Pozorišna kritika: Sud teatra

Noć uoči premijere, posle pretpremijere, između gledalaca razjedinjenih povodom čitavog ovog umetnički kontroverznog projekta, razvila se burna i bučna rasprava; neki su bili zgroženi direktnošću predstave, kao krajnje neumetničkim činom, krvavom košuljom, povraćanjem na sceni, Ružičinim suzama koje se presipaju u akvarijum...

Neko drugi je rekao: - A kako da izgleda predstava koja se zove „Zoran Đinđić“?! Šta treba? Nešto, kao, salonskije? Nešto, kao, umivenije? Šta smo, beše, imali u ovih poslednjih sedam, ili 12, ili 21 godinu života, da bi se o tome moglo salonskije? Upravo nabrajanjem, podugačkim spiskom životnih fakata koji se tiču svakog pojedinca u publici, počinje predstava.

I to pod punim osvetljenjem, do samog kraja, da svakome bude jasno da nema šanse za povlačenje u ulogu posmatrača. Glumci direktno iznose optužbe za sve što je učinjeno u ime te publike, drugima, ali i samoj toj publici, i svaki se pojedinačni spisak završava pominjanjem ubistva Đinđića.

I bez bilo kakvog optuživanja, katarzičan bi bio taj desetominutni spisak svih grozota koje smo dozvolili da se dogode. Priča koja sledi dotiče se nekolikih punktova: optužbe protiv samog Zorana Đinđića, zatim uloge crkve i crvenih beretki, dok se na samom kraju održava suđenje jednom značajnom političaru, za šta je pozorište preuzelo na sebe da sastavi optužnicu.

Nema nikakvog izmišljenog „bio jednom jedan“ u svemu ovome, svaka izgovorena reč je direktan komentar stvarnosti, uz neke citate na temu političnosti, i baš tim nezaklanjanjem iza izmišljenih likova izbegnuto je da se tekst pretvori u uvredljivi pamflet.

Frljić se ne zadovoljava time, ovu skrivenu estetičnost dalje razvija tobožnjom iscrpno dokumentovanom genezom pravljenja predstave, stvarajući pseudodokumentarističku sliku o uroti i prisluškivanju od strane obaveštajne agencije. Za ovu poslednju tvrdnju nema konkretnih dokaza, sve ostaje na slutnji, ipak dovoljno jakoj da braniteljima umetnosti svedoči o nenarušenom integritetu umetničkog dela.

Vidljivo je pažljivo građen i ritam predstave, smenjivanjem kaskada reči, sa minimalistički korišćenim pokretom, i retkom upotrebom direktnog znaka na praznoj sceni, u vidu malog hrama, ili velikog ustava (Marija Kalabić). Glumačka ekipa listom - Branislav Trifunović, Ivan Jevtović, Vladislav Mihailović, Tanja Petrović, Milan Marić, Miloš Timotijević, Tamara Krcunović i Dušan Radović, sa ogromnom energijom, sa vidljivom verom, sa umetničkom merom, iznela je ovaj težak glumački zadatak ravnopravno. Jedini segment izostavljen rediteljevom mimikrijom ostala je muzika, klasično korišćena, u majstorskom ključu Irene Popović. A što se tiče preporuke? Naći ćete se ili u prvoj ili u drugoj grupi pomenutoj na početku, treće mogućnosti nema.