Petar Sarić: Duboki rascep u duši

POČETKOM 20. veka, na poziv očevog prijatelja Save, mlađani Mrđan iz Crne Gore, u želji za poslom, odlazi u Galveston, u Ameriku. Tamo radi na istovaru prekookeanskih brodova, a Sava mu za ženu namenjuje svoju sestru Ljubicu koja stiže iz Kotora. Brak „na neviđeno“, sa troje dece is- početka je skladan, dok ne dođe do neočekivanog razdora... To je početak novog romana „Mitrova Amerika“ Petra Sarića (1937), koju je objavila „Prosveta“.

Ovaj istaknuti pisac, pesnik, pripovedač i romansijer, koga smatraju najboljim pripovedačem u posleratnoj književnosti srpskog juga, za prethodni roman „Sara“ dobio je prestižnu nagradu „Meša Selimović“. Radni vek proveo je na Kosovu i Metohiji, gde i danas živi - na Brezovici.

U romanu „Mitrova Amerika“, Mitrova drama nastaje kada se stariji sin Dušan, koji nikada nije dobro savladao izgovaranje engleskog, priklanja njemu, a mlađi sin Miloš i ćerka Bojana, čiji je engleski bio perfektan - majci.

Svi su osećali tu podelu, ali su izbegavali da o tome razgovaraju, kaže pisac. Sa početkom Prvog svetskog rata nastaje pravi razdor: otac sa Dušanom odlazi u dobrovoljce, a Ljubica sa Milošem i Bojanom ostaje u Americi. Tako će jedan deo porodice zaboraviti svoj, srpski jezik, dok će drugi zaboraviti engleski.

U razgovoru za „Novosti“ Sarić otkriva kako je „Mitrova Amerika“ inspirisana duboko ličnom pričom.

- Moji ujaci i majčina sestra su živeli baš u Galvestonu i o njima sam slušao priče od majke. Nekada je njeno kazivanje bilo tako dramatično da je govorila kroz suze. Tako sam bolje zapamtio njeno lice, nego li njene reči. Z

načaja te priče, naravno, nisam bio svestan i trebalo je da prođe puno vremena da shvatim koliko je ona važna. Priča je duboko tinjala u meni, ali izvan mog razuma.

A onda se dogodilo da su moje ćerke, Nataša i Ivana, izbegle iz Prištine, kao što su to učinili i mnogi drugi Srbi, i zahvaljujući diplomama otišle su u Kanadu sa decom i muževima. Nataši je Miodrag Bulatović pomogao da dobije kanadsku vizu. Tek tada mi se vratila priča o ujacima, ona više nije tinjala nego je naprosto buknula. I meni ništa drugo nije ostalo nego da sednem za sto i napišem ovu knjigu.

Konstatujući sa žaljenjem da mladi ljudi, ovoga puta znatno obrazovaniji i školovaniji nego njegov junak Mrđan, i dalje masovno odlaze u svet, pisac ističe:

- Ma koliko posedovali diplome koje su na Zapadu tražene, ubeđen sam da oni tamo ne nalaze željenu sreću i zadovoljstvo. Nije samo u pitanju nostalgija, nego duboki protest koji nose u sebi, pitajući se zašto u svojoj zemlji nisu mogli da nađu ono što su našli tamo. Ovde su ostavili svoje kuće i porodice, a žive sa osećanjem da nemaju gde da se vrate. Taj rascep u duši je više nego dramatičan.

„Mitrova Amerika“ bi se, dodaje autor, mogla zvati i Edvardova, Vićencijeva, ili Ismetova, jer je Mitar samo jedan od onih bezbrojnih Balkanaca, ili Evropljana, koji su stolećima, trbuhom za kruhom, odlazili u „obećanu zemlju“.