimo. Da imamo radne navike, koje nam je remetio sticaj okolnosti. Nismo mi krivi što stojimo na vetrometini, na prolazu, što ne baš dobronamerni imaju apetit prema jednom narodu koji ima izvanrednu, ali vrlo opasnu geopolitičku poziciju.

* Šta nam je preostalo u registru opštih vrednosti?

- Talentovani smo. Imamo staru kulturu, koju ne treba da odbacujemo. Kao mali narod, imamo vrlo značajne ljude. Ali imamo dosta i mana. Godinama, recimo, nemamo muzej u Beogradu. Nijedan! Kažu - nema para. Nešto popravljaju. A imamo šta da pokažemo: Lepenski vir, Vinču, svakojake iskopine, grčke, rimske, vizantijske. To je stvar ministara, ministarstava i birokratije.

* Pratite li političku scenu u Srbiji?

- Kao i svi ljudi. Naši političari se baš nisu nešto pokazali. Ne znamo šta da radimo s njima! Uvek se od novih očekuje da će sad nešto da učine, a onda se na kraju razočaramo. Naiđu na teškoće, pa se lomataju. Verujem da bi hteli, ali rezultata nema. To je zato što nam je nasleđe preteško. Teško je biti na putu onih koji vole da gaze. Ipak smo mi stradalnici. Uvek smo podmetnuti.

* Stradanje uvek ide u paru s inatom?

- Neka! Inat je dobra stvar. Bar za mene koji se bavi ovim zanatom. Ne, nego sluga sam pokoran? Ne može! Pa makar ne bio u pravu! Ima inat svojih mana, može se izbeći i bolje proći, ali to je pitanje karaktera. Kao kategorija, mnogo mi je simpatičniji.

* Kakva je razlika u mentalitetu Srba i Francuza?

- Pariz nije više što je bio nekad, pre, recimo, dvadeset godina. Nastao je veliki vašar. Bio je interesantniji, prijazniji, bliži, lakše si mogao doći do prijateljstava, što kod Francuza inače nije tako lako. Sad je to gotovo nemoguće. Francuza sve manje ima. A kod nas još uvek postoji onaj slobodarski duh, mada su mnogi ljudi iščezli. Nije čudo što nas Nemci ne vole. Ni Francuzi nisu baš prisni, ali ipak nekako osećaš da su nam prijatelji: po temperamentu, i po mnogo čemu.

* Srpski ste akademik. A čiji ste slikar?

- Gde god dođem, imam atelje. U Parizu, ipak, provodim više vremena, jer tu imam bolje uslove. Ali mogu ovde da budem i sto godina, da se čak proglasim i francuskim slikarem, ali oni nisu obavezni prema meni, niti ja prema njima.

DAJTE MI ULICU ŠTO KASNIJE NAJVEĆI deo svojih, i slika Kose Bokšan, Petar Omčikus je prebacio u Beograd. - To je bio naš dogovor. Jer, te slike pripadaju Beogradu i tamošnjoj sredini. Kad je Kosa umrla, prodao sam njen pariski atelje i na Dorćolu kupio prostor od preko sto kvadrata. Nisam želeo da to bude legat, već mesto gde će se, jednostavno, okupljati prijatelji ateljea. Sticajem okolnosti, nalazi se u Mihizovoj ulici. Bio je naš veliki prijatelj i učesnik Zadarske grupe. Zanimljivo, jedna ulica je nedaleko dobila i ime Miće Popovića. Molim gradske vlasti da što kasnije ovom trouglu pridodaju ulicu Petra Omčikusa!

* Da li je nama mesto u EU?

- Neće se ona dugo održati. Nije to samo moje mišljenje, to oni sami pokazuju, načinom na koji deluju. Žao mi je, jer volim razne unije.

* Kriza je za to kriva?

- U krizama uvek neko profitira, ali ovoga puta su preterali. Ovo više nije kriza. Ovo je nešto ružno. Bankari su nam udesili život. Ovi što drmaju svetom, nikoga ništa ne pitaju. Ljudi bez savesti zgrću pare, idu direktno, đonom, nemaju osećaja ni za šta.

* Dosta ste ogorčeni na ovaj svet?

- Jesam! I imam pravo. Na glavi ga već nosim dosta dugo. Video sam raznorazne tvorevine. Ali ovako nešto još nisam.

* Kako ipak uliti nadu ljudima da se održe?

- Čovek je čudna sprava. Izvuče odnekuda svoje rezerve. Čuva ga taj nagon za životom. Ume da gubi, pa se onda povrati. To je stalna borba.

* Koliko će nas na kraju ostati na Žerikoovom "Splavu Meduze"?

- Jedro se, doduše, malo pocepalo, ali još se držimo za jarbol! Nema nam druge, i da nećemo, moramo da se spasemo!


POŠTENO

ČITAM "Novosti". Dobre su vam novine. Imam utisak da postaju sve bolje. Imate dobre, poštene rubrike. Pratite kako ljudi dišu.