POKUŠALI su da me podvrgnu “zabrani sećanja”, praksi uspostavljenoj još u rimskom senatu, po kojoj su javne ličnosti, ako im nisu odgovarale, brisane iz istorije. Ali ja sam uzvratila knjigom na 1.732 strane!

Zvezda muzičke scene osamdesetih, Aleksandra Slađana Milošević, psiholog po obrazovanju i pasionirani sakupljač različitih znanja i vlasnica mnogih talenata, još jednom je sve iznenadila. Krajem prošle nedelje predstavila je svoje autorsko, enciklopedijsko delo “Civilizacija žena - Muška žena”. Dvotomnu knjigu, sa oko 900 referenci, koju je uz recenzije naših najuglednijih stručnjaka objavio “Službeni glasnik”, pisala je, kaže, 11 godina, ali istovremeno i skoro celog svog života.

- Većina ljudi koja se lati ovako velikog posla ne doživi da vidi svoje delo, niti ga završi - kaže za “Novosti”.

- Prvo sam mislila da knjiga treba da bude leksikografskog tipa, a krenula sam u enciklopedijsku strukturu. Svako poglavlje ima opisan i objašnjen politički, religiozni sistem, mitologiju, zakonodavstvo (neke stare rimske, posebno bračne zakone morala sam i da prevodim). U sve to sam integrisala - žene, portretišući ih na kraju poglavlja. Njih u istorijskim knjigama gotovo da nema, ili su samo marginalno pomenute. Čak i veliki vizantolog Ostrogorski za caricu Irinu piše “jedna žena je bila na tronu”. Ne pominje joj ni ime!

* Šta je suština arhetipa muške žene?

- U psihološkom smislu to je buđenje unutrašnjeg sadržaja žene, podstaknuto socijalnim i objektivnim okolnostima. Dogodila se promena kulturnog i socijalnog ambijenta u kojima žena ima novi položaj, pravo glasa, obrazovanje, mogućnost vladavine, ulaženje u radnu silu punopravnog. Moja teza je da ta žena sada budi svoje potencijale, stiče sigurnost i ne dopušta da bude skrajnuta sa istorijske pozornice. Ta odlučna, nova, sposobna žena postaje i duhovno kompetentna.

PRETEČE - U staroj Grčkoj su preteče muških žena verovatno bile hetere. Visokoobrazovane, poticale su iz viših slojeva društva, imale mogućnost da vladaju svojim imanjem. Praksitel je po njima vajao likove Afrodite. Među njima treba pomenuti Aspaziju od Mileta, koja je upravljala ratovima, a imala je i duhovni centar u Atini u kome su se okupljali filozofi. Uticajna je bila i Periktione, Platonova majka, i sama filozof, ali se o njenim delima zna indirektno, po pisanju drugih. Pitagorinu školu su, recimo, nastavile njegova žena i dve ćerke. To su podaci koje mi nemamo u srpskoj kulturi, jer nikoga nisu zanimali.

* Zašto je ženi poricana moć stvaralaštva?

- Teško je osvajala apstraktno mišljenje i vladanje neistraženim prostorom. Uglavnom je bila vođena i usvajala mišljenje muških autoriteta. Nova žena ne oslanja se na više na to mišljenje. Iako još nije dostigla filozofe poput Platona, Aristotela, Kanta, ili modernih mislilaca, sve više se približava tom idealu. Ona osvešćuje sadržaje koje sam u arhetipu muške žene predstavila simbolikom heroina iz grčke mitologije (Velika majka, Gea, Demetra, Artemida, Atina i Muza). Taj novi arhetip nije je lišio bioloških karakteristika: sada je onoliko majka, negovateljica i čuvarka planete i ljudskog roda, koliko je duhovno, stvaralački i logički jaka. Zato se i zove muška žena. Po meni, ona je nada čovečanstva.

* Da li je 21. vek - vek žena?

- Dominacija jednog nad drugim polom uvek je loša, ispravno je doći do jednakovrednosti i jednakovažnosti oba roda. Ne mislim na ravnopravnost, jer se ona odnosi na zakonodavni i socijalni kontekst.

* Kako biste opisali položaj žena u današnjoj Srbiji?

- Ovde vlada privid u kome žena ima nominalno sva prava, ali je i dalje mučena i zlostavljana. Kod nas, muškarci ne odustaju od svojih ideja o poziciji i moći, zadržavaju ih i ženu ne prihvataju kao partnera. Srbija je, po nekim analizama od pre desetak godina, u civilizovanom svetu poslednji bastion muškog šovinizma.

* U knjizi ste se bavili mestom žene u crkvi?

- Svi naši moderni teološki mislioci često hvale ženu, samo najsmeliji pominju da joj treba dati veću ulogu u misionarstvu, a niko njenu ulogu u hijerarhiji crkve i vraćanju rukopolaganja, odnosno bogosluženja. Meni to nedostaje i to će možda biti sukob između crkve i mog dela koje se, inače, apologetski odnosi prema hrišćanstvu. Ne može se i dalje insistirati na starozavetnoj preporuci o položaju žene. Novozavetni stavovi su drugačiji. Sve do 12. veka i vizantijski car Aleksije Prvi davao je novac i podržavao đakonise. Ali diskriminacija je počela na Nikejskom saboru, koji je žene koje služe u crkvi nazvao laicima.

KARAVAĐO I ARTEMIZIJA - O znaČajnim ženama umetnicama, tokom istorije, premalo se pisalo i govorilo. Svi znaju za Karavađa, a malo ko da je imao učenicu Artemiziju Đentileski, koja je ostavila jednako vredna dela, ako ne i bolja. Pokušala sam da o svakoj nešto kažem ili da bar pobrojim sve te vredne i značajne, a zaboravljene žene-stvaraoce. Da im se bar ime čuje.

* Ovakave knjige u svetu najčešće rade naučni timovi, instituti... Kako ste se sa njom izborili sami?

- Ispred sebe sam držala veliki papir sa Kantovom rečenicom: “Mogu, jer moram”. Mnoge žene to u svom životu poštuju, a ne znaju za Kanta.

CARICA TEODORA

- JUSTINIJANOVA supruga, vizantijska carica Teodora, veoma je značajna zbog revolucionarne reforme zakonodavstva. Prva je ženama dala pravo da vladaju potomstvom, dobijaju decu posle razoda, imaju svoju imovinu, budu zaštićene. Osnivala je manastire u kojima su se štitile zlostavljane žene, bolnice i kuće za njihovu negu. Pomagala je ženama koje su bile osuđivane... Zaštitila je zabavljački sloj kome je i sama pripadala, oslobodila ih ugovornog odnosa sa krčmama u kojima su vlasnici posedovali njihovu imovinu i potomstvo.