MILA majko, kako nas je, kao klince, šćućurene pored televizora, plašio taj Nemac - Šicer, dok u seriji "Salaš u Malom ritu", hladan kao špricer, izgovara rečenicu: "Bićete streljani!" Detinjstvo je davno prohujalo, uostalom kao i svi ratovi, ali je rola glumca Miodraga Radovanovića Mrguda ostala za sva vremena.

Preko puta nas, u nekadašnjoj kafani "Otadžbina", a sada poslastičarnici, u Bulevaru kralja Aleksandra, sedi TV Šicer. Jede tortu i sa nama deli svoje slatko parče TV slave. Miran i drag sagovornik, kome i dalje lepo pristaju "veseli" brčići, ali nadimak Mrgud nikako.

Kada gleda neku predstavu publika se uvek identifikuje sa plemenitim likom, retko kada sa - negativcem. Lik Šicera, jednog od najkompleksnijih likova zlikovca, naša publika je prihvatila. Taj fenomen Radovanović objašnjava konkretnim primerom:

- Jedan profesor Pravnog fakulteta sreo me u perionici automobila i rekao: "Vi ste, čoveče, meni ušli kroz prozor u kuću". Želeo je, valjda, da kaže da sam ga igrom toliko iznenadio da je očekivao da mu na vrata uđe sve poznato, a ovo mu je bilo sasvim novo i drugačije.

Za početak, toliko o Šiceru, a odakle nadimak Mrgud? Nasmejani Mrgud kaže da mu ga je nadenuo čuveni kondicioni trener Crvene zvezde Peđa Stanojević. Za vreme Drugog svetskog rata kao dečaci su se gađali kamenicama i ciglama, i ratovali. Radovanović mu se učinio kao mrgudan - klinac. Ispočetka se Mrgud ljutio na taj nadimak, kasnije ga je i prihvatio. I dan-danas se tako predstavlja.

ŽIVANOVIĆ, PLEŠA, BERČEK, ANITA... Mrgud ne krije da su mu među omiljenim glumcima legendarni Milivoje Živanović i Branko Pleša. Ali dodaje da je oduševljen glumicom iz mlađe generacije - Anitom Mančić. U svetu ljudi sa velikog platna posebno izdvaja Aleksandra Berčeka, koji je za njega naš najbolji filmski glumac.

Za sebe kaže da je remorker, mali brod koji šlepa velike. Taj njegov "brodić" ni u 83. godini plovidbe ne staje. I dalje se drži izjave da "jede i pije" pozorište. Plastično rečeno, to čini zbog egzistencije. Na jesen ga u Jugoslovenskom dramskom pozorištu čekaju predstave: "Skakavci", "Tako je moralo biti" i "Mletački trgovac", a u Narodnom pozorištu "Velika drama".

Objašnjava nam da njegov život nije prošao naročito dramatično. Otac mu je u Čačku držao hotel "Srpski kralj". Sa setom, ipak, pripoveda da nikada, osim za Božić i Uskrs, nisu imali porodični ručak. Ali, jedne večeri, seli su za zajednički sto, gde je primetio da je otac zagrlio majku. Bio je toliko ushićen tim činom da im je priredio malu predstavu i izrecitovao nekoliko pesmica naučenih u obdaništu.

Mada mu je tada, kao šestogodišnjaku, sudbina odredila čime će se baviti u životu, "pravi" glumac je postao mnogo kasnije. Prvo je studirao agronomiju, a u glumce se upisao u 23. godini u klasi Mate Miloševića. Te "poodmakle" godine kumovale su tome, kako kaže, da nikad nije imao scensku mladost. Ali sve kasnije uloge potvrdile su njegovu scensku zrelost. Nema tog klasika po imenu i prezimenu kojeg nije igrao.

Iako mu je Šicer obeležio blistavu karijeru, pozorište mu je i dalje na prvom mestu. Ono je za njega stvarnije od života. Kazuje da se u njemu može videti i doživeti sve plemenito, sve uzvišeno, sve pokvareno, sve neljudsko, ogorčeno, oduševljeno i sve mnogo istinitije nego što je u životu.

TRAŽE ME Mrgud je i dalje tražen na sve strane. Najšira publika može ga videti u seriji "Montevideo Bog te video", a donedavno i u "Selo gori, a baba se češlja", "Vratiće se rode", "Moj rođak sa sela"... Na sve to odgovara: "Šta da radim kad me svi traže".

Od prve do poslednje uloge Miodrag Radovanović glumi "iz glave". Smatra da se talenat ne uči na Akademiji, već zanat, način glumačkog mišljenja. Fakultet dramskih umetnosti je i zaslužan za toliki broj, kako kaže, savršenih, sjajnih i belosvetskih mladih glumaca.

U svojoj više od pet decenija blistavoj karijeri sagovornik "Novosti" nam kaže da je stigao da se bavi i politikom. Krajem sedamdesetih bio je delegat u Veću udruženog rada Skupštine Srbije. Govori da su ga izabrali jer je bio potreban "neko iz kulture". Dakle, bavio se samo tom sferom, nigde nije išao da priča i agituje.

Kada je razgovor pomalo odmakao, Radovanović je hteo nešto posebno da naglasi. A to je - ne može sebe da podeli na dva života, privatni i umetnički.

- Naravno da bi bilo smešno kada bi kao kralj Lir ušao u tramvaj. Osećam se kao normalan građanin, osim što su moja umetnička razmišljanja, šaputanja, specifičnija.

U nastavku ga pitamo za njegove "redovne" aktivnosti.

- Volim da pravim biblioteke, ormare od drveta pomoću najprostijih alata. Ne mislim da me rad obavezno spasava ovoga što nam se dešava. Ako bi trebalo negde vaditi most iz reke, ja bih i to uradio, jer je to za opšti spas. Ako većina ljudi postane svesna toga, onda ćemo, kao narod, doživeti pravi ljudski doživljaj i preporod.

Očigledno, našeg sagovornika Miodraga Radovanovića Mrguda nije napustio entuzijazam iz 1946. godine kada je gradio prugu Brčko - Banovići. Doduše, tada je gradio prugu, a sada bi, ako treba, i da vadi mostove.