MISTERIJA koja se plela oko života i zbirke Eriha Šlomovića, dobila je nove, neprozirne velove i njegovim nestankom u surovom nacističkom piru. Kao što je zagonetna njegova godina rođenja, tako mu se ne zna ni tačan datum smrti, a ni grob. Eriha, njegovog oca Bernarda i brata Egona, prema iskazima svedoka, kolaboracionisti (ljotićevci i nedićevci) predali su Nemcima koji su ih sproveli u zatvor u Ćupriji. Posle nekoliko meseci, odatle su u martu 1942. deportovani u zloglasni logor na beogradskom Starom sajmištu.

Prema jednoj pretpostavci, sva trojica Šlomovića ugušena su otrovnim gasovima na putu za Pančevo u zloglasnoj „dušegupki“ (hermetički zatvorenom kamionu). Druga teorija govori o likvidaciji na samom Starom sajmištu, mestu gde je u mnogobrojnim ateljeima posle Drugog svetskog rata nastajala moderna srpska umetnost.

Nesporna je, međutim, tragična činjenica da je svoje najdraže nadživela jedino majka Roza, koja je do 1944. godine ostala u Bačini sa svojom snahom Marom Helcner i njeno dvoje dece. Posle rata, Mara (koja će poneti prezime Albahari i u novom braku roditi sina Davida, našeg uglednog savremenog pisca) biće jedan od ključnih svedoka teške sudbine porodice Šlomović.

- Po oslobođenju Beograda, Šlomovićeva majka Roza odlazi iz Bačine u Beograd dr Ivanu Ribaru, tadašnjem predsedniku Avnoja, koga je lično poznavala iz Đakova - ispričala je Mara pre više od dve decenije u ekskluzivnoj ispovesti jednom beogradskom nedeljniku.

MOĆ RASKOVNIKA „LEGENDA: Priča se da u zimskim noćima ljudi iz pomoravskih sela oko Varvarina ispredaju bajke o zakopanom blagu“, zapisao je u svom „Dosijeu Šlomović“ Momo Kapor. „Kada su čuli šta je bilo zazidano u selu Bačini, neki od njih, koji su u vreme rata primili bogate jevrejske izbeglice, porušiše letnje kuhinje i štale, ali ništa ne pronađoše. Drugi, opet, veruju u čudnovatu moć raskovnika, trave iz familije štitara, pomoću koje se otkrivaju zakopane dragocenosti i otvaraju zaključane brave. Nepredvidivi život izmešao je, tako, najlepše i najređe primerke francuskog slikarstva sa prastarom slovenskom mađijom.“

Potvrdila je tada i da je Roza Šlomović nameravala da ustupi zbirku svoga sina Narodnom muzeju u Beogradu, a da je zauzvrat očekivala da joj se dodeli stan u Beogradu i penzija, pošto nije imala ništa.

- Doktor Ivan Ribar se s tim složio, i tek tada smo tetka Roza i ja odlučile da se iz Bačine preselimo u Beograd - objasnila je Mara Albahari. - Posle više od tri godine skrivanja, iz zida letnje kuhinje porodice Živadinović otkopana je zbirka. Sa mojom decom, nešto pokućstva i limenim sanducima, u kojima se nalazila kolekcija, krenule smo vozom za Beograd. To je bilo na dan dočeka Nove godine, 31. decembra 1944. godine.

Onda je sudbina svojim prstima ponovo zamrsila tragične niti ove priče o stradanju i borbi da se sačuva neprocenjivo umetničko blago. Došlo je do sudara vozova, a vagon u kome su bili Roza, Mara, njeno dvoje dece i Šlomovićeva zbirka - prevrnuo se.

- Od svih putnika, poginuli su samo moji sinovi i tetka Roza - prisećala se Mara Albahari. - Po tadašnjim propisima, nastradali su morali da budu sahranjeni u blizini mesta nesreće, u Smederevskoj Palanci. Ali slike su ostale neoštećene, i to je pravo čudo. Spasen je i katalog sa zagrebačke izložbe koji se nalazio u tetkinim stvarima; no ključevi od sanduka su bili potpuno smrvljeni. Od železničara smo tek kasnije saznali šta se dogodilo. Na naš voz, koji je stajao u mraku neosvetljen, naletela je kompozicija iz suprotnog smera koja je prevozila bugarske vojnike. Ista takva nesreća, na istom mestu i pod istim okolnostima, dogodila se i 1912. godine.

Kada je stigla u Beograd, s metalnim sanducima u kojima su bila remek-dela francuskih majstora, Mara se za pomoć obratila svom kumu, predratnom trgovcu tekstilom Veljku Petroviću, koji je imao radnju pre rata na mestu gde se kasnije nalazila kafana „Stari grad“:

AUŠVIC? O pogibiji muškog dela porodice Šlomović postoji i izjava koju su beležniku u Tel Avivu dale njegove rođake iz Izraela, prema kojoj je Erih stradao 1. januara 1943. godine u Aušvicu. Ovo svedočenje je kontradiktorno, jer su rođake, koje su bile i pretendenti na nasledstvo, tvrdile da je u logor smrti odveden zajedno sa grupom Jevreja iz Zagreba, čime su negirale njegov boravak u selu Bačini, a i pronalaženje zbirke zazidane u odžakliju jedne tamošnje kuhinje.

- Razmišljala sam šta da učinim s kolekcijom. Nadala sam se da će se neko od Šlomovića, ipak, pojaviti, pa sam odlučila da još neko vreme kolekcija miruje kod kuma Veljka. On je znao sadržaj sanduka i zato je tražio da mu napišem pismenu molbu za čuvanje slika, rekavši dalekovido: „Bogami, imaćeš ti velikih briga oko ovog.“

Doktor Ivan Ribar, koji se lično pobrinuo da se obezbedi vagon za prevoz slika, o nesreći je obavestio Mošu Pijadu, predratnog Šlomovićevog prijatelja (u kolekciji se nalazi i Erihov portret koji je uradio kasniji predsednik Skupštine FNRJ), koji se odmah angažovao da se zbirka pronađe. U potragu za nestalim umetničkim blagom uključile su se OZNA i UDBA. Trag ih je tek posle tri godine odveo u Peć, gde je tada, u drugom braku, jedina preživela u voznoj nesreći, Mara već imala kćer od osamnaest meseci i bila u osmom mesecu trudnoće.

- Iznad svega mi je bio potreban mir - prisećala se. - Zato sam bez razmišljanja odmah rekla sve što su me pitali. Dala sam im katalog, mada mi ga niko nije tražio, i kumovu adresu. Ali to njima nije bilo dovoljno. Ispitivanje je nastavljeno još nekoliko sati i trajalo do kasno u noć, a to je, s obzirom na moju poodmaklu trudnoću, bilo veoma iscrpljujuće. Istina, nisu me fizički zlostavljali, ali je razgovor s njima bio krajnje neprijatan. Srećom, kod kuma Veljka Petrovića pronađena je cela kolekcija: slike, grafike, knjige, crteži, posvete - sve je bilo nedirnuto. Snimljeno je i predato Narodnom muzeju u Beogradu.

(Sutra: Zakonito u muzeju)