CELOG veka želeo sam da opišem šta mi se događalo za vreme Drugog svetskog rata. Zamisli ti, 70 godina se sećanja kriju u mojoj glavi... To me zaprepašćuje, kaže nam Raša Popov, u kafani „Palilula“, držeći u rukama svoju najnoviju knjigu „Kad sam padao u fras“, koju je nedavno objavio „Buklend“.

Napisao je knjigu sećanja o vremenu okupacije u njegovom Banatu. „Rat je počeo jedne nedelje, dok smo mi deca spavali“, glasi prva rečenica.

- Zaboravio sam da je Albahari izdao knjigu „Fras u šupi“. Tako da moj naslov nije originalan, ali sam zadovoljan što se knjiga tako zove. Dajem na početku objašnjenje da fras nije samo grčenje dece do pet godina starosti, nego da je to u našem govoru bila oznaka i za preživljavanje velikog straha. Kad se jako prepadneš, mi smo govorili: „Pao je u fras zbog straha.“ E, ja sam tokom Drugog svetskog rata, iz prilike u priliku, dosta puta padao u fras - kaže naš sagovornik.

Rat, kaže Popov, najpre udara na decu i zato je opisao dečja sećanja na strašne dane. Da sačini dečju istoriju, jer postoji istorija odraslih koji obično idu u rat pevajući, a posle kad se rat razvije, pesma im se proredi i utanji.

- Bio sam dete koje iz paralelnog posmatračkog ugla, gleda kroz odškrinute drvene zastore prozora. Imao sam nepunih devet godina. Nisam neki ratni stradalnik ali sam doživeo nekoliko ključnih tragičnih prizora. U severnom Banatu, 9. januara 1942, fašisti su streljali 150 ljudi u pet mesta, pa su ih onda obesili. Kada su ih sutradan skinuli sa bandera natrpali su ih u seljačka kola. Mobilisani seljaci su vukli tela u suknenim odelima, dok je padao suvi sneg na to sukno. To sam video, i taj prizor je ostao najtragičniji prizor mog života uopšte - priča Popov. - Sećam se i kada je došao neki nemački podoficir, verovatno gestapovac, i dok sam prolazio pored jedne bele kuće čuo sam užasne krike. Panično sam pobegao kući, i saznao da tamo živi Jevrejka, da je Nemac nacista došao da je muči. Zašto? Hteo je da mu oda gde krije zlato. Tada sam shvatio da taj rat nije kao iz knjiga, da je nešto daleko strašnije nego što čovek može da zamisli - kaže Popov.

FUDBAL I MRŽNJA PIŠE Popov da je u to vreme fudbal širio prijateljstvo među ljudima, a ne kao danas - mržnju.
- Vidiš ti ove navijače, oni su spremni da ubijaju jedni druge, „zvezdaši“ mrze „grobare“ i „grobari“ mrze „zvezdaše“. Moja braća i otac navijali su za SK 13 iliti predratnu „Jugoslaviju“, a ja za BSK, za Rajka Mitića, Kostu Tomaševića koji je bio maturant, bio debeo, ali je davao golove ko lud. Bio sam zaljubljen u njih.

Posle prvog susreta sa užasom Drugog svetskog rata u rodnom selu Mokrinu, Popov u knjizi opisuje kako se njegova porodica preselila u varošku sredinu, u prestonicu Banata - Petrovgrad, ratni Bečkerek, današnji Zrenjanin.

- Tamo sam doživeo nešto što nije u vezi sa ratom - šok dečaka odraslog u seoskoj sredini, u susretu sa varoškom decom. Oni su svi svoje očeve zvali tata. Kod nas u Mokrinu gde je bilo 1.000 Nemaca, reč „tata“ označava nemačkog oca. Nikad nisam govorio „moj tata“ jer je bilo švapski, nego „Baba“. Onda, imali smo kutiju za olovke i pera i štila, i to se u Mokrinu zvalo „štilornica“, jedna dosta rogobatna reč ali razume se. Kad sam u drugom osnovne rekao jednom drugu „dodaj mi tu štilornicu“ nastao je opšti smeh, smejali su mi se kao glupom seljaku, paoru. Pitam ja: „Pa kako se to zove“, a oni ponosno kažu gradsku reč: „peretonica“. To je još nakaznija reč! E, ja nisam u životu izgovorio „peretonica“ nego uvek: „Dodaj mi to“ - kaže Popov.

A nadnica za „gospodstvo“, priča duhoviti pisac, bilo je i upoznavanje sa stotinama stenica iz parketa u novom gradskom stanu.

- Mi smo znali samo za buve koje ti idu na noge ispod kolena i ujedaju te, kad se igraš sa kerom ili prolaziš pored svinjca. Ne možeš biti gospodin, a da nemaš parket. Opisujem tu junačku maminu borbu protiv buba. To traje dve, tri nedelje, čak je zalivala nameštaj ključalom vodom i tucanom ljutom paprikom!

O važnosti kućnog vaspitanja i toplog okrilja roditelja, saznajemo i iz njegovih zapisanih sećanja, a Popov dodaje da je porodica i danas detetu najvažnija.

- Kad kao deda idem ulicom i vidim majku, oca i malo dete, pa vidim oca kako nosi to dete, radujem se, moje srce peva, jer vidim da imamo generaciju dobrih, mladih očeva. Naravno, to je ono što se vidi na ulici, a šta se događa iza zatvorenih prozora, to ne zna niko, to znaju samo deca. Čujem da postoje roditelji koji tuku decu, opisuju mi jednog bodibildera koji tuče svoju ćerkicu. Ne znam tog čoveka, srećom, ne bih voleo ni danju da ga sretnem a nekmoli u ponoć. Ima raznih besmislenih strogosti prema deci. To što deca ne čitaju knjige, uzima im se za zlo, međutim, kompjuter je veličanstvena sprava i kulturna deca koja koriste kompjuter ne igraju samo igrice nego koriste i internet. „Gugl“ je najveća enciklopedija svih vremena u istoriji - poručuje čika Raša.

Dodaje, ipak, da se današnja deca ređe viđaju na ulicama.

- Sećam se kada sam 1952. stigao u Beograd, da sam često viđao pubertetsku decu kako se kešaju za tramvaj. Tramvaji su imali neke kuke pozadi, i onda su oni hvatali te kuke, rizikujući da otpadnu i razbiju glavu. Kazao je jednom Duško Trifunović: „Imam utisak da je škola izmišljena da se deca tamo sabiju kao vojnici u kasarne i da ćutke sede u onim klupama, pokorno, kao neko roblje“. Kažem mu ja: „Duško, otkud ti to?“ - „Pa znaš šta, kad dete dobije osam dvojki, nastavničko veće miruje, kad izostane dva časa, zaseda odmah celo nastavničko veće, od pedeset odraslih ljudi, i prete tom detetu što nije bio u školi dva časa. Iz toga izvodim zaključak da je cilj da deca budu zatvorena a ne da se opamete“ - priča nam Raša ovu anegdotu.

TELEVIZIJA I PORODICA PRAVILI smo dobre TV serije, jer smo imali dobre urednike. Pera Zubac je kao urednik novosadske televizije pozvao Ršuma i rekao: „Ršume, ti si sad na vrhuncu, daj smisli neku super seriju“, i Ršum je smislio „Fazone i fore“. Imali smo sreće Zmaj Jova i mi, da nam dođe Džon Timoti Bajford. Lično sam mu zahvalio što nam je oživeo Zmaj Jovu na veličanstven način. Imao sam sreću da mi urednici budu i Voja Čolanović i Petar Živadinović. Ako nadahnuti ljudi vode televiziju, onda osećaju da je televizija nešto što se gleda na trosedu, u gostinjskoj sobi, u prisustvu ljudi raznih generacija - tu je tetka, deda, unučići... Televizija mora da zadovolji sav taj raznovrsni porodični auditorijum.

U 79. godini života i dalje piše brzo, kuca na kompjuteru.

- Šećeraš sam, pa mnogo spavam, ali interesantno je da kad sam u januaru pisao ovu knjigu, vrlo malo sam spavao. Što kažu, kada radiš posao u kome uživaš, onda se izlečiš od svih parazitskih mana svoje sadašnjosti. A posle, kad sam završio roman, opet sam počeo više da spavam. Sada čekam da napišem nešto novo, nadam se da neću izgubiti svežinu pisanja. Imam jako mnogo političkih članaka, voleo bih da objavim jednu knjigu svojih političkih ideja tolerancije i mira, baš zato što sam na startu života bio zahvaćen užasima svetskog rata

- kaže naš sagovornik.

Priznaje Raša da i danas „pada u fras“, jer se boji gladi koja preti čovečanstvu. Strah ga je i „laponske starosti“.

- To je mangupski izraz za starce, kažu: „Gaji irvase“, znači Laponac je, to jest izlapeo je! Užasava me i kriza koja nam preti, čas kada nećemo moći da nađemo u novčaniku crkavicu ni za šta. Bojim se da neću dospeti pred kontejner.

Knjigu „Kad sam padao u fras“ završava rečima: „Treba plakati nad sudbinom ljudi. Treba se groziti ratova. Ali istovremeno treba i gajiti nadu da se zlo neće doveka uvećavati“.

- U oktobru sam štampao ep koji se zove „Đavolji disident“, prvi ep u poslednjih 80 godina u srpskoj poeziji, objavljen kod „Prometeja“. Tu uvodim đavolovog pobunjenog sina koji ide da pomogne ljudima, da ih opomene na to šta đavo sprema. Međutim, on i u sudu, i u policiji, i u banci otkrije da ljudi znaju sve đavolove planove i marifetluke, mnogo bolje od samog đavola... Ep počinje stihom: „Na konsultacijama kod vrhovnog sotone, reše se da čoveštvo potone“. Sve je pisano u takvim rimama, prave rime Bore Čorbe, baš sam bio u formi, služila me imaginacija - kaže nam Raša i dodaje za kraj, gledajući u novinarski diktafon. - Gde mogu da kupim jedan takav, da moja žena ispriča svoj izbeglički život o stradanju Srba u Hrvatskoj, od ustaša? Napunila je 80 godina i živo pamti celu 1941, dolazak u Srbiju, jedinstven je svedok. Uskoro neće biti živih svedoka.