Andrej Aćin: Samo legende ostaju

KULTNI partizanski film "Valter brani Sarajevo", u režiji Hajrudina Krvavca, po scenariju Đorđa Lebovića, snimljen 1972. sa Velimirom Batom Živojinovićem u naslovnoj ulozi, postao je povod dugometražnog dokumentarca "Valter - Mit. Legenda. Heroj", koji će premijerno biti prikazan 4. novembra u Sava centru.

Reditelj Andrej Aćin, koji zajedno sa Vukom Ršumovićem potpisuje i scenario, u ovoj priči bavi se samim fenomenom Valtera, filmskog junaka koji je nastao po istinitom liku Vladimira Perića Valtera koga je, prema procenama, do danas videlo više od 13 milijardi bioskopskih i TV gledalaca širom sveta. Ideja za ovaj film, kako za "Novosti" kaže Andrej Aćin, došla je od producenata, Jakova Petrovića i Andrije Sudarskog u ime kuće "Geronimo medija grup". Oni su već imali okvirni sinopsis, a on je dobio ponudu da ga upotpuni i napravi u svom rediteljskom rukopisu. Tako se od priče za kratkometražni film, veoma brzo došli do građe za dugometražni.

- Razmišljajući o načinu na koji bi trebalo ispričati priču o Valteru, došao sam do zaključka da ne možemo ignorisati postojanje Vladimira Perića Valtera, istorijskog heroja tokom oslobođenja Sarajeva u Drugom svetskom ratu. Istražujući arhive, saznao sam da je Valterova rođena sestra Ilinka Golubović još uvek bila živa, da je u Beogradu, i da je Vuk Ršumović u direktnom srodstvu sa njom. On i ja smo već sarađivali, Vuk je, doduše, i ranije planirao da napiše filmsku priču o Valteru Periću, ali se to nikada nije desilo.

* Ipak, i vi ste imali ambiciju u ovom projektu?

- Istorijska građa koja je postojala u okviru porodice bila je inicijalna kapisla za filmsku avanturu u kojoj do samoga kraja nismo znali u kom pravcu će se kretati, i kako će se zaista završiti. Sa druge strane, tu je bio i Bata Živojinović, koji u početku nije baš uzeo zdravo za gotovo ono što radimo, i siguran sam da će i za njega biti veliko iznenađenje kada bude video gotov film.

* Na čemu je trebalo insistirati u toj dokumentarnoj priči o Valteru?

- Ako govorim o sebi, imao sam samo jedan imperativ: nikakve parole ne mogu i ne smeju da se provlače kroz film, nikakave nacionalne, verske ili političke konotacije. A opet, to je bilo veoma teško, ako imamo u vidu da Valter nije samo Vladimir Perić, ili Bata Živojinović, nego i sinonim za ceo jedan grad i njegov narod, i priča o Sarajevu nekada, i Sarajevu danas, ne može da se ispriča sa providnim povezom preko očiju, i sa željom da se preskoči sve ono što se, na veliku žalost, desilo onda kada se raspao san o suživotu jugoslovenskih naroda. Mislim da je film "Valter", uprkos tom teškom zadatku, uspeo do kraja da ostane objektivan, van okvira propagande, ili pogrešnog i senzacionalističkog tumačenja bilo kog istorijskog konteksta.

* Šta je sve, suštinski, činilo ambijent u kome je nastao film "Valter brani Sarajevo"?

- Popularnost filmova ovde se uvek merila brojem citata koji su bili zgodni i za zabavljanje društva, i za pseudointelektualne rasprave. Iskreno, ne sećam se nijedne replike iz "Bitke na Neretvi", a iz "Valtera" mnoge žive već decenijama. Iako svojevremeno uopšte nije bio prihvaćen, "Valter brani Sarajevo" sigurno jeste naš najpopularniji partizanski film svih vremena, samim tim, i najpoznatiji jugoslovenski film. Gospođa Devleta Filipović iz sarajevske Kinoteke, nedavno mi je pokazala spisak zemalja u kojima je "Valter" bio prikazivan, i to je zaista impozantan broj. Opet, to je samo jedan u moru partizanskih filmova koji su u to vreme imali zadatak da stvore osećanje bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda. Dok god su se ljudi poistovećivali sa bajkovitim prikazima NOB na velikom platnu, dok god se nisu postavljala pitanja ko je odakle došao, partizanski film imao je siguran uspeh. Na kraju, kada izuzmemo "Otpisane", "Boška Buhu" ili "Sirogojna", da li iko zna kako se ijedan jedini partizan zvao u celom opusu tog segmenta JU kinematografije? Ljudi i danas pamte Valtera i Tigra, Šibine filmske pulene... i, u oba slučaja, Bata Živojinović bio je nosilac uloge.

* U kom smislu je fascinantna ta legenda o Valteru?

- Istorijski Valter i filmski Valter imaju samo jednu zajedničku tačku - Sarajevo. Na osnovu onoga što se može pročitati u par uglavnom romansiranih i prepisivanih knjiga o Valteru, zaključujem da je i taj opisani, istorijski Valter, dobrim delom bio plod nečije mašte. Zato uzimam sa rezervom sve ono što je u to vreme kreirala propagandna mašinerija kojoj su bili potrebni mitovi tih dimenzija. Kada me je najstarija ćerka pitala, sasvim logično, po čemu je istorijski Valter, zapravo, ostao upamćen, ispričao sam joj da se njegova najveća zasluga za odbranu okupiranog Sarajeva ogledala u nabavljanju mapa i preciznih podataka o svim neprijateljskih formacijama u gradu i okolini, i da je kruna svega bila spektakularna akcija uništavanja goriva koje je vozovima trebalo prebaciti u već oslabljene okupatorske garnizone. Ona me je samo pogledala i krajnje spontano rekla: I? To je to? Tada sam shvatio kako je, i zašto je nastao filmski Valter.

* Do kakvih ste sve arhivskih podataka došli?

- Đorđe Lebović, scenarista tog filma, imao je duboko ljudski motiv da kreira superheroja koji se bori protiv sila mraka. Lebović je, kao dečak, nemačkim vozovima deportovan u najstrašnije logore smrti, i ostao je živ "samo da bi nam preneo svedočanstvo o zlu koje nikada ne spava". U koncentracionim logorima imao je prilike da upozna prave heroje, ljude koji nisu žalili da žrtvuju sebe zarad drugog. To je Valter kojeg je on napisao. To je Valter kojeg je Hajrudin Šiba Krvavac režirao. To je Valter kojeg je Bata Živojinović igrao. Perić je, kao čovek koji je zaista postojao, vremenom polako odlazio u zaborav, a rođen je novi mit o nesalomivom Valteru koji je ostao da živi.

* Šta je ono novo, nepoznato, što ćemo saznati iz vašeg dokumentarca?

- Bata je ovim filmom napravio snažno zaveštanje filmskoj istoriji, a naš susret u Havani bio je uzbudljiv trenutak u kojem se sudaraju filmska priča i realnost vremena u kojem živimo. Od Bate sam čuo sve ono o čemu ranije nije govorio, da li u prošlosti nije želeo da priča na takav način, ili jednostavno nije bilo potrebe za tim, ne znam. Ovde je situacija bila specifična - Bata je bio čovek sa neispričanom pričom sa jedne strane krajnosti, ja sam bio neko ko je, sa druge strane, došao po odgovore na nikada postavljena pitanja. Jedan na jedan! Po završetku Batine ispovesti, kamera je i dalje bila uključena. Ostali smo dugo zagledani jedan u drugog, i u toj tišini kao da smo prihvatili ono što nismo glasno izgovorili - da smo svi prolazni i ranjivi, da svi plačemo, da se svi isto smejemo i isto krvarimo, i da svi odlazimo u zaborav, pre ili kasnije, samo mitovi i legende ostaju posle nas.