TUŽBE naslednika Ambroaz Volara, kojima se Narodnom muzeju osporava vlasništvo nad Zbirkom Eriha Šlomovića, otvorile su već godinama zatvoren dosije o dragocenoj kolekciji. I posle sedam decenija od smrti, njen vlasnik i način na koji je došao do remek-dela francuske umetnosti, ostaju delimično nedorečeni. Ali svaki novi dokument ide u prilog nedvosmislenoj činjenici da je kolekcionar i bibliofil bio jedini i pravi vlasnik umetnina koje se danas čuvaju u našoj najznačajnijoj kulturnoj instituciji.

Ljubaznošću poznatog keramičara, profesora Branislava Stajevića, „Novosti“ su ekskluzivno došle do pisama slikara Peđe Milosavljevića, Svetolika Lukića i samog Šlomovića, velikom novosadskom umetniku Ivanu Tabakoviću. Originale ove prepiske Stajić, koji je Tabakovićev učenik i rođak, je nedavno poklonio Narodnom muzeju.

GIMNAZIJALAC KAO gimnazijalac, Šlomović je uputio pismo Tabakoviću, u kome se zahvaljuje na poklonjenim radovima. Istovremeno ga moli da ga obavesti koliko je puta do sada izlagao i gde, da mu otkrije nazive poklonjenih radova, kao i podatak da li su oni do tada negde bili izlagani. Drugo pismo kolekcionar je slikaru uputio iz Pariza 1940. godine i u njemu ga podsetio na davni susret i obavestio da dolazi u Beograd, tražeći razgovor u vezi s izložbom koju planira.

Fasciniran Šalomovićevom kolekcijom, u to vreme diplomata u Parizu, Peđa Milosavljević je januara 1940. nadahnuto pisao Tabakoviću o zbirci, najavljujući izložbu u Beogradu:

Taj gospodin je Jugosloven, Beograđanin sa Dorćola, koga se pored drugih slikara možda i Vi sećate,“ piše Milosavljević. „Zove se Erik Šlomović. On je pre osam godina, kao maturant, obilazio ateljee skoro svih beogradskih slikara, tražeći poneki crtež ili ulje za jednu galeriju koju je zamislio u Beogradu. Kako tu galeriju nije uspeo da ostvari, stekao je rđavu reputaciju.“

Prema Milosavljevićevom svedočenju izgleda da je Šlomović tada došao i u lični sukob sa umetnicima - Mihajlom Petrovom, Đokom Popovićem i Pavlom Vasićem, kome je dugovao za jedan portret. On navodi i da je za kratko vreme u francuskoj prestonici Šlomović postao prijatelj čak i starog Ambroaza Voloara i njegovog brata, advokata iz Versaja.

Detaljno opisujući zbirku, Milosavljević je obavestio Tabakovića, da je Ruo za Šlomovića izradio više crteža i „napisao veliki broj tekstova sa naročitom posvetom“.

Bonar, inače veoma nepristupačan, prima ga u svoj atelje i fotografiše se sa njim, kao i Majol!“, ushićen je Milosavljević. „Uverio sam se da poznaje i Utrila, koji sada radi za njega, po dopisnici, sliku Saborne crkve u Beogradu. Isto tako, zna Korbizijea, Sutina, Bles Sandrara. Među njegovim stvarima video sam pisma, beleške, crteže, slike skoro svih ljudi, što sa njegovom kolekcijom predstavlja značajan materijal.“

POSLOVNI ARANŽMAN SLIKAR Svetolik Lukić piše januara 1940. Tabakoviću kako se svakodnevno druži sa Šlomovićem. I on nabraja dela kojima je Peđa Milosavljević bio impresioniran, posebno pominjući nekoliko dela Gogena i Sezana. On predočava Tabakoviću i poslovni aranžman po kome bi polovina prihoda od izložbe išla Umetničkoj koloniji „Đura Jakšić“. Dva meseca kasnije, u jednom sasvim intimnom pismu Tabakoviću, slikar izražava skepsu: „Ti već znaš Jevreje i njihova posla“. Likić je tada smatrao da Šlomović organizuje izložbu u Beogradu iz karijerističkih pobuda i da preko tih slika želi da „sebi stvori položaj bez znoja i truda“.

U poverenju, Milosavljević saopštava i da mu se, kada je upoznao Šlomovića, „stvar učinila tako fantastična i neshvatljiva“, da je i sam jedva uspeo da sakrije nepoverenje. Ali u Šlomovićevom stanu, naš tadašnji diplomata je razgledao „držeći u rukama i listajući“ - oko desetak Renoarovih slika, više od 50 Degaovih crteža i pastela, uz to i nekoliko velikih Renoarovih crteža, gitarista i igračica. Držao je u rukama divna dela Konstantina Disa, Forena, Meri Kasat, Degaov autoportret, Matisovog gitaristu, jednu divnu mrtvu prirodu Gogena. Milosavljević se divio malim skulpturama Majola, crtežima Despioa, akvarelima i bakrorezima Lapradove, a posebno Sezanovim originalnim litografijama u boji („koje su velika retkost“). U podužem inventarisanju Šlomovićeve zbirke Milosavljenić ističe i najlepše bibliofilske retkosti 19. veka, izdanja Ambroaza Volara, koje poseduje mladi Dorćolac.

Šlomović se žalio Milosavljeviću na nerazumevanje na koje je naišao u Beogradu, pa je smatrao da bi mu izložba pružila priliku da se rehabilituje, zbog „mladalačkih greha“. U pismu se navodi da je Muzej Kneza Pavla bez objašnjenja odbio Šlomovićev poklon - luksuznu knjigu tekstova i litografija Ruoa, kao i seriju litografija. Milosavljević je pretpostavljao da je povod nekadašnja svađa sa slikarom Pavlom Vasićem, koji je o njemu nepovoljno referisao Milanu Kašaninu, ali je ostavio i otvorenu mogućnost da Kašanin nije ni video poklon.

Prvobitna Šlomovićeva ideja bila je da u Narodnom muzeju iz svoje kolekcije izloži samo dela Ogista Renoara i Edvarda Dega. Potvrda koliko je u tom momentu bila bogata kolekcija je i činjenica da bi samo od ova dva umetnika bilo izloženo 70 dela, kao i nekoliko crteža Meri Kasat i deset Volarovih knjiga. Pored ostalog, ovo pismo Peđe Milosavljevića je i značajan dokument, jer ističe da je još tada Šlomović bio spreman da Narodnom muzeju pokloni deo svoje kolekcije.