Nadomak svodova manastira Rača kod Bajine Bašte, sa mesta odakle je prva generacija srpskih građanskih pisaca za patrijarhom Čarnojevićem krenula put fruškogorskih skitova, da budućim pokolenjima pored narodne i crkvene stvara pisanu književnost, srećemo najznačajnijeg savremenog pisca nemačkog govornog područja. Neposredno pre nego što će primiti "Račansku povelju", sa Peterom Handkeom razgovaramo o svetu i Srbiji, još živoj, pomalo buntovnoj, nepomirenoj i nepokorenoj Srbiji iz koje se, po njegovom uverenju, najbolje vide opasne kontroverze savremene Evrope. Zato ne čudi što u razgovor "uskaču" Orić, Bler i Ahtisari, pa čak ni to što dok govorimo o Moravi i Kosovu, gledamo preko Drine u Republiku Srpsku...

- U Bajinoj Bašti sam bio 1995. godine, to je prvi grad u Srbiji koji sam zaista razumeo i proživeo. Ovde sam se osetio kao kod kuće i to usred opšteg razornog jednoglasja mržnje prema Srbima. Meni je bilo samo do pravde, ili makar do otvaranja vrata za mogućnosti dodatnog promišljanja. Isti osećaj gajim prema Studenici, gde sam iste godine bio sa Miloradom Pavićem... Volim ja i Beograd, ali nisam čovek metropola.

HEROJ EVROPE * DA li vam je dosadilo da bavljenje Srbijom i Srbima plaćate gubitkom nagrada i da kao najcenjeniji savremeni pisac nemačkog jezika postanete meta "novoevropljana"?
- Bavim se ja raznim stvarima. Bio sam u Srebrenici, o tom užasnom zločinu napisao sam sve što sam želeo, kao i mnogi drugi. Ali pisao sam i o srpskim selima u Podrinju. Neki drugi to nisu želeli, ne žele ni danas. Zbog toga je Naser Orić sada slobodan čovek. "Zapad" se i dalje pretvara da ne zna ko su ovde dobri, a ko "loši momci". Ti na zapadu Evrope su najveći krivci, najveći grešnici balkanskih ratova! Grešnici! Pitam ih, gde je Orić sada, da li je u Tuzli? Da li se krije? Da li ga neki čuvaju? Da li se oženio sa princezom iz Saudijske Arabije? Možda je u Kataru?
Ili je predsednik fudbalskog kluba u Kuvajtu?
Verovatno je na nekom lepom mestu, obezbeđen u svakom smislu, a šta Evropa poručuje svom vrlom heroju koji joj je srce iščupao?
Možda: "Srećan Božić!"

* Vašu knjigu "Moravska noć" uskoro će predstaviti izdavač SKZ. Kako su selo Porodin, Velika Plana i jedan splav na reci Moravi postali pozornica ovog romana?

- Obilazio sam ova mesta uzduž i popreko, pamtio pejzaže, sedeo u zadimljenim kafanama, upoznavao ljude, osetio sam puno toga, to je oživelo moju maštu, stvorio se raspon između stvari koje poznajem i onih o kojima je tek trebalo nešto da naučim. Knjiga se na kraju pojavila kao srednjovekovna epopeja - smeštena u sadašnje vreme. Kao što je iberijsko mesto Numansija zajedno sa Samarkandom poslednje utočište u borbi protiv Rimljana, današnje koordinate tragične epopeje morale su biti Porodin, Velika Plana, reka Morava...

* Junaci "Moravske noći" su oni koji su preživeli ubistvo "bivše države"?

- To je priča o izgubljenim ljudima Balkana, ali i o piscu koji se pita kako da bude pravedan prema njima. Jednostavna priča o izbeglicama, o njihovim putovanjima autobusom na porušena groblja njihovih najmilijih, dok ih čak i deca zadojena mržnjom zasipaju kamenjem... Za pisca je moguće da Kosovo i Metohiju preseli u to selo Porodin, jer je knjiga daleko stvarnija od realnosti koja nam je servirana.

* Pišete i o mržnji koja se brižljivo gaji "na ovim prostorima". Da li je normalan život ovde moguć?

- Šta je uopšte normalan život? Verovatno, putovanje istim tim autobusom a da vas pri tome niko ne zasipa kamenicama zato što je na njemu ćirilični natpis. Bilo bi normalno ići na groblje koje nije porušeno već je održavano i sačuvano... Istina je, nažalost, da ovi ljudi ne nalaze grobove, već ruševine i zmijska legla u njima... Ali oni u toj tragediji i dalje nose svoju "normalnost" koju im drugi uskraćuju, nose u sebi sva ljudska osećanja, poneko još ima želju da se ponekad nasmeje... Njihov život jeste pretvoren u beskrajnu noć, ali oni u njoj i dalje postoje bez obzira na to što zora možda neće svanuti. To je moja epopeja našeg vremena, slika i prilika sveta u kome živimo, a ovi ljudi su najveći tragičari i junaci današnjice.

* Srbi su se najviše kleli u ubijenu državu, kažnjavani su, prognani su iz Hrvatske, svet nam otima Kosovo i Metohiju... Ovim pritiscima odoleva Republika Srpska, ima li ona budućnost?

- Ne mogu da odgovorim da li Republika Srpska ima budućnost, jer nisam političar. Ali kao pisac i običan čovek, jedno znam: Republika Srpska već jeste budućnost. Bio sam tamo nekoliko puta, najčešće u Višegradu, poslednji put pre tri godine i ne mogu deliti vaša svakodnevna iskustva. Ono što sada vidim i čujem o Republici Srpskoj uliva nadu, ali ni u šta više ne mogu da se zakunem: pokušao sam punih pet minuta da budem ekspert za Balkan, a sada mrzim svakoga ko se kao takav predstavlja, a na televiziji ih je hrpa. Pravi eksperti za Balkan su obični ljudi, njihov glas treba slušati, oni znaju šta je realnost. Ako budemo igrali kako "eksperti" diriguju, "usrećiće" nas baš kao i narod u Libiji kome su presudili...

* Srbija je uvek malo drugačija, malo buntovnija od ostatka Evrope, šta nas to čini posebnima: pravoslavlje, zakasneli prekid sa jugoslovenstvom, slabašni otpor globalizaciji, prkos i inat?

- Ja, Austrijanac nisam tu da vama govorim kako Srbi sebe vide u ogledalu, naročito ne "Večernjim novostima", jer vi jeste to ogledalo. Sve to znate bolje od mene. Ono što ja znam, to je da ste i posebni i drugačiji, zbog svih razloga koje ste nabrojali. To je dobro. Ne želite valjda da se utopite u ovom mračnom, globalnom političkom podzemlju. Ja sam napisao svoj ep o ljudskosti, a za to nema boljih junaka od Srba. To što su moji junaci stradalnici koje svet uporno ne želi da vidi, za mene nije važno. Ja nisam jednostavan čovek, verujem da niko nije, pa će pre ili kasnije svako sagledati opasne kontroverze današnjeg sveta, to političko podzemlje...

* Tokom poslednje dve decenije ohrabrili ste veliki broj mladih pisaca, naročito u Srbiji, da se literaturom bave bez straha da će biti prokazani i nepoželjni ako vole sopstveni narod, da se odupru "derealizaciji" sveta...

- San mladog pisca da bude internacionalni je - budalaština. Svako ima svoje okruženje, svoje snove, svoje okolnosti u kojima živi. Danas pisac sa Aljaske piše istu stvar kao onaj sa Fidžija. Srpski pisac mora biti srpski pisac. Mora da veruje u svoja saznanja i osećanja, da koristi sopstvene oči i uši, mozak i dušu. To je jedino ispravno literarno putovanje. Takozvana internacionalna literatura je poput visoke mode: svi nose isto odelo. Kada listam te knjige, vidim da ne postoji jedan Mario Vargas Ljosa, ima ih na stotine na različitim krajevima sveta. Ljosa Prvi, Ljosa Drugi... Ovaj paradoks je važan i ovako glasi: samo sopstveni san može istinski probuditi čoveka iz sna!

LITERARNI TESTAMENT * VAŠ pripovedač u "Moravskoj noći" opaža jednog dečaka, u autobusu koji se kreće ka okupiranom groblju. Da li u njemu vidi svog naslednika u pisanju, da li je to neka vrsta vašeg literarnog testamenta?
- Moj naslednik, nastavljač? Možda... Moje iskustvo balkanskih ratova, pomešalo se sa mojim ranijim, prvim jugoslovenskim iskustvom kada sam na ostrvu Krk upoznao svoju prvu devojku. Ceo život sam transformisao u ovu knjigu, u nju sam uključio i jedan svoj sasvim konkretan san, imao sam želju da sve to pretvorim u neku novu realnost.

* Kako gledate na ekipu političara koja dugo vedri i oblači Evropom. Može li se ta politička slika nekim čudesnim obrtom preokrenuti?

- Da se neko od njih nekada zaljubio u Srpkinju, bilo bi neke nade... Ali Toni Bler je bio hendikepiran jer nikada nije upoznao neku lepoticu iz Užica... Danas, posle svega, teško da bi imao čak i najmanju šansu "da prođe". Šalu na stranu, nove generacije u Srbiji, mladi ljudi, najbolje bi trebalo da znaju ima li šansi za čovečniju i bolju Evropu.

* Trudite se da promovišete srpsku književnost na nemačkom govornom području. Koji pisci su vam najdraži?

- Potrudio sam se da prevedem jednu divnu knjigu Milovana Danojlića, "Dragi moj Petroviću", delo je doživelo veliki uspeh u Nemačkoj. Trudim se da nastavim tako sa najboljom srpskom literaturom, kroz moju izdavačku kuću u Nemačkoj. Za jednu od knjiga Miodraga Pavlovića sam napisao pogovor, ali ne znam koliko je delo zaista prodrlo među ljude, ako izuzmemo pasionirane čitaoce. To je vrhunska literatura, kao takva, ona je danas na periferiji društvenih zbivanja.

* Svojevremeno ste ostali bez Nobelove nagrade, pripala je vašoj sunarodnici Elfridi Jelinek. Da li vaše "srbovanje" može imati veze sa tim?

- Zar je nisam ja dobio? Šteta! Predviđam da će sledeću Nobelovu nagradu za književnost dobiti Leo Mesi! Zar nije onaj Ahtisari, taj divni anđeo, dobio nagradu za mir! Ako mene pitate, takvom čoveku bi bilo šteta dati flašu najjeftinije finske votke, a kamoli nagradu za bilo šta.

* Da li ćete i lično prisustvovati promociju knjige u Beogradu, 11. oktobra?

Nažalost ne, zbog obaveza vraćam se ranije u Francusku, ali "Moravska noć" vam ostaje. SKZ je to lepo uradila, u lepoj opremi, zadovoljan sam...

JEDINI STRANAC

PETER Handke je "Račansku povelju" dobio 2010. godine, ali mu priznanje tada nije moglo biti uručeno. To je učinjeno juče, u manastiru Rača. Među velikanima, čuvar univerzalne istine, Austrijanac je jedini stranac u čijim se rukama našla povelja. Ovim povodom "Fondacija račanska baština" objavila je "Račanski zbornik" u celosti posvećen Handkeu i laureatu iz 2011. godine, Emiru Kusturici.