BILA je ovo dobra, berićetna godina za mene - kaže glumica Ljiljana Blagojević, dobitnik dve velike nagrade koje je dobila u ovoj godini, "Žanku Stokić" i visoko rusko priznanje "Sergej Bondarčuk". - Držim se onoga što je rekao Čerčil, "nagrade treba prezirati onda kada ih dobijete, do tada nemate pravo da o njima govorite". Mladima su one značajnije jer im se odaje priznanje da vrede i da su dobrodošli u svet umetnosti. Starijima pak govore da nisu "otpisani". "Sergej Bondarčuk" je jedna od onih nagrada koje se daju za životni opus, poput "Žanke Stokić". To su priznanja za stvaralaštvo, zato su za mene posebna.

* Gledamo vas u pozorištu, na televiziji i na filmu. Šta su vaši današnji glumački izazovi?

- Nisam toliko "gladna" uloga, pa da trčim pred njih. Ali, vreme je, kao neko sito, prosejalo i kod nas, u branši. Neko je ostao, a neko se izgubio. Eto, čini mi se da je opet došao moj trenutak. Nije više ni pitanje glumačkih izazova, ja sam radoholik, volim da radim i dobro se osećam kad sam na sceni ili u kadru. S vremena na vreme imam mnogo posla, ali onda predahnem, u želji da odmorim publiku od sebe i sebe od posla.

UNUKA - Družim se sa mojom jednogodišnjom unukom Mionom, to me ispunjava i usrećuje. Ne razmišljam puno o prošlosti. U stalnom sam kontaktu sa onima koje volim i koji me inspirišu. Oni mi ne daju da pobegnem od realnosti i uče me da se ne uznesem u nekim lepim trenucima.

* Ne nedostaje vam radnog elana?

- Davno sam gledala intervju sa jednim latinoameričkim revolucionarom, koji je proslavljao stoti rođendan. Na pitanje novinarke u čemu je tajna njegove dugovečnosti, odgovorio je: "Regulisati ishranu, svakodnevno šetati sam, po sat vremena i učiti jedan odlomak napamet, jer zaborav je predvorje smrti". Ja se zaista držim toga, ne dam sebi da se opustim, učaurim, zapadnem u depresiju ili počnem da vičem "ja sam stara".

* Rekli ste jednom da ste odbili više uloga nego što ste igrali. Razmišljate li nekada o onom "šta bi bilo, kad bi bilo..."?

- Razmišljam suprotno - kako je dobro što sam baš "to" odigrala! Kada sam igrala predstavu u Kruševačkom pozorištu, svi su se čudili. A baš na tu predstavu je došao reditelj Bora Gligorović i pozvao me da igram u "Pobratimu", u Narodnom pozorištu. Tu predstavu gledao je Sava Mrmak, koji me je angažovao za ulogu Drage Mašin u TV seriji. Sve je povezano. Moj dobar odabir je učinio da mi se to vrati stostruko.

* Sa Emirom Kusturicom ste sarađivali na početku karijere u "Sećaš li se Doli Bel" i u "Zavetu". Koliko ste se oboje promenili za sve ove godine?

- Malo smo omatorili za tih 25 godina, ali smo postali sigurniji u stvari koje želimo i koje radimo. Kusturicu veliki uspeh nije promenio, i dalje je čovek koji ume da se obraduje, da prepozna dobrotu, da se nasmeje... Najveća stvar u životu je kada uspete da sačuvate radost i u zrelom dobu.

PAJA VUISIĆ * Kao dragog i značajnog učitelja izdvajate Pavla Vuisića. Postoje li danas glumci takve harizme i talenta?
- Sigurno postoje, ali je vreme drugačije. Drugačiji su glumci, publika, ali i tretman kulture. Treba mnogo vode da prođe da neko dođe do tih koordinata u kojima je bio Paja Vuisić. Veliki glumac! Imala sam sreću da sam ga poznavala, sarađivala i učila od njega.

* Imate li vere u mlade glumačke naraštaje?

- Apsolutno, ali mladim glumcima i uopšte mladim ljudima nije lako. Pripalo im je teško, ubrzano vreme koje melje i koje ne prepoznaje odmah prave vrednosti. Ovo je vreme marketinga i menadžmenta. Od toga koliko ste spremni i sposobni da se "povezujete", preko "Tvitera", "Fejsbuka" ili nečeg trećeg, vi ćete pre biti na dobitku nego neko mnogo talentovaniji. Jer, pravi, kvalitetni umetnici su, kao i prave devojke, stidljivi. Oni vam neće gurati prst u oko i sedeti u krilu. Ovo vreme ne pripada njima. Kao profesor na Akademiji, trudim se da prepoznam baš te ljude koji nose raskoš, a ne egzibicionizam.

* Kako savetujete svoje studente?

- Buduće kolege jedino mogu da savetujem da budu strpljivi, da ne posustaju i ne odustaju. Jer, pravi talenat uvek pronađe svoj put, kao što voda nađe neku pukotinu i ispliva. Treba biti strpljiv, ali ne i pasivan. Ne smete sumnjati u sebe, ali ni krenuti za nečim što niste.