NA putu smo da postanemo demokratsko i slobodno društvo, i siguran sam da ćemo dostići te vrednosti ukoliko budemo svesni da demokratija nije definitivno rešenje - sad je imamo, pa ću da spavam i da gledam svoja posla. Ne mora svako od nas da bude društveno i politički aktivan, u smislu da bude član partije, ali mora biti svestan, i mora biti prisutan. Mi u tom smislu, nažalost, nismo dovoljno artikulisani. Kroz nas još zuje vetrovi prošlosti, i još uvek smo u tom ponašanju i lenji, i patrijarhalni, i kontradiktorni. Ako smo liberalni i avangardni, onda smo toliko daleko od nečega što je suština interesa društva i naroda, da to postaje neka vrsta izdaje. Ako smo konzervativni i „tvrdi“, onda smo toliko radikalni u tome da postajemo suicidni, fanatici i samoubice. A ravnoteža je važna - nije Šekspir olako govorio: mera, to je sve. Mera u svemu, pronalaženje težišta da bismo čvrsto hodali. Ako je čovek pijan, posrće i pada, isto je tako nesigurno i dezorijentisano i društvo, i institucije koje ga vode, ukoliko nema ravnotežu.

Ovo kaže u razgovoru za „Novosti“ Branislav Lečić, jedan od najznačajnijih predstavnika našeg glumišta, i umetnik sa bogatom političkom biografijom.

MINISTARSTVO I “KUSUR“
* Zanimljivo je da nijedan inistar kulture nakon demokratskih promena nije završio mandat?
- To mesto je marginalizovano, Ministarstvo kulture se dodeli kad već „kusur“ mora da se da. Ne razmišlja se o tome da na funkciji ministra treba da bude jaka ličnost, profesionalac koja može da pokrene društvo, nezavisno od političkih partija. Mora da postoji ličnost koja je u stanju da projektuje kulturni model, pre svega, i to ne sam, nego da animira najveći potencijal društva na tom planu, i da jednostavno stvori atmosferu da kompletno, u demokratskom okruženju, plasiramo kulturu kao dimenziju kroz sve pore društva.

* Na koji način se stvara ozbiljno, otvoreno i slobodno društvo, postoji li u našoj javnosti taj neophodni kritički korektiv?

- Prva bolest je nedostatak demokratije u samim partijama, a samim tim nema je ni u društvu onoliko koliko bi trebalo, bez obzira na to što smatram da je jedna stranka u tome zaista bolja. Ali, to nije kraj, to je početak, jer je ovo pitanje rata sa našom svešću - u pravoj demokratiji, kvalitetan lider, ili kvalitetan čovek, u bilo kojoj partiji, bilo kojoj instituciji, bilo kojoj poziciji u kojoj treba nešto da kreira i da postigne, želi pored sebe najkvalitetnije ljude, jer je ta varijanta kvaliteta najvažniji uslov za stvaranje dobrih društvenih okolnosti. Nije Zoran Đinđić bez veze skupljao oko sebe ljude koji su ga često žestoko kritikovali i napadali, ali ne iz mržnje kakvu je prepoznavao, nego zbog toga što su mislili da se neke stvari možda mogu rešiti i drugačije. On je ostavio taj dobar trag, jer u drugim partijama osećam tu varijantu da je lider bog, a svi ostali poslušnici, i svako ko ima svoje mišljenje dovodi u pitanje svoju poziciju u stranci.

* Šta pokazuje naša stvarnost, jesmo li društvo koje radi na afirmisanju pravog kvaliteta, konkurencije, zdrave, lojalne utakmice u kojoj cilj ne opravdava sredstvo?

- Ne, nemam utisak, ali imam nešto drugo - taj proces se dešava, pa se dešava, hteli mi to ili ne. Postoji način na koji neko pristaje na zdravo društveno ponašanje, sam ga afirmiše i stavlja na pijedestal, i tako postaje neko ko je motor dobrih promena u tom društvu. A postoji i varijanta u kojoj se to negira, čime se usporava brod. Ali, taj brod je krenuo, i više ne može da stane. Srbija više ne može da stane, krenula je, ide ka putu demokratije i EU, i jednostavno ima taj mehanizam. Da li ćemo mi doći ili nećemo doći do te evropska zajednice, to čak više nije ni bitno. Ušli smo u kolosek civilizovanja sopstvenog društva i više ne možemo nijedne druge kriterijume i parametre da uključimo sem tih. Zato je i sasvim prirodno da iz igre ispadaju svi ekstremisti, svi koji su hteli apsolutno samo ovo ili samo ono, zato što samo društvo ide ka centru, prosto se balansira tamo gde je najbolje. To znači da imamo šansu da trajemo, da usavršavamo sebe, da sazidamo institucije, da upravo dođemo do pozicije u kojoj će individualnost, kreativnost i konkurencija biti dominantne kategorije društvenog života.

POTRESI U KULTURI * Da li sami umetnici i ljudi koji rade u kulturnim ustanovama mogu da naprave svoju strategiju?
- Ono što je neophodno kad se uspostavi nova vlada, ukoliko nas političari ne razumeju, moraće da se organizuje naša kasta, moramo da artikulišemo naše interese. To ne znači da smo uvek u pravu, možda je u pitanju neka velika reforma koja treba da se desi u sektoru pozorišne delatnosti ili nekom drugom sektoru kulture. Ali, ne navijam ja ni da ostane mir i poslušnost, niti navijam za to da se stvara takva grupacija koja će izazvati društvene potrese u mojoj branši. Ali, samo navijam za to da moramo da artikulišemo svoj interes, da moramo da branimo to što je važno za profesiju. Ne zaborovati da su živi umetnici u pozorištu garancija kulturnog trajanja i postojanja i literature, i likovne umetnosti, i reči, i, naravno, glumačke umetnosti.

* Ako civilizovanje života podrazumeva i kulturu, vrlo je „zanimljivo“ da se ni u nedavnim kampanjama gotovo nijedna partija nije bavila temama i obećanjima vezanim za resor kulture?

- Postoji jednostavan razlog za to - uopšte, nažalost, još nismo svesni značaja kulture i duhovnog ambijenta. Nismo bili svesni toga ni u vreme vlade Zorana Đinđića, iako je on to shvatao, jer je sam problem kulture iskusio na svojoj koži. Nismo svesni ni sada. Kultura je i baza i nadgradnja društva, nije samo nadgradnja, kako su govorili komunisti, i preduslov je da jedno društvo uspe. Ali, kultura se dešava paralelno sa razvojem demokratskog političkog ambijenta i razvojem ekonomije, nikada nezavisno, sama po sebi. Shvatanje kulturnih radnika da nisu zaposleni samo u jednom sektoru, nego da deluju na kompletno društvo, takođe je presudna svest koja će promeniti način mišljenja u ovom društvu. To se odnosi i na političare, jer političar koji ne oseća kulturnu vrednost, ne u smislu da ode u muzej, pa da prepozna neki predmet i kaže o svojoj istoriji nešto lepo, zapravo i ne razume sopstvenu duhovnost. Kultura je živ element, energija svakog čoveka, njegov duhovni kod, i niko od nas nije slučajno rođen na ovom prostoru. To što si ovde rođen, to je tvoj duhovni zapis, taj zapis mora da se pročita i da se prepozna kao energija koja te gura da budeš deo civilizacije.

* Slika koju takođe vidimo od izbora do izbora jeste da je političarima veoma stalo do javne podrške afirmisanih ljudi iz kulture, a onda izbori prođu, podele se funkcije i kultura se opet svede na milostinju i prosjačenje?

- Nije podrška nekom političaru ili nekoj partiji samo lična korist. Ako se umetnik ili neko od imena pojavi i misli isključivo na lični profit, onda je potpuno svejedno kojoj će partiji prići - on nema stav, nema pogled na društvo, u toj samoposluzi, na toj pijaci rukovodi se samo time ko mu više plati za minuli rad i za ime, i zato je, zapravo, bezvredan. To nije rešenje problema, bez obzira što sam svestan da toga ima. Ne kažem da imamo idealne političke partije i da smo u situaciji da uvek biramo stvarno najbolje, često smo u situaciji da biramo ono što je za društvo najbolje u datom trenutku, i mislim da u tom smislu umetnik i čovek od imena, neko ko je u radu i kontinuitetu dokazao da je pripadnik ovoga naroda i da se bori za više interese, može da pomogne time što će objaviti šta misli.

To je važno za običnog čoveka, nisu svi ljudi okrenuti prepoznavanju kuda ide društveni brod i šta je najbolje za njih. Neko je u potpalublju, ima problem i sa suncem, i sa dovoljno svetla, i sa egzistencijom koja je uvek na granici, i svi to manje-više živimo. Ali, čovek ne sme da padne na nivo trgovine, i da apsolutno čini sve, čak i ono što je suprotno njegovim ubeđenjima da bi opstao.

* Zašto vi, na primer, niste napravili stranku za duhovni preporod i kulturu?

- Takva stranka postoji, jer je duhovni preporod suštinska ideja Petog oktobra. Zašto bih se, inače, ja uključio u politiku, ili neki ozbiljni ljudi koji su već toliko toga postigli u svojim profesijama, da nismo imali upravo želju i ambiciju da dođe do ozbiljnog duhovnog i kulturnog preporoda Srbije. A to znači apsolutno pomirenje sa istorijom, deobe koje postaju inspiracija, a ne kazna i nastavak deoba, sagledavanje sadašnjeg trenutka kao sudara prošlosti i budućnosti, ali na konstruktivan način. Naš identitet je naša snaga - ništa ne treba da zaboravimo od onoga što jesmo, ni loše stvari, ni zla koja su učinjena prema nama, što ne znači da treba da se svetimo, ali ni zla koja smo mi učinili drugima. Prosto, moramo znati istinu i prave činjenice. To je naš duhovni preporod, i ta „stranka“ nije nestala. Ja sam i predsednik „Narodnog pokreta 5. oktobar“, i dok god živim štitiću glavne i osnovne motive i razloge Petog oktobra. Učestvovao sam u tome i znam da je ambicija i namera naroda bila ne samo politička promena, nego kompletno uvođenje pravednijeg društva, društva sa više sluha za individualne egzistencijalne, grupne i manjinske nacionalne, duhovne i kulturne interese svih građana koji ovde žive.

* Kako bi izgledao vaš životni „recept“ za sve građane Srbije?

- Imamo neverovatne mogućnosti da budemo još bolji ljudi, da se očovečimo i da počnemo da poštujemo sebe, ali s pokrićem. A to znači da budemo čestiti, iskreni, profesionalni, objektivni, plemeniti, hrabri, slobodni, kreativni. Jer, kako je govorila Njegova svetost, patrijarh srpski gospodin Pavle, prvo treba biti čovek, a onda Srbin. Jer, biti čovek podrazumeva sve vrline ovog sveta.