SMRT je preseljena iz kuće u kuću. To nije nestanak, već drugo rođenje”, zapisao je veliki Meša Selimović koji je minuo svetom pre tri decenije. Sa njegovim imenom srastao je “Derviš i smrt” i to čim se pojavio, roman, kako je govorio, o ljubavi, “roman o tragediji čoveka koji je toliko indoktriniran da dogma kojoj služi postane suština njegovog života: promašio je ljubav, promašiće i život”.

Za života stekao je dosta vernih prijatelja, među njima je i Matija Bećković, koji se, u razgovoru za “Novosti”, priseća zajedničkih druženja. Prvi put su se sreli na Tjentištu, na književnom susretu sa mladim piscima BiH, kada je Meši bilo 56, a Matiji 26 godina. Meša je bio poznat pre kao profesor književnosti na glasu, nego kao pisac. O njegovom dotadašnjem književnom delu važila je ocena jednog kritičara koji je napisao da je Meša “veoma pismen, ali, nažalost, bez ikakvog talenta”!

- Nisam bio ništa pročitao od Meše Selimovića, a tada sam ga prvi put slušao i bio zadivljen onim što sam čuo i zapanjen koliko se to razlikovalo od predstave koja je o njemu stvorena - kaže Bećković. - Nijedan profesor koga sam znao nije ni tako govorio, ni tako izgledao, ni tako istupao i suvereno vladao starim i najnovijim književnim izumima, znanjima i uvidima. Lakoća kojom se formulisao i održavao na paučini jezika, aforistika i logika koje je demonstrirao, svedočili su o jednom bogomdanom daru, bez drugih uverenja osim vere u umetnost.

BOŽJI DARAK KADA je Meša preminuo, u njegovom stanu u Jovanovoj ulici, prijatelji i porodica su sedeli do kasno u noć. Matija je otišao pre nego što su stigli pogrebnici, a kada je došao sutradan pre podne, pokojnik je još bio u kući. - Mešina žena Darka dočekala me je rečima: “Da sam znala da svu noć neće doći, ja bih ležala i spavala uz njega!” To je najvrelija ljubavna reč koju sam ikada čuo! I najbolja potvrda tome “da je svaki čovek na gubitku ako u životu ne nađe ljubav”. A Meša je našao, i taj božji darak zvao se Daroslava - Darka Božić.

Ni sam Meša nije bio zadovoljan onim što je do tada napisao, ali je prikupljao građu i pribirao snagu za svoje životno delo. Podsticaj za “Derviša” mnogi su pronalazili u tragediji njegovog brata, ali se Bećković seća ovih njegovih reči: “Pravi razlog zbog čega sam počeo da pišem u to vreme ne bih mogao da objasnim i ne verujem da može iko... Umetnik žudi za nemogućim, sve drugo je kapitulacija!” Kao primer šta je za Mešu bila umetnost, Bećković se priseća jednog razgovora u svojoj kući:

- U to vreme bila je lansirana glasina kako među likovima u delu Ive Andrića nema nijednog pozitivnog Turčina i nijednog negativnog Srbina. U razgovoru bili smo jednoglasni da to ne može biti istina, prisećajući se na licu mesta obrnutih primera. Tom prilikom, Meša je kazao da je to istina koja je nebitna i ne dotiče se nikakve suštine, a kamoli tajne Andrićeve nenadmašne umetničke majstorije. To je bila i najbolja definicija umetnosti vanvremene i nadlične, za koju nema ni Grka, ni Jevreja, ni Turaka, ni Srba. Ono što se na kraju posrećilo Meši Selimoviću, valjda nije nikada nikome.

Ubrzo posle preseljenja iz Sarajeva u Beograd, Meša je teško oboleo, a svakodnevno su ga obilazili najprisniji prijatelji, trudeći se da izbegavaju razgovore na teme koje bi ga mogle uznemiriti. Jednom prilikom, ostajući nasamo, Matija mu je, sedeći mu uz uzglavlje, izgovorio nekoliko reči čiji je smisao bio da je učinio ono zbog čega se rodio, da bi se mnogi zdravi sa njim rado menjali, da je svoju sudbinu ispunio...

- On me očima ispitivao tešim li ga ili govorim istinu, a niz lice su mu se kotrljale suze, toliko krupne da su se mogle brojati, a značile su samo jedno - ako je to istina, ne žalim što sam poginuo. I da se ponovo rodim, sve bih to još jednom učinio. Podsećao je na onog dečaka iz filma “Rubljov” koji je ridao dok je zvono koje je napravio, zvonilo, otkrivajući da mu otac nije otkrio tajnu kako se prave zvona. I Meša je do poslednjeg dana slušao kako zvono koje je napravio, odjekuje po celom svetu, a jezik mu ne može iščupati nikad niko - kaže Bećković, i dodaje:

- Ponekad mi se činilo kako baca žalostivi pogled na pero i hartiju i misli kad bi mu se vratila snaga u izmoždenu ruku, da opiše ono što sad vidi i doživljava, to bi tek bilo nešto što nije doživeo i opisao niko. Ali, sa te strane se još niko nije vratio i svedočio...